Покрет за одбрану Косова и Метохије

Оваквих људи више нема ни на слици: Рајко Петров Ного у галерији бесмртника „Старе Херцеговине“

Ресторан „Стара Херцеговина“ је мјесто које није познато само по раштану, зубачком сиру из мјешине и разним херцеговачкиом специјалитетима, већ и као омиљено окупљалиште угледних српских интелектуалаца који су рођени или су поријеклом са простора дједовине Светог Саве.

Посебну вриједност овог објекта чини галерија великана “Старе Херцеговине” која се веома пажљиво селектира и увећава. Да би нека личност нашла своје мјесто на неком од зидова ове угледне угоститељске куће потребно је да задовољи врло високе критеријуме.

 

 

Испред сепареа сликовитих назива Травунија и Захумље виде се портрети бесмртника попут Јована Дучића, Алексе Шантића, Луке Ћеловића, Луке Вукаловића, Саве Владиславића, Михајла Милорадовића, Владимира Ћоровића, Нићифора Дучића, Стојана Ковачевића, Пера Тунгуза, а сада је преко пута портрета Мома Капора своје мјесто је нашао и његов велики пријатељ Рајко Петров Ного.

 

 

Чланове породице и пријатеље славног пјесника, као и госте који су се затекли у ресторану поздравио је Жарко Ј. Ратковић идејни творац најпознатије и најпопуларније херцеговачке куће у српској престоници.

– У овој кући угоститељства, културе и гостољубља своје посебно мјесто је заслужио Рајко Петров Ного. Проводећи вријеме овдје говорио је да се налази у „сигурној кући Херцеговаца и пријатеља Херцеговине“. Добродошли у „Стару Херцеговину“ и из ње излазили увијек веселији и бољи.

 

 

Матија Бећковић је истакао да му је велика част што присуствује свечаном чину откривања слике Рајку Петрову Ногу.
– Алеја ових великана убједљивија је од оне која се налази недалеко одавде (Ново гробље у Београду). Оваквих људи више нема ни на слици. Рајко је много тога подарио српском роду и заслужио је да се нађе у овом пробраном друштву изнад кога бдије Свети Василије. Ја не знам коју бих већу почаст он могао да доживи и у који избор људи се умјешао овај пјесник и мој друг кога сам описао у „Портретима“.

 

 
РАЈКО ПЕТРОВ НОГО

Богами сам добар ко ме васпитавао
и племенит сам ко ме подизао
добро сам се држао ко ме саслушавао
и порастан сам где сам порастао

Доста научих ко ме је учио
добро сам прошао ко ми је судио
мало сам мучен ко ме је мучио
није чудо кад бих промироточио

Слику Рајка Петрова Нога открили су његови потомци, син Петар и унук Богдан.

 

 

Петар Ного је у изјави за портал Слободна Херцеговина изјавио да овај чин пуно значи члановима породице.

– Велика је част што се слика мога оца нашла у друштву његовог пријатеља Мома Капора, славних пјесника Дучића и Шантића и херцеговачких устаника. Посебно ми је драго што ову галерију краси портрет Богдана Зимоњића.

 

 

По њему је мој син добио име. Рајко је својевремено написао есеј који се звао „Руке Богдана Зимоњића“ и то је нешто што сам добро запамтио. Био сам очев лични дактилограф прекуцавао сам и волио тај есеј. За нашу породицу – ово је посебан дан.

 

 

Академик Јован Делић је искористио ову прилику да породици Рајка Петрова Нога уручи „Велику Андрићеву награду“ која му је још 2019. додијељена за његову пјесничку књигу од 33 сонета. Тада је Делић у својству предсједника жирија образложио да су Ногови сонети раскошно разноврсни, са пуно свјетлости унесене у смрт и гроб, и са његовим „познатим спојем тужбалице и успаванке“

 

Такође, овом приликом Делић је Рајковом унуку Богдану поклонио књигу „Човек пева после рата“ посвећену стогодишњици смрти Душана Васиљева. Ријеч је о књизи коју је Јован Делић заједно са Рајком Петровим Ногом приредио још 1982. године.

 

 

Овом свечаном чину поред чланова Рајкове породице супруге Љиљане, сина Петра, унука Богдана, снаје Слободанке и њене сестре Исидоре Лакић присуствовали су његови блиски пријатељи Мирослав Максимовић – Макс (кум), Љиљана Капор, академик Гојко Ђого са супругом Бранком, академик Милован Пецељ, академик Јован Делић, пјесници Милосав Тешић и Драган Хамовић,  као и Милан ТасићЈово Дробњак и Миливоје Мишо Рупић.

У наставку дружења евоциране су успомене и доживљаји из живота Рајка Петрова Нога.

 

Текст и фотографије: Трифко Ћоровић

(СЛОБОДНАХЕРЦЕГОВИНА, 21.04.2024)