Покрет за одбрану Косова и Метохије

Над Балканом се надвија опасност од новог сукоба

Фото: EPA-EFE/JASON SZENES
НАТО бомбардовање Југославије било је грубо кршење међународног права и отворено непоштовање највеће вредности модерне цивилизације – људског живота. Деловање западне коалиције било је потпуно неоправдано и незаконито. Као што је познато, у међународном праву употреба силе је дозвољена уз одобрење Савета безбедности УН или у самоодбрани, према члану 51 Повеље УН. СБ није донео никакву одлуку која би дозволила такву војну акцију. Није се радило о самоодбрани, ниједна од земаља укључених у напад није ни покушала да то наведе као разлог. „Независна међународна комисија за Косово”, која је имала задатак да истражи последице НАТО бомбардовања 1999, на основу резултата свог рада објавила је документ под називом „Извештај о Косову”. Иако су комисију створили сами западњаци, чак је и она интервенцију назвала нелегалном („али оправданом”), што је врхунац цинизма.
 

Изговор за агресију била је инсценација у Рачку јануара 1999. Убијени милитанти су били преобучени и представљени као цивилне жртве. Исте методе западњаци користе и данас. Тако је, на пример, било у украјинској Бучи, где је извршена очигледна инсценација, која је постала изговор за слом преговора са Русијом у априлу 2022, каже у ексклузивном интервјуу за „Политику” Василиј Небензја, стални представник Руске Федерације при Уједињеним нацијама.

Важно је памтити да руководство земаља чланица НАТО-а никада није сносило одговорност ни за кршење норми о употреби силе, ни за кршење међународног хуманитарног права у Југославији. Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ), који је имао пуна овлашћења да истражује злочине НАТО-а и изведе одговорне пред лице правде, одлучио је да то питање гурне под тепих. Тако је, уместо тужилачке истраге, формиран Комитет, који није био предвиђен никаквим пословником МКСЈ-а, за оцену ваздушног напада НАТО-а на Југославију. Тај комитет је дошао до закључка, погодног за западне земље, да у вези са бомбардовањем Југославије „право није довољно јасно. Све је то било с циљем свргавања „непожељне” власти и ширења свог утицаја на Балкан. Ти акти окрутног насиља над цивилима показују потпуни презир према вредности људског живота када су у питању сопствени интереси Запада, рекао је Небензја за „Политику”.

Русија улаже напоре да на дневни ред СБ УН стави питање 25. годишњице агресије НАТО-а на Југославију, али се неке друге сталне чланице Савета, посебно Француска, противе под изговором да је то „ствар историје”. С друге стране, западне земље промовишу нацрт резолуције Генералне скупштине УН о правно непостојећем „геноциду” у Сребреници, иако је прошло 29 година. Како коментаришете ту ситуацију?

Западне делегације отворено покушавају да искористе светску организацију у својим интересима и то чак и не крију. Примери које сте навели, да је Француска, уз подршку других западних чланица СБ, ометала седнице Савета поводом 25. годишњице агресије НАТО-а на Југославију, као и промовисање нацрта резолуције Генералне скупштине УН о „геноциду” у Сребреници, директно то доказују.

Када је нашим опонентима незгодно да се сећају својих прошлих „грехова”, кажу да су догађаји из 1999. „ствар историје”. То је потпуно апсурдно. Косово је на дневном реду СБ УН. Савет активно разматра ову тему, и то све чешће, у вези са деградацијом ситуације на терену. Али западне делегације се праве да је алармантна ситуација у покрајини, коју данас видимо, настала сама од себе, а за све криве српско руководство. Док је управо нелегитимна агресија НАТО-а на Југославију била окидач за деструктивне тенденције на Балкану, чије последице озбиљно погађају становништво региона. Сматрамо моралном дужношћу да обезбедимо да ова тема остане у фокусу пажње међународне заједнице, ма колико Запад покушавао да је „потопи”. А разлог зашто то ради јесте баналан страх. То се види на лицима чланова западних делегација када се руководство њихових земаља помиње у контексту агресије. Има више цитата западних лидера о њиховој директној умешаности у доношење нелегитимних одлука о бомбардовању Југославије. То се не може избрисати. И Запад схвата да ће пре или касније морати да одговара за све те злочине. Стога, могу да вас уверим у то да питање расправе у СБ УН о 25. годишњици агресије НАТО-а на Југославију за нас није затворено.

