“Један од косовских парадокса је да локална самоуправа у Дечанима већ осам година потпуно игнорише решење највише правне инстанце – Уставног суда. Данашња изнуђена одлука владе Аљбина Куртија да се досуђена 24 хектара коначно укњиже на манастир Високи Дечани, као “цена” могућег учлањења Косова у Савет Европе, потврдила је у чијој фиоци је то решење стајало претходних неколико година”
Приредио: Милош Гарић
Косово неће моћи да уђе у Савет Европе док албански политички лидери не буду спровели одлуку Уставног суда из 2016. године о враћању 24 хектара земљишта манастиру Високи Дечани. Ово је у претходних десетак дана изговорено више пута са најзначајнијих међународних адреса и чини се, заиста, да око поменутог дела дечанске имовине постоји слагање чак и у оним круговима на Западу, који су до сада имали огромну дозу толеранције према бројним кршењима правних обавеза власти у Приштини.
Свако ко и мало познаје начин размишљања и политику актуелног премијера Аљбина Куртија, зна да је он истрајан у својој ригидној политици према било каквом српском присуству и праву на Косову, и у вези с тим апсолутно противан остварењу имовинских права Српске православне цркве, али данашњи долазак специјалног изасланика америчког Стејт департмента Габријела Ескобара у Приштину показао је да неке ствари, ипак, могу да се мењају.
Стара српска пословица каже – и над попом има поп. Колико и на који начин је Влада САД утицала на Куртијево размишљање у овом случају остаће тајна, како год, он се предомислио и одлучио да поступи по давнашњем решењу Уставног суда о враћању земљишта Високим Дечанима.
Занимљиво је да се ова тачка нашла на дневном реду Косовске владе одмах након састанка који је јутрос Габријел Ескобар обавио у Приштини са председницом Вјосом Османи, у вези са укидањем динара и обавезом о формирању ЗСО. Дакле, и без састанка Ескобара са Куртијем.
У том погледу, нема дилеме да је одустајање од даље блокаде враћања земљишта Високим Дечанима за Куртија болна одлука, јер је он по многим оценама био спреман и да жртвује могуће учлањење Косова у Савет Европе како би спречио да се манастирско имање “прошири”, макар и за само 24 пресуђена хектара изван садашњег зида и бодљикаве жице. Ипак, донео је одлуку која показује да није “несаломив”, и видећемо како ће то утицати на његову даљу политичку каријеру.
Вратимо се овде основној теми, имовини СПЦ на Косову и питању због чега албанска политичка елита толико одбија да прихвати неке неоспорне чињенице у вези с тим.
Историјски подаци, наиме, говоре да је манастир Високи Дечани некада у свом поседу имао више стотина хектара, скоро комплетан простор на коме се данас налази град Дечани, а где од лета 1999. апсолутну већину чине Албанци. Да подсетимо, ради се о манастиру кога екстремни Албанци иначе својатају и без икаквих основа приписују албанском наслеђу, иако су на њега у претходних двадесетак година потезали минобацаче и планирали терористичке нападе, па је под 24-сатном заштитом Кфора. Шта би тек било да га не сматрају својим?
Локална власт против
Ствари су се од средњевековног времена, од српског па османског царства, преко прве и друге Југославије до данашњих дана, за Високе Дечане и остале српске манастире драматично мењале. Сва је прилика да би садашњом судбином СПЦ на Косову, да је међу живима, био изузетно задовољан друг Едвард Кардељ. Јер, од 1945. и успостављања комунистичке власти, аграрним реформама и прописима који су тада донети, бројним српским богомољама на Косову одузета је огромна имовина, а посебно плодно земљиште и шума, којима је располагала Српска православна црква.
На Косову је данас помињање имовине СПЦ табу тема међу албанским политичарима. Председник општине Дечани Башким Рамосај, на пример, више пута је поручио да одлуку суда у Приштини о враћању одузете земље манастиру никада нец́е поштовати. И, треба му веровати. Видећемо зато и како ће се данашња одлука Куртијеве владе даље у пракси спроводити. И, да ли ће монасима у Дечанима бити допуштено да слободно користе манастирско земљиште. Не би, нажалост, био први пут да се неке одлуке косовских власти у пракси не спроводе, ако су у интересу српске стране.
“Епархију рашко-призренску, ни манастир Високи Дечани, нико из косовских институција није контактирао у вези извршења одлуке Уставног суда Косова из 2016. године у вези земље манастира. Последњих година сведоци смо више изјава највиших косовских званичника да одлука Уставног Суда о земљи манастира Дечани наводно није легално донесена и да не може бити извршена и да о њој треба да се води некакав дијалог са Црквом”, рекли су пре неколико дана из Епархије за Косово онлајн.
