„И тако је, мало-помало,
све страно избрисано као погрешан рачун.
Остали су само брегови као што су били одувијек,
Обрасли и обрађени, у очекивању бољих догађаја”.
Иво Андрић, Рзавски брегови
Смутње бројних грађана Србије да је одлука Владе од 2022. године о стопирању пројекта „Јадар” била само изнуђена тактичка пауза, те да власти нису трајно одустале од реализације овог пројекта – потврђене су ових дана изјавом министарке рударства и енергетике Дубравка Ђедовић Хандановић, да ће нова Влада Србије „морати да разговара са компанијом Рио Тинто о пројекту ‘Јадар’” (ОВДЕ). Она је том приликом истакла, да резерве литијума које Србија има у долини Јадра представљају „дар од Бога”, те да „имамо прилику, богати смо, лежимо на милијардама, буквално од разних стратешких минералних сировина и желимо да их користимо на најефикаснији могући начин у интересу, пре свега, наше индустрије, производње, развоја привреде”.
Истовремено, министарка је у форми питања означила противнике пројекта „Јадар” као кривце, који својим активностима спречавају да се подигне животни стандарда бројних становника Западне Србије: „Да ли неко не жели да у Западној Србији људи имају могућност да зарађују 1.000, 1.500 евра? Коме то иде у прилог?” (ОВДЕ). Једном речју, по министарки Дубравки Ђедовић Хандановић чаробни штапић за економско јачање Србије и подизање благостања њених грађана је – експлоатација литијума у режији мултинационалне компаније Рио Тинто.
Сећање на „ЈуЕс Стил”
Нудећи овакво решење за економске проблеме земље, чини се да министарка Ђедовић Хандановић рачуна на то да су грађани Србије после година медијско-политичког слуђивања заборавили историју српске „транзиције”. А она је препуна примера западних компанија, чији је долазак у Србију од стране различитих српских влада и странаца најављиван као панацеја за све наше недаће – да би се убрзо показало све супротно од тога. После скоро сваке такве „значајне” и „спасоносне” директне стране инвестиције Србија је била сиромашнија, корумпиранија, економски и политички зависнија.
Довољно је сетити се случаја преузимања смедеревског Сартида од стране компаније „ЈуЕс Стил” (U. S. Steel) за свега 23 милиона долара. У оно време била је то највећа америчка инвестиција у Србији – за коју се 2004. године говорило да „ако ‘ЈуЕс Стил’ успе у Смедереву – успеће и Србија” (изјава директора УСС за Европу, Кристофера Навета у листу Време). Према Слободану Антонићу, овај „посао деценије” представљао је парадигматичан пример деловања антилибералног картела (антилибералан због успостављања тржишног монопола) у условима постојања „слабе државе” (weak state) у посткомунистичким земљама Источне Европе (ОВДЕ).
Поводом тог случаја, Слободан Антонић је тада указао на методе којима странаци и домаћи компрадори – који заједнички чине антилиберални картел – уверавају домицилно становништво у неопходност и неминовност доласка неког страног инвеститора. Подсетимо, у тај картел спадају:
- Евалуатори: вашингтонско-бриселски чиновници-политичари;
- Реформатори: домаћи страначки политичари и делови државне администрације;
- Бизнисмени: домаћи тајкуни и заступници овдашњих огранака страних компанија;
- Мисионари: домаћа интелигенција као „месна подружница транснационалне опслужујуће класе”)
Речју Антонића: „механизам се састоји у систематском застрашивању јавног мњења. Земљи домаћину се непрестано прети да ће – у случају да интереси корпорације буду и најмање повређени (деловањем законодавне, извршне или судске власти) – корпорација једноставно приступити масовном повлачењу властитих инвестиција, као и масовном одвраћању других инвеститора.