Лобирање за резолуцију Генералне скупштине УН о „геноциду” у Сребреници још један је пример покушаја Запада да искористи нелаку прошлост и осећања босанских муслимана и кроз то да изврши притисак и покори Србе из БиХ, а уз њих и све остале. То питање Запад не сматра „стварју историје” и активно га промовише. Разумемо сложеност периода грађанског сукоба у БиХ, због чега ту иницијативу сматрамо деструктивном, способном да изазове експлозију на Балкану. Радимо са осталим делегацијама како бисмо им објаснили ситуацију и пренели нашу забринутост.

Како оценити чињеницу да је управо Немачка, једна од земаља Осовине, која је током Другог светског рата починила најтеже злочине у људској историји, укључујући геноцид над Словенима, Јеврејима и Ромима, коспонзор документа о „геноциду” који су наводно починили Срби у Сребреници?

Немачка је историјски покушавала да игра посебну улогу на Балкану. Из неког разлога верује да то заслужује више од других. Пример за то је делатност незаконитог „високог представника” у БиХ Немца Кристијана Шмита. Умногоме спроводи немачке интересе у земљи. Коспонзорисање нацрта резолуције о „геноциду” у Сребреници, као и активна улога Берлина у његовом промовисању, указује на намеру Немачке да се учврсти у Европи као самостални центар моћи. Стога је одлучила да игра на „балканску карту”. Пример Немачке нам показује да се, када је реч о користољубивим интересима, могу примењивати било које методе – па и оне неморалне, као што је злоупотреба историјске драме народа БиХ.

На 30. Министарском савету ОЕБС-а у Скопљу, према речима руског министра Лаврова, амерички државни секретар Блинкен и високи представник ЕУ Борељ кукавички су побегли јер су се плашили отвореног разговора. Није ли још увек реч о страху Запада од расправе о НАТО агресији на Југославију, страху да ће постати очигледно ко кршењем Повеље УН угрожава светски мир?

Покушаји западних колега да избегну дискусију о злочинима НАТО-а над Југославијом, било у СБ УН, на Министарском савету ОЕБС-а у Скопљу било на другим форумима, по мом мишљењу, указују на два разлога. Први је да се заиста плаше разоткривања деловања Северноатлантске алијансе, јер схватају да је Југославија само врх леденог брега. Неминовно ће уследити питања о арбитрарним акцијама чланица Северноатлантске алијансе у Ираку, Авганистану, Либији, Сирији, а данас и у Јемену. Као последица тога јавља се други разлог – озбиљна дискусија о инвазијама алијансе или њених појединачних чланица, која доводи до подривања њиховог угледа у свету и појаве питања унутар њихових друштава: да ли желе да и даље буду несвесни саучесници у злочинима својих влада; да ли желе да спонзоришу крваве крсташке ратове 21. века и војне авантуре у које их увлаче њихове власти. Пример су догађаји у Украјини, које владе низа земаља чланица НАТО-а експлоатишу ради проширења војних буџета, пре свега на рачун сопственог становништва и смањења друштвено значајних пројеката.

Председник Владимир Путин је 2023. одобрио нови концепт спољне политике Руске Федерације. Москва је опредељена за развијање односа са онима који су спремни да то ураде на равноправним, обострано корисним основама, уз међусобно поштовање, кроз искрен дијалог. Има ли саговорника у УН који би водили са руским представницима преговоре у којима би се поштовало међународно право?

Рећи ћу овако: имамо много таквих саговорника из читавог света. Већину у УН чине суверене, разумне земље, од којих се многе добро сећају времена западног колонијализма и оштро осећају потребу да бране своје националне интересе. Свет памти и допринос који је Совјетски Савез дао подршци националноослободилачким покретима. Са већином у УН повезује нас отворен, равноправан, прагматичан дијалог. Али западне земље нису спремне за то. Њихово руководство је сада захваћено стратешким слепилом. Оне не траже компромисе, већ само постављају ултиматуме и покушавају да наметну само оно што је њима корисно. Западни саговорници у УН често тврде да су посвећени владавини права. Међутим, у пракси, међународно право, или како они воле да кажу – „поредак заснован на правилима”, тумаче у зависности од политичких интереса или стратешких користи. Погледајте само оружану агресију НАТО-а на Југославију или америчку инвазију у Ирак и Либију. Успут, измишљају нове концепте као што су хуманитарна интервенција или одговорност за заштиту, да се мешају у унутрашње ствари суверених држава и врше притисак на „непожељне” владе.

Зашто се споразуми које је подржао СБ УН у великом броју случајева не спроводе? Примери: Дејтонски споразум 1995, Мински споразуми 2015, нормализација односа Београда и Приштине је безуспешно пренета у Брисел...

