Покрет за одбрану Косова и Метохије

Батић Бачевић: Како се на немачком пише а како чита геноцид

Getty © Horacio Villalobos / Corbis/Corbis

Да, свет је препун успомена, свет је преоптерећен прошлошћу. Чудо како под тим теретом још дише. Чудо како данашњица још успева да проклија кроз наслаге умрлога, написао је велики Меша Селимовић, у времену када је владало гвоздено партијско уверење да је прошлост само уточиште за очајне, назадне снаге док су мислећи људи већ стигли у далеку будућност, одакле ће већ постати светлосне сигнале за неупућене и необразоване. Омиљени руски писац међу југословенским комунистима Максим Горки написао је лепо да “у кочијама прошлости не можете нигде стићи”. Писац није, међутим, знао да прошлост зависи од тога ко вози кочије и какве коње имају у запрези.

Последњих година југословенске државе било је тешко пронаћи левичара, поштеног комунисту из свих република и искреног националисту, осим наравно српског, који није завапио због паклене намере Српске православне цркве да се несрећници бацани по усташким јамама достојно сахране. Чему копање по ранама из прошлости, где нас води та “некрофилска политика” српских свештеника и потомака жртава, зашто нам враћају авете из прошлости, као у неком комитетском хору понављало се од Вардара до Триглава. Ни западна дипломатска колонијална заједница није имала другачије мишљење – окрените ваше погледе ка будућности, ви је још не видите али верујте нам на реч да је она ту, иза првог угла и две секунде након што испуните ову нашу скромну листу захтева.

А први захтев био је прилично детаљан – пошаљите у Хаг готово читав политички, војни врх како би се суочили са прошлошћу и истовремено успоставили добре, пријатељске односе са Хрватима, Бошњацима и осталом бившом браћом.

Та нормализација односа је, додуше, деловала као нека црна комедија јер, истовремено са разменама оптимистичних, надахнутих изјава нових демократских лидера, Хрватска и Босна нису ни помишљале да одустану од тужбе пред Међународним судом правде у којем се тадашња СР Југославија теретила за геноцид.
Нова резолуција

Ниједна западна демократија, изгледа, није Загребу или Сарајеву рекла да би требало да се окрену будућности, те да је тешко развијати пријатељске, геноцидне односе. Када тај процес није испунио очекивања уследила је серија акција да свака земља региона усвоји резолуцију о геноциду у Сребреници.

Црна Гора је усвојила чак две а пред скупштином се налази још једна – резолуција о геноциду у месту Шаховићи над муслиманима “о којем се 100 година ћутало”. Главни аутор је легендарни историчар Шербо Растодер који је већ злосрећног Његоша осудио за геноцид.

Велика Британија је у Савету безбедности поводом 20 година од злочина у Сребреници поднела резолуцију али је Русија ставила вето, па је зато ове године поводом јединственог јубилеја, 29-годишњице, припремљена нова резолуција, чији су главни иницијатори две земље које су смогле снаге да се морално узвисе над геноцидом који су чинили припадници њихових народа – Руанда и Немачка.

Постоји серија фотографија из Првог светског рата на којима се, на неподношљиво дугом, педантно постављеном реду вешала налазе ваљда све жене из неког од мачванских села које су тих дана немачке јединице ослобађале од сваког осећаја људскости. Испод тог хорора од испреплетених марама и конопаца смрти налазио се на ћошку слике војник, официр забринут да ли је добро упалио цигарету јер је све остало урадио ефикасно и прецизно.

Није познато када се у тим селима родило прво дете после рата, али је познато да се у новој краљевини сазданој на идеји братства и јединства нико није сетио да организује велики судски процес зликовцима из немачке и аустроугарске војске, од којих је веома значајан број долазио из редова хрватске и муслиманске браће.
Последња адреса

Ни када се четврт века касније десила нова катаклизма, у којој су без икаквог обзира на пол, узраст убијани Јевреји, Срби, Роми, нова комунистичка власт препустила је великим силама да у Нирнбергу изврше пластичну операцију над лицем међународне правде. Са чувеним спуштањем гвоздене завесе спустила се и завеса над трагикомичним процесом денацификације у којој би отац послератне Немачке Конрад Аденауер говорио да у демохришћанима има пуно бивших али не и садашњих нациста, док је према званичним статистикама у Министарству спољних послова 1947. било више припадница Нацистичке партије него за време Хитлера. Немачки привредни гиганти који су били технолошки ослонац за изградњу логора смрти и убистава милиона цивила на нецивилизованом Истоку, постали су стуб обнове и препорода Немачке.

По паду Берлинског зида, немачка дипломатија је неким чудним стицајем околности подржавала читав низ источноевропских лидера, од хрватских до балтичких, који су говорили нешто што се последњи пут чуло у Гебелсовим наступима – срећан сам што ми жена није ни Жидовкиња ни Српкиња, мој отац је био официр и ушао у СС јер је хтео да спаси домовину од великог комунистичког зла.