Јавно мњење се систематски уверава – а у томе велику улогу игра управо вазалска медијска и интелектуална елита државе домаћина – да корпорација заправо чини ‘велику услугу’ земљи домаћину и читавом народу што је уопште дошла да послује у њиховој земљи. Такође, јавно мнење се, упорно и са свих страна, уверава да су инвеститори ретке и плашљиве животиње – које нико не сме попреко ни да погледа – иначе ће одмах да побегну на неко друго место. Коначно, јавност се убеђује да су интерси корпорације заправо у свему подударни с националним интересима земље домаћина”.
Амерички сан као ноћна мора
Сасвим у складу са наведеним методама „пријатељског убеђивања” извршни потпредседник ЈуЕс Стила (U.S. Steel), Џон Гудиш је у јуну 2004. године поручио Србима: „Ми смо велики акцелератор развоја економије. Ми смо одличан пример шта приватни инвеститори могу да учине за економију једне земље… Ми, као произвођачи челика, можемо да привучемо и друге да дођу. У Кошицама је, рецимо, требало да прође три године да би се појавило још осам иностраних компанија. Важно је, дакле, убедити инвеститоре да је земља стабилна и да они не ризикују приликом улагања. Слична је ситуација и са Србијом”.
И тадашњи шеф државе, Борис Тадић, уверавао је грађане Србије речима: „’ЈуЕс Стил’ је добар пример како треба да се иде напред. Присуство овако добре компаније у Србији сигнал је и другим компанијама да треба да улажу у Србију”. А тадашњи премијер, Војислав Коштуница, изјавио је 2005. године: „Челик произведен у Смедереву није само производ – већ и симбол снажних америчко-српских веза”. Са председником и премијером Србије сложио се и тадашњи амерички амбасадор Мајкл Полт, поручивши: „Пословање ‘ЈуЕс Стила’ у Србији од значаја је за свеукупне односе САД и Србије. Прича о ‘ЈуЕс Стилу’ је прича о највећим америчким вредностима попут корпоративног управљања, вредног и ефикасног рада које ова компанија покушава да имплементира овде.” (ОВДЕ)
Испоставило се, међутим, да је „Амерички сан” у Србији испао ноћна мора – и то знатно пре него што је ‘ЈуЕс Стил’ напустио Србију – након вишегодишњег коришћења различитих колонијалних буџетских привилегија. Тако су се, примера ради, радници смедеревске железаре тек после вишендељног штрајка изборили за дневницу из „америчког сна” – један долара по сату! – а последице имплементације „америчких вредности” у сфери заштите животне средине јасно су се огледале 2005. године у испитивањима Завода за заштиту здравља из Ћуприје – према којем је загађење из димњака смедеревске железаре значајно прекорачило дозвољене границе – уз закључак да ‘ЈуЕс Стил’ уопште није ни вршио мерења загађености ваздуха. (ОВДЕ)
Јадар као нови „ЈуЕс Стил”
Од када је Влада Србије 2022. године наводно зауставила пројекат „Јадар”, јавно мњење у Србији је било изложено истој пропагандној мешавини обећања и претњи, која су и пре 20 година примењена у случају ‘ЈуЕс Стила’ и у којој су учествовали носиоци истих политичких функција као и тада, само имају другачија имена. Ту си и председник Републике и председник Владе Србије, као и неизбежни амерички амбасадор. Да би нас све подсећало на време када је „спаситељ” ‘ЈуЕс Стил’ стизао у Србију – потрудио се још у марту прошле године и актуелни амерички амбасадор у Србији, Кристофер Хил, изјавом да је „за Рио Тинто важно да људи схвате да ово није само рударски пројекат. Ово није само пројекат у коме се нешто вади из земље и извози даље. Ово је пројекат који ће имати везе са модерном економијом. На крају ће се литијум који се извади из земље користити за производњу батерија, које ће се уграђивати у електрична возила”. Амбасадор Хил је том приликом истакао да „треба да се потрудимо да укажемо грађанима на потребу да их овај пројекат повеже са зеленом агендом и зеленом економијом – јер ту припадају”. (ОВДЕ).