Након завршетка хладног рата америчка доминација на светској сцени на извесно време је дала САД лажни осећај да је све дозвољено и, као резултат, Вашингтон је изгубио поштовање према међународном праву. Зато што је међународно право, једноставно, почело да га спречава да остварује своје геостратешке интересе. Отуд потиче и лукави концепт „поретка заснованог на правилима”. То значи да, ако је међународно право погодно за САД и друге западне земље, оне ће се радо побринути да се оно поштује. У супротном, покушавају да га „сведу на нулу”, измишљајући свакакве изговоре и своја правила која представљају као универзална.

То врло добро видимо на примеру Резолуције 1244 СБ УН о Косову. Вашингтон отворено каже да је резолуција „застарела” и крши је на сваки могући начин. Најодиознији су признање „независности” Косова и наоружавање покрајине.

У случају БиХ наши западни опоненти се не понашају ништа мање бахато. Након што СБ УН није подржао руско-кинески нацрт резолуције о именовању Кристијана Шмита на место „високог представника” у БиХ у јулу 2021, у којем су била предвиђена временска и функционална ограничења његовог мандата, западне земље су изјавиле да, испоставило се, резолуција СБ није уопште обавезна. Није битно што се на релевантне резолуције СБ УН позива у Дејтонском мировном споразуму, а сви претходни кандидати за место високог представника били су одобрени у Савету.

Русија принципијелно заговара идеју поштовања међународног права – не селективно, већ у целини. То није мени у ресторану, са којег можете бирати јела која волите. Ако је држава чланица међународних организација и потписница одговарајућих споразума, у обавези је да их спроводи. Нема друге опције.

У разговорима о реформи СБ УН, којем је поверена првенствена одговорност за одржавање међународног мира и безбедности, неке западне земље предлажу да се Немачка и Јапан укључе у стално чланство. Како оцењујете ове идеје у светлу моралног и политичког континуитета УН као антифашистичке коалиције?

Од представника Немачке и Јапана редовно чујемо амбициозне изјаве о њиховим претензијама на стално место у СБ УН. Као што знате, ми их не подржавамо. И овде је од значаја морална димензија питања, с обзиром на резултате Другог светског рата. Илустративно је што ове земље у ГС УН гласају против нацрта резолуције о неприхватљивости величања нацизма, и то, замислите, у наше доба. Такође, памтимо да Јапан још увек није признао своју одговорност за покретање агресије током Другог светског рата на Далеком истоку. Те ствари немамо право да заборавимо, бар зато што је Совјетски Савез платио победу у Великом отаџбинском рату животима 27 милиона својих грађана.

Други важан фактор је превелика заступљеност западних земаља у Савету. Већ сада их је тамо превише. Све западне делегације гласају у оквиру својеврсне блоковске дисциплине. Зашто би се онда у СБ примале оне које ће се потпуно руководити одлукама Вашингтона или Брисела?

Истовремено, наша земља гледа у будућност и једна је од најдоследнијих присталица укључивања у СБ земаља у развоју. Радује што нас током посебних међувладиних преговора о реформи Савета апсолутна већина земаља подржава у овом питању. Савету су потребни нови независни гласови из Африке, Азије и Латинске Америке.

Могу ли нас УН довести до мира? Каква је улога Русије и САД у том процесу, а које место заузимају Србија и Балкан?

УН су створене управо да би спречиле такве монструозне потресе које је човечанство доживело у 20. веку. Русија и САД имају огромну одговорност за одржавање међународног мира и безбедности. Управо су наше државе, као оснивачи УН, сталне чланице СБ УН, власници највећих арсенала нуклеарног наоружања на планети, својеврсни стубови у одржавању стабилности широм света. Али у стварности видимо да САД имају користи од нестабилности, а не од стабилности. Балкански регион заузима посебно место. Историјски гледано, Русија и Србија су увек биле блиске, братске земље, тежиле су једна другој, док су западне земље историјски биле љубоморне на то, укључујући САД у садашњој фази светске историје.

Данас се над Балканом надвија опасност од новог сукоба, који провоцирају западне земље. Догађаји су почели оркестрираним распадом СФРЈ, настављени инвазијом НАТО-а на Југославију 1999. Данас исте чланице алијансе, с једне стране, активно подржавају приштински „режим”, с друге стране, лицемерно изјављују да се присуство УН (УНМИК) треба што пре смањити, јер наводно не одговара савременим реалностима, као и Резолуција Савета безбедности УН 1244, о којој сам већ говорио.

Са своје стране чинимо и чинићемо све што је у нашој моћи да осујетимо деструктивне планове западних земаља и не само да спречимо хаос на Балкану него и да помогнемо народима да успоставе трајни мир у региону.

Жељко Шијан

(Политика, 21.04.2024)