Професор Факултета политичких наука Слободан Самарџић каже да је готово немогуће да дође до реформе Европске уније која би подразумевала промену система одлучивања, по којем би се одлуке о кључним питањима из спољне и политике проширења убудуће доносиле прегласавњем, а не консензусом свих 27 држава чланица. Он указује да ће Косово тешко доћи до статуса кандидата за чланство у ЕУ због пет држава Уније које не признају његову независност.
Самарџић за Косово онлајн наводи да ЕУ има доста проблема са функционисањем последњих 15-ак година, а да је прича о реформама система одлучивања, која је поново актуелизована дуга у прошлост. Указује да је Оснивачки уговор ЕУ који и данас важи донет је 2009, да је превазиђен, нарочито у време кризе и начина како се она решавала.
“Они сад размишљају о промени уговора у области одлучивања, али пре свега за заједничку спољну, безбедносну и одбрамбену политику. Ту имају велики проблем са начином одлучивања где се тражи једногласност за кључне одлуке, а квалификована већина за тзв. акције које се спроводе на основу одлуке донете консензусом. Компликована је Унија заиста и то спречава њену ефикасност у спољној, безбедносној и одбрамбеној политици. А пошто је то постала најважнија политика ЕУ, на њену велику штету, они просто траже начин ефикаснијег одлучивања”, каже Самарџић, који сматра да у тој ствари ЕУ и нема независност већ зависи од политике САД и Натоа.
Сам поступак измене процедуре одлучивања је, наводи он, јако компликован и тражи промену Оснивачког уговора ЕУ. Подсећа да су такве промене вршене између 1987. и 2009. године најмање пет пута. Тада је, додаје, постојао базични консензус за промене и њих је било релативно лако направити, премда, та процедура подразумева међувладину конференцију која траје најмање годину дана. Њу сазива Европски савет, а обавља је Савет министара општих послова, укључени су сви органи, организације, институти, јавно мњење и тек се онда доноси одлука о промени.
“Овај уговор који је донет 2009. године као да је скамењен. Они се боје да покрену поступак промене зато што немају консензус око многих ствари, и око спољне, безбедносне и одбрамбене политике. То је прича која траје дуго, у последње време је интензивирана, али она нема ефекта. Они неће постићи консензус веома дуго, имају они и важнијих ствари, а ово је наметнуто од стране САД и Натоа као важна тема, због рата Русије са Украјином. ЕУ имају проблем функционисања и у виталним области, економија, енергетика… То је један систем у дубокој кризи коју тешко превазилазе јер се тромо одлучују на промене, јер промене подразумевају консензус 27 држава чланица. То је говотово немогуће”, убеђен је Самарџић.
Када је реч одлукама које се тичу Косова ту је, указује Самарџић, потребан консензус свих 27 држава чланица.
“Пет држава чланица је у статусу непризнавања Косова. И само једна од њих, а поготово пет, могу да задрже неке важне одлуке. Оне то не чине, да не би због тих ствари имале интерне конфликте. Али, ако би се одлучивало о јако важним темама, као што је отварање приступних преговора тзв. Косова са ЕУ, ту би већ морао да постоји консензус. Тај спозумум који води ка томе, мора бити потписан не само од Брисела и земље која претендује, него и од свих 27 држава чланица. Ту они консензус не би никада постигли и то би блокирало ствари”, сматра Самарџић.
По њему, политика ЕУ према Косову је политика која не води много рачуна о правним правилима, поготово међународног права. Подсећа да је Еулекс испред ЕУ на Косову био задужен за владавину права, али да ту нису ништа урадили и да су тамо сада присутни као посматрачи.
“Политика ЕУ на Косову је подбацила потпуно. Пре свега у економској области, јер је по Резолуцији 1244 ЕУ је имала задатак обнове Косова. Међутим, Косово не само да није економски обновљено, то је најсиромашнија област Европе, из које се становништво сели и живи само од дотација из иностранства и кривих трговинских политика и процеса као што је шверц људи, дроге, оружја. Тако да Унија ту не стоји добро, а нема снаге да се изнутра реформише”, наводи он.
На питање колике су шансе да Косово добије статус кандидата за ЕУ, имајући у виду да га пет држава чланица не признаје, и шта би евентуална промена у начину одлучивања у оквиру Уније значила у овом контексту, Самарџић указује:
“У случају Косова, статус кандидата се не може доделити због ових држава које не признају Косово, јер би се тај уговор о Стабилизацији и придруживању морао потписати са свима. Додуше, он постоји, он је потписан са Косовом од стране ЕУ пре пет-шест година, али он није истоветан документима које ЕУ има са Србијом, Северном Македонијом или Црном Гором, претходно са Пољском, Чешком и осталима. У случају Косова, он има посебна поглавља која се тичу посебног случаја и не односе се, рецимо, на политичку сарадњу. Једино под тим условом је пет земаља дозволило тај потпис. То је квазиспоразум за придруживање, тако би вероватно било и за кандидатуру, са неким тешким резервама ових земаља”, истиче Самарџић.
По њему, то све може да завлачи пажњу јавности која “једва очекује срећу и добар живот у слободној и богатој Европи, али фактички то не помера ствари ни за јоту напред”.
“Ако Америка нареди, може да се деси и да Косово добије статус кандидата, ето у том је положају ЕУ. Ако Нато каже треба нам то због наших циљева светских, то може да се деси. Али онда то више није Европска унија”, закључује Самарџић.