А онда је и председник Србије, Александар Вучић, 17. јануара из Давоса обавестио грађане Србије да је управо на Светском економском форуму имао „тежак разговор са представницима Рио Тинта и да се наша земља суочава са питањем да ли ће та компанија поднети против нас тужбу или не, али и са питањем да ли ћемо прихватити целокупну агенду раста или не” (ОВДЕ, ОВДЕ). Према Вучићевим речима, привредни раст Србије у наредним годинама зависи скоро искључиво од тога да ли ће Рио Тинто кренути са рударењем литијума у долини Јадра: „Желим да разговарам и са Аном Брнабић и другима, имали смо тежак разговор и рекао сам да морају да понуде најчистије решење којим наш народ мора да буде задовољан – највише стандарде у свету за природу и људе који ће да раде. И питао сам први пут колика ће бити плата запослених. Најнижа нето плата би била 1.000 евра на западу Србије, а тек остали утицаји! Ниво инвестиција у пет година био би сваке године на 20% укупног нивоа страних директних инвестиција. Замислите само како би то ојачало Србију.” (ОВДЕ)
Претходних дана је јавност Србије страхом од тужби Рио Тинта плашила и министарка Ђедовић Хандановић, тврдећи – као да је правни заступник ове компаније – како „они имају одређена права, покренули су одређене судске процесе против наше државе и о свему томе мораћемо да разговарамо са њима после формирања нове Владе.” (ОВДЕ) Да би грађанима Србије учинила што примамљивијим пројекат „Јадар” она је јавност уверавала „да Србија има могућност да буде међу три земље у свету које производе критичну сировину за развој електричних аутомобила” (ОВДЕ), игноришући чињеницу да Србија поседује тек 5,71% светских залиха литијума (ОВДЕ). Оваквим изјавама министарка Дубравка Ђедовић Хандановић је само потврдила основаност тврдње Владимира Гајића – да је њеним избором Рио Тинто „добио свог министра” у Влади Србије – пошто је Дубравка Ђедовић претходно „радила у Европској инвестиционој банци, која је директни финансијер пројеката Рио Тинто по свету.” (ОВДЕ)
Треба имати у виду и да су поједини адвокати увелико упозоравали грађане да је могуће да је Влада Србије 2022. године – приликом укидања Уредбе Владе о Просторном плану подручја посебне намене за јадарит од 2020. године – заправо свесно учинила извесне процедуралне пропусте и тиме отворила могућност Рио Тинту да пред домаћим судом или међународном арбитражом затражи правну заштиту и накнаду евентуалне штете (ОВДЕ). Да ова теза није далеко од истине – потврђује и изјава портпарола Управног суда из новембра прошле године – према којој је Рио Тинто овом суду већ поднео четири тужбе против Владе Србије (ОВДЕ).
Геполитичка димензија „Јадра”
Да ће се Србија када једном буде отворила врата Рио Тинту суочавати са различитим притсцима из арсенала „топовњачке дипломатије” – коју су у оквиру своје колонијалне политике вековима практиковале западне метрополе – упозорио је још 2017. године у исцрпном тексту о дугом историјату различитих непочинстава овог рударског гиганта и Стефан Каргановић (ОВДЕ).
Процењујући ваљда да је дошло време за демонстарцију моћи у односу на Србију, БиБиСи је 2022. године у тексту посвећеном будућности пројекта „Јадар” отворено упозорио: „Краљеви и властодршци некада су слали морнарицу и пешадију да обезбеде улагања у страним и далеким земљама. Данас – а тако је већ дуже од пола века – уместо војске то раде различити међудржавни споразуми којима је исти циљ – да заштите инвестиције у иностранству” (ОВДЕ).