Велике силе су, ваљда, последња адреса у којој можете наћи тактичност, али ангажман Немачке, која у два рата има више стотине Сребреница за које више не зна ни да ли су постојале, на осуђивању Срба требало би да уђе у антологију међународног бешчашћа.

“Када чујем да се Немачка пита да ли треба да шаљу оружје и навијају, и сада се ту стално јављају неки људи који су јако битни и мудри, онда се стално чудим како је њима дозвољено да носе оружје. Ја им не бих дозволио да носе праћке, а не оружје. Они би по свим људским нормама и законима морали да буду разоружани, да не ручају са ножем, а не нешто друго”, рекао је највећи живи драмски писац Душан Ковачевић, који ни у својој машти не би могао да замисли како то потомци зликоваца из Првог или Другог светског рата надахнуто пишу текст резолуције којом ће потомке жртава из Мачве, Крагујевца, Јасеновца или Сајмишта почастити придевом геноцидни. И тачно им објаснити да огромне жртве из поломљеног породичног стабла оставе на миру у прошлости, јер оне заслужују да почивају у спокоју. Али ће зато друге жртве остати да ледбе иза вас, јер долазе из друге прошлости, до њих се стиже другим кочијама а људи који их највише жале једини знају да процене кога треба жалити.
Селекција прошлости

Зато је у причи о селекцији прошлости у УН од изузетне важности улога председника Руанде Пола Кагамија који је пронашао сигуран рецепт за вечито помирење. Уклонио је застареле етничке поделе на Тутсе и Хуте, декламујући да су сви они Руанђани само што у његовој администрацији раде само припадници племена Тутси, док већински народ Хуту (чине 85 одсто становника Руанде) има неупоредиво веће шансе да заврши у затвору него у власти. Оптужбе да су његове снаге убиле између 25.000 и 60.000 цивила никада нису доспеле до осуде, као ни одговорност за убиство председника Руанде и Бурундија које је 1994. било окидач за геноцид над племеном Тутси.

У невероватном прилогу Си-Ен-Ена поводом три деценије од геноцида у Руанди, суперзвезда те мреже Кристијана Аманпур приказује снимак вечере која је део програма помирења у земљи у којем нека несрећна жена кува и служи храну човеку који јој је убио петоро деце. Аманпурова је у себи ипак нашла затурене залихе објективности и приметила да су затвори у Руанди препуни, као да се, сва је прилика, многи тамо налазе сасвим неправедно.

Кагами је на прошлим председничким изборима освојио 99 одсто гласова, али би можда на изборима у јулу, када ће се борити за нови десетогодишњи мандат, због дискретних “сото воће” притисака Запада делови неликвидиране опозиције можда освојити проценат или два више. Посебно ако на изборе изађе као глобална звезда помирења и хуманизма.

У причи о специфичном суочавању са злочинима је можда најсликовитији пример најчувенијег госпел певача Кизито Михига, који је у геноциду изгубио родитеље и редовно певао на државним комеморацијама. Михигo се, међутим, на комеморацији пре десет година усудио да отпева песму у којој показује саосећања према жртвама из оба народа Тутси и Хути. Председников саветник је певачу поручио да ће бити ликвидиран ако хитно не затражи опроштај. Михиго је затражио опроштај али је свеједно завршио у затвору због издаје. Пуштен је четири године касније уз обавештење да се његове песме налазе на црним листама у земљи помирења и демократије. Ухапшен је поново приликом покушаја бекства из Руанде, а онда је наредног јутра у својој ћелији пронађен мртав.

Немачка, која је владала Руандом до Првог светског рата, зато би могла да затражи од брата у борби против геноцида Кагамија да постане специјални саветник специјалном представнику Кристијану Шмиту. Јер после резолуције би ваљало објаснити Србима да се над њима никада није починио злочин, те би требало хитно забранити спомен собу у Братунцу са именима и сликама хиљада убијених цивила. И да већ престану те етничке поделе тако што ће муслимански бирачи, после хрватског, изабрати и српског Жељка Комшића.

На крају мандата Педија Ешдауна 2007. године, Савет за спровођење мира донео је одлуку о припреми затварања канцеларије високог представника али је направљен компромис да се мандат продужи за годину дана, под условом да високи представник не користи Бонска овлашћења на основу којих се задире у самосталност изабраних парламената и влада. Променили су се разни високи представници од тада а заједно су донели више од 900 одлука којим су владе и скупштине само обавештене да постоје неки нови закони, наметнута решења или да се неки изабрани лидери више неће бавити политиком. Нико не зна којом брзином би Босна кренула када би европским интеграцијама и помирењу почео да помаже пријатељ и саборац из Руанде.

(РТ Балкан/Искра, 19.04.2024)