Ријеч одржана 24. марта 2005. у Подгорици, на шесту годишњицу почетка НАТО-агресије на Србију и Црну Гору
Све што се догађа данас у свијету у маломе се догодило и догађа на Косову и Метохији. Ту се огледају људска заслијепљеност најцрњим страстима и крајње бездушно нечовјештво људских срдаца, али се огледа у исто вријеме и изворна човјечност и људско достојанство.
Пророк Давид, драга браћо и сестре, записао је давно за онај први изабрани Божији народ: Плијене га сви који пролазе туда, постаде поруга душманима својим (Пс. 88, 41) Апостол Павле придодаје томе још једну ријеч: Постасмо као сметлиште свијета, свима смеће до данас (1 Кор. 4, 13). Те ријечи које су важиле за древни Божији народ, очевидно да се могу примијенити и на један од хришћанских народа савремених, на наш српски народ.
Нешто страшно, нешто незамисливо, нешто непојмљиво за здрави људски разум, а још мање за дубљи морални, људски ум, хришћански догодило се на свршетку 20. вијека у некада хришћанској Европи. Њени хришћански народи, или они који макар још увијек носе и нијесу одбацили такво име – сабрали су се на самом крају 20. стољећа од рођења Христовога и бомбардовали један мали народ на брдовитом Балкану, ако и грешан али народ са хришћанским образом и са часном хришћанском историјом, који је током цијеле своје прошлости увијек изнова бивао на страни правде Божије и људске правде и никада у пресудним историјским тренуцима није кретао погрешним путем, него је, и поред свих својих немоћи и слабости људских, увијек знао да одабере пут Божијег благослова, пут Господњи, пут Голготски, свој Косовски пут, да изабере намјесто земаљског, Небеско Царство, знајући да је „земаљско за малена царство, а небеско увијек и до вјека“.
Први пут у људској историји, у историји Европе, здружила се и ала и врана, грдосија и силесија земних царстава, ријешена да најкрвавије сатре један мали народ, цијелом својом историјом загледан у Небо. Дубоко сам увјерен да ће, када прођу ова помрачења нашег времена и себичлуци и раслабљености, освијешћена Европа увијек изнова да се враћа том догађају и да ће оно што је здраво у њој увијек изнова да преиспитује своју савјест због тог злочина извршеног над невиним народом, због убиства невиних људи, због ужаса и страха посијаног по нашим срцима, по нашим домовима, по нашим Њивама, у душама наше дјеце.
Сазнао сам за многу дјецу, и не престајем да сазнајем за дјечицу погинулу у оним временима стравним, која су почела бомбардовањем на данашњи дан 11/24. марта 1999, и трајала до 10. јуна мјесеца 1999. године. Требаће много времена да се обнове и домови и мостови, и пруге, и храмови, а прије свега да се обнове људске душе, људско достојанство да се обнови послије тог страшног и нечувеног догађаја, којом је хришћанска Европа завршила два тисућлећа своје хришћанске историје. Дугачак је и предугачак списак имена, која су записана у поменик косовских завјетника нашега времена. Овдје бисмо само поменули свештеника Божијег Миливоја, седамдесетогодишњу Сању Миланковић из доњег Катуна код Варварина, болесну дјевојку Марицу Мирић и малену Милицу Ракић, дјевојчицу заклану гелерима евроамеричких бомби усред свога дома, на ноши у своме купатилу, у Београду и шестогодишњег дјечака Бранимира Станијановића из Сурдулице, пострадалог у возу на прузи Београд-Солун (ракетираном од обијесних натиста на Васкрс 1999. године, на мосту у Грделичкој клисури), чије је угљенисано тијело ријека избацила послије три недјеље. Само смо њих поменули а знамо и многа друга имена, док ће нам свима многа остати и незнана до самога Другог доласка Христовог и суда Његовога. Знамо и наставак тог злочина који и дан данас трају. Знамо и за толике оскрнављене и порушене светиње. Рекло би се да је више светиња српских православних порушено у овом размјерно кратком времену, колико су Косово и Метохија под покровитељством Уједињених нација, него ли што их је срушено током 500-годишњег страдања нашег народа. И данас и оно што је остало од тих храмова и даље је у опасности да нестане са лица земље, а и они посљедњи остаци остатака сјемена народа светосавскога, данас не само што немају елементарна људска права, него немају ни елементарно право на живот и на кретање, него живе усред слободне Европе у резерватима и гетоима, што је нечувено и нешто што се ријетко кад догађа у новијим временима.
Зато смо дужни да памтимо своју тугу, и свој крст, и своје распеће и да знамо да се овим новим распећем и новом Голготом, у ствари наставља она Голгота рода нашега, започета 1389. године. Нијесмо ми, као што то неки мисле и говоре, љубитељи некаквих мртвих старина, када помињемо своје Косово и 1389. годину. Ми само тиме показујемо да смо истински, историјски, зрео и одговоран народ и да памтимо и да препознајемо и знамо да се оно што се збило прије 600 године и дан данас збива, и да се као и некада прије 600 године да и данас на истим тим просторима огледа судбина савременог свијета. Косово и Метохија, распето Косово и Метохија су огледало савременога свијета. Ту се укрштају судбине модерне, постхришћанске Европе и модерне, постхришћанске Америке, евроатлантске осовине „новога свијета“, са претензијама успоставитеља „новог свјетског поретка“ и „нове ере“ (њу ејџа) у историји човјечанства.
Све што се догађа данас у свијету у маломе се догодило и догађа на Косову и Метохији. Ту се огледају људска заслијепљеност најцрњим страстима и крајње бездушно нечовјештво људских срдаца, али се огледа у исто вријеме и изворна човјечност и људско достојанство. Помињући оне који су пострадали и који дан данас страдају, ми се молимо Господу да уразуми моћнике овога свијета, а и нама да даде ума и разума, да из свих ових историјских безизлаза и распећа да изнесемо здраву памет и чист образ и да се изнађу путеви да свако који живи на овим просторима и ма гдје у свијету да задобије сва права која му припадају по Божијим и по људским законима. То желимо свакоме људском створењу на овој земљи, а то желимо свом народу, а посебно жарко желимо то посљедњим остацима свога закланог и распетог народа српског на Косову и Метохији.
Онима, пак, који су пострадали у овом посљедњем жалосном рату, почев од оног војника у Даниловграду и невино побијене дјеце код Андријевице, преко мирних људи, жена и дјеце по нашим њивама, шумама и селима, по возовима, мостовима, фабрикама и улицама Ниша, Ваљева, Сурдулице, Београда, Лесковца, Приштине и свих других мјеста, до сељака, грађана, монаха и војника побијених по планинама и пољима Косова и Метохије, нека би Господ подарио блажени спомен и вјечни покој.
Извор: Митрополит Амфилохије (Радовић), Часни крст Христов и Косовски завјет: предавања, есеји и беседе, Београд-Цетиње 2011.