И док у Београду позвани стручњаци за црквена питања на ову тему избегавају да говоре, и остављају надлежнима у СПЦ да се око тога боре и изјашњавају, потпуно је јасно да је питање дечанског земљишта само мали део онога што је на Косову узурпирано и отето.
На огромну и вредну имовину која је одузета српским манастирима указује историчар Александар Гуџић из Грачанице.
“Не знам прецизне податке колико је укупно земљишта одузето СПЦ након Другог светског рата, али знам да је манастирима Високи Дечани и Грачаница у једном дану на Видовдан 1947. одузето преко 1.000 хектара земљишта – шума, ливада, обрадивих површина. И да су Дечани и Грачаница преко ноћи постали сиромашни манастири који зависе од милостиње верника”, напомиње Гуџић.
На питање зашто албански функционери на Косову не желе да врате имовину СПЦ, он за Косово онлајн каже да је то најбољи показатељ данашњег стања на Косову.
“Врате понешто тек под притиском. До пре пар година је Агенција за борбу против корупције у Приштини противправно и без накнаде користила просторије цркве у Приштини, те је те под притиском домаће и међународне јавности пристала да плаћа ренту Епархији рашко – призренској. Али, чињеница је да косовске институције, као ни држава Србија деведесетих година прошлог века, ни цркви ни појединцима нису вратили имовину коју су одузеле комунистичке власти након Другог светског рата. Данашње политичке елите косовских Албанаца не показују спремност и политичку вољу да врате одузету имовину, а најпознатији пример је манастир Високи Дечани где локална самоуправа одбија да имплементира пресуду Уставног суда и врати 24 хектара земљишта овом манастиру. То је тај косовски парадокс у коме је на терену локална самоуправа јача од највише правне инстанце, то све говори у каквом ми данас Косову живимо”, објашњава Гуџић.
У Приштини беже од истине
Књижевник и новинар Живојин Ракочевић из Грачанице указује да ће реституција на Косову морати да се догоди.
“Повратак и упис у катастар 24 хектара земље Високих Дечана само је делић – готово трун, имовине и објеката који би требало да се врате српској православној цркви на Косову и Метохији. Сваки пут када се помене та земља пред нама су њиве, шуме, пашњаци, зграде, конаци, пословни простори у градовима који су отети од стране комуниста и легализовани последњом узурпацијом косовског система. Реституција ће се сигурно догодити и власти, јако добро знају, да повратак земље високим Дечанима јесте једна врста увода у реституцију. Замислите само колико осиротелом Девичу треба да се врати оно што му је отето. Због свега тога власти настоје да се одбране од истине и чињенице да се приватна имовина СПЦ која је стицана више од 700 година мора вратити својим власницима”, истакао је Живојин Ракочевић за Косово онлајн.
Директорка Нове друштвене иницијативе из Северне Митровице Јована Радосављевић, подсећа да одлука Уставног суда Косова из 2016. године о манастиру Високи Дечани већ осам година чека на своје извршење, иако је то одлука која је обавезујућа и коначна.
“Најчешћи изговори које смо могли чути од косовских званичника су да одлука Уставног суда о земљи манастира Дечани наводно није легално донета и да не може бити извршена, као и да о њој треба да се води некакав дијалог са Црквом, јер је то некаква “Милошевићева одлука”. Ово одбијање спровођења одлуке највише инстанце власти на Косову није једино, ту је између осталог и одлука Уставног суда о Заједници општина са српском већином, које поред серије одлука садашње косовске владе донетих и спроведених једнострано, а не у духу дијалога или жеље за смисленом интеграцијом Срба, само додатно продубљује неповерење између косовских Срба и косовских институција, али и јаз између српске и албанске заједнице на Косову”, указује Јована Радосављевић.
Она наглашава да је осам година касније притисак на власти на Косову да одлуку суда спроведу “јачи него икад”.
“То је посебно јер се спровођење ове одлуке види као један од услова пријема Косова у Савет Европе. Са досадашњом праксом, али и наративом који прати Српску православну цркву на Косову, било је тешко да дође до примене одлуке Уставног суда Косова, али и било каквог конструктивног померања по другим питањима као што је на пример одлука Централне банке Косова или усмена одлука о забрани увоза робе из Србије. Спровођење ове одлуке би се перципирало као уступак Србији, а владајућа партија на Косову то не жели себи да дозволи, посебно не у изборној години”, закључује Радосављевић.