Овде је реч о међудржавним билатералним споразумима о заштити и подстицању улагања (Bilateral Investment Treaties). Такав споразум Србија је са Великом Британијом – државом у којој је седиште Рио Тинта – закључила најпре 2007. године, да би 2021. године био закључен и нови споразум. У информацији поводом закључења другог споразума британска амбасада у Београду посебно је истакла послове „Унилевера, АстраЗенеке, ЈЦБ и Јагуар Ленд ровер који се шире у Србији, као и компанија Рио Тинто која је уложила значајну своту новца што ће подстаћи производњу електричних возила како би се смањила емисија угљен диоксида у свету.” (ОВДЕ).
Спремност западних метропола – пре свих Лондона и Вашингтона – као и бриселске наднационалне бирократије, да употребе делимично модификоване методе „топовњачке дипломатије” за заштиту интереса Рио Тинта у пројекту „Јадар”, свакако има везе са геополитичким карактером ове инвестиције. А геополитички карактер пројекта „Јадар” требало би тумачити у оквиру корака које су САД и ЕУ предузеле током прошле године – како би дошле до споразума о формирању јединственог слободног тржишта критичним металима, међу којима је и литијум – с циљем ослобађања зависности ЕУ од руских фосилних горива (ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ).
И док је већина у Србији веровала да је пројекат „Јадар”, бар у догледно време, скинут са дневног реда, 22. септембра прошле године у Њујорку је Александар Вучић са потпредседником Европске комисије, Марошом Шефчивићем, потписао писмо о намерама о покретању рада на стратешком партнерству у области критичних сировина и батерија (ОВДЕ). Тиме је Србија учинила још један важан корак у придруживању америчко-европској стратегији експлоатације и промета критичних мета, која има изразиту геополитичку мотивацију.
Имајући у виду ову чињеницу, упада у очи да је пројекат „Јадар” до сада претресан из различитих углова еколошког, економског, правног, али не и из геополитичког – иако овај пројекат најдиректније тангира геополитичке интерсе Србије – пре свега српског народа као целине. И то не само тиме што је усмерен против руског економског и сваког другог присуства у Србији, који је од узузетне важан за очување виталних геостратешких интереса Срба, већ пре свега због стратешког значаја подручја Подриња.
Етничко чишћење Подриња
На садашњи геополитички положај Србије може се у потпуности применити оцена Јована Цвијића о положају Србије после Берлинског конгреса: „Србија је добила неприродне и географске и етнографске и политичке границе и не само да није добила излаза на Јадранско море – до чијих се обала простире једноставан српски народ – већ није била господар ниједнога свог експортног правца”. „После овог конгреса (Берлинског) Србија је, дакле, била опкољена земља – а ми смо постали ухапшени народ”, закључује Цвијић, и додаје да „наша земља даје класичан пример како рђав географски и економски положај може да изазове и унутрашњу анархију.” (ОВДЕ)
Са окупираним Косовом и Метохијом, при чему је територија НАТО колоније тзв. „Републике Косово” дубоко усечена у остатак државне територије, насилно раздвојена од Црне Горе и јадранске обале и вештачком границом западног протектората Босне и Херцеговине, која је повучена посред српског националног корпуса, и одвојена од Републике Српске – данашња Србија представља класичан пример рђаваог географског положаја на коме је немогуће изградити политички, културно и економски независну националну државу.
Следствено томе, најважнији и најпречи национални задатак Србије и српског народа у целини је промена таквог незавидног географског положаја поступним, али упорним радом на културном, економском, а потом и политичком интегрисању Србије, Републике Српске и Црне Горе, што укључује и реинтеграцију Косова и Метохије у уставноправни поредак Србије. Од успеха српских интеграција директно зависи не само културни, политички, економски, већ и биолошки останак Срба као нације.
С тим у вези, Цвијић је упозоравао да је народ у Босни и Херцеговини „централни и један од најдрагоценијих делова српског народа – срце српског народа”, те да без Босне и Херцеговине „не може бити веће српске државе” (ОВДЕ). Ако је уједињење Србије и Републике Српске, речју Цвијића, срце српских интеграције – за то уједињење од пресудне је важности етничка контрола Подриња као кичме српске нације.
Имајући у виду геостратешки значај Подриња за српски народ није случајно што је Аустроугарска после окупације БиХ, а нарочито током Првог светског рата плански радила на насилној промени етничке структуре Подриња и стварању не-српског етничког зида на Дрини (ОВДЕ, ОВДЕ). Према писању једног од најбољих познавалаца Калајевог режима – историчара Томислава Краљачића – већ 1886. године аустроугарске власти су покренуле колонизацију Немаца из Темишварског Баната у бијељински срез, како би се смањио број непоузданих Срба, којих је у том срезу било 70,57%.
Након пет година формиране су и две немачке колоније између Бијељине и Зворника – Дуго Поље и Брањево – где је у време анексионе кризе био лоциран аустроугарски гарнизон са задатком да мотри на суседну, нижу обалу Дрине у Краљевини Србији. Према писању Краљачића, „даљи планови власти о проширењу појаса колонија уз Дрину остали су неостварени. Главни разлози за то били су нерегулисани аграрни односи, недостатак потребних финансијских средстава којим би се подупрла колонизација, отпори домаћег свијета колонизацији и глад домаћег сељака за земљом”.
Међутим, „са избијањем Првог свјетског рата и са првим побједама аустријске војске учинило се званичним факторима у Босни и Херцеговини и монархији да су створени повољни услови за масовнију колонизацију и измјену етничке структуре на штету српског народа, посебно у граничном појасу према Србији и Црној Гори. Већ на почетку рата српски народ је проглашен непоузданим и као такав изложен је насиљу цивилних и војних власти”. Краљачић даље пише: „У току аустријске противофанзиве у источној Босни, у октобру 1914, 13. октобра донешена је Наредба о експатријацији (прогону из домовине) босанскохерцеговачких земаљских припадника. Уз експатријацију слиједила је и конфискација покретне и непокретне имовине. Доношење овог акта Земаљска влада је правдала војном нуждом да се операционе области ослободе ‘нелојалних и непоузданих елемената’.
Прави мотив те мјере био је, међутим, стварање услова за насељавање након рата тих области становништвом које би било потпуно одано монархији и цару. На међуминистарском савјетовању одржаном у Министарству рата, 4. марта 1915. дворски савјетник у Заједничком министарству финансија Фоглар изјавио је да ће се по закључењу мира многе породице – које би се иначе иселиле из земље – населити на конфискована имања експатрираних Срба. При томе је мислио на „католичке Хрвате, који су познати као вјерни цару.” До новембра 1915. године „осуђено је на изгон 11.951 особа српске националности, од којих је 9.697 било настањено у источној Босни”. (ОВДЕ, ОВДЕ).
Масовни злочини које је аустроугарска војска 1914. и 1915. године починила на десној обали Дрине, на потезу од Богатића до Лознице и дубље на територији Мачве и Јадра, имали су због намере планског и систематског уништавања Срба у Подрињу све одлике кривичног дела геноцида. Ови злочини су били део исте политике коју је Аустроугарска спроводила на левој обали Дрине у циљу расрбиљивања ове геостратешке кичме српског народа. Бечу је било јасно да бројност српског народа с једне и друге стране Дрине чине на дуже стазе неминовним уједињење Србије и Босне и Херцеговине.
Демографске импликације
Имајући у виду да би реализација пројекта „Јадар” – према анализи коју је 2021. године урадила група академика САНУ и професора универзитета – имала не само еколошке, већ и „социјалне, економске и демографске импликације, које су, чини се, стављене у други план, мада то тако не би требало да буде” (ОВДЕ, ОВДЕ), с правом се може поставити питање: да ли експлоатација литијума у режији Рио Тинта може у демографском смислу да учини у Подрињу оно што није пошло за руком Аустроугарској? Нарочито уколико се у обзир узму и следећи подаци на које упозорава наведени експертски извештај академика и професора, који је упућен Влади Србије 2021. године (ОВДЕ):
1) „У Лозници и околини већ постоје ‘црне’ еколошке тачке и не би требало да се оне умножавају док се доле наведене не санирају:
- Рушевине фабрике целулозе „Вискоза”, са великим количинама ускладиштених токсичних и канцерогених материја;
- „Столице”, депонија 600.000 м3 антимонског муља;
- „Зајача”, депонија 250.000 м3 антимонског муља и руде олова.
- Локација планираног рудника јадарита, са пратећом инфраструктуром, налази се на свега 15 км од центра Лознице, као извор потенцијалног загађења површинских и подземних вода, земљишта и ваздуха”;
2) „У првој фази (пројекта Јадар) је планирано потпуно уништење 533 хектара (204 хектара шума; 317 хектара обрадивог земљишта; 8 хектара дворишта и окућница; 4 хектара воћњака). Успостављањем депонија на више од 310 хектара (прва фаза) – у непосредној зони приобаља изразито бујичних водотокова Корените и Јадра – рађа се стална претња да бујични поплавни таласи разоре заштитне насипе, трајно контаминирају приобаље и пренесу огромне количине полутаната до тока Дрине, затим Саве, са непредвидивим последицама за низводне деонице – у које спада и Макиш, водоизвориште Београда”;
3) „Уништење и фрагментација станишта деградираће биолошку разноврсност – која сада обухвата неколико стотина биљних и животињских врста – од којих су 145 са статусом строго заштићених и заштићених врста. Пројекат ‘Јадар’ елиминише вредан економски потенцијал планиране Подрињско-јадарске туристичке дестинације, у којој се налазе заштићени Предео изузетних одлика „Тршић-Троноша”, споменик у Драгинцу и још 50 објеката градитељског наслеђа и археолошких локалитета”.
4) „Уколико се реализује пројекат ‘Јадар’, доћи ће до битних промена хидро-морфолошких карактеристика и статуса реке Јадар и њених притока Корените и Ликодре, у укупној дужини од око 45 км, а биће угрожена алувијална издан (подземне воде) дуж реке Јадар и приобаља Дрине у Мачви, укупне површине 1.215 км2 – које је највећи резервоар подземних вода у западној Србији и регионално извориште за водоснабдевање Мачве, доњег Срема и, у перспективи, Београда. У случају елементарних непогода, пропуста у управљању или хаварија на опреми – уколико дође до истицања рударског отпада и отровних супстанци у водотоке и подземне издани – негативни утицаји рудника ће се проширити знатно изван обухвата Просторног плана и угрозиће речне токове и приобаље Дрине и Саве.”
Аутори наведеног извештаја закључују да је „реалан сценарио да ће се искористити око 40% расположиве руде, због чега ће се трајно променити намена 2.031 хектара најквалитетнијег пољопривредног и шумског земљишта, раселити становништво, загадити природна средина на ширем подручју, а у сливу реке Јадар оставити око 60 милиона м3 опасног отпада чак 40 година после експлоатације.” (ОВДЕ)
Имајући све ово у виду, сасвим је јасно да нимало није претерано рећи да је садашња одбрана Подриња од експлоатације литијума од стране Рио Тинта важна онолико колико је у Првом светском рату била важна одбрана и ослобођење Подриња од Аустроугарске. Притом, не треба рачунати да ће на геостртешку опасност пројекта „Јадар” указати они који се из дневнополитичких разлога противе овом пројекту, а који уједно српске интеграције доживљавају као забрањену ревизију резултата ратова које је НАТО 1990-их година прошлог века водио против Срба.
Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.
