Покрет за одбрану Косова и Метохије

Призрен, град са 33 српске православне цркве

Фото: Косово онлајн

Стара српска престоница Призрен има чак 33 српске православне цркве у граду и околини, од којих је већина активна јер је Епархија рашко-призренска заједно са Призренцима и верницима из целог света успела да обнови многе од њих и врати им богослужбени живот, након оштећења које су претрпеле од Албанаца 1999. и 2004. године, преноси РТВ.

У самом граду је некада живело 12.000 Срба, а сада их је свега десетак и 27 ученика чувене Призренске богословије, задужбине Симе Андрејевића Игуманова, која је била спаљена и затим обновљена, наводи се у репортажи Тањуга.

Међу њима је и црква Богородица Љевишка у Призрену, која је делимично обновљена након што је била спаљена. Окружена је бодљикавом жицом, пошто је једна од најугроженијих светиња на Косову и на листи је зашитћене културне баштине Унеска.

Уз благослов владике рашко-призренског Теодосија, Призренци и остали верни народ су 1. јула 2020. основали Одбор за обнову призренских светиња.

Они су обновили, на пример, цкрву Светог Пантелејмона, затим делимично цркву Светог Николе (Рајкова црква) и очекује се да цео посао буде завршен овог лета.

Ту је и обновљени Саборни храм Светог Ђорђа, а у истом дворишту је и црква Светог Ђорђа Руновића, затим цркве Свете Недеље, Светог Спаса, Светог Николе (Тутићева црква), затим Светих врача Козме и Дајмана.

У околини је обновљена и црква у селу Богошевце и друге цркве у Средачкој жупи, српској енклави са девет засеока.
Делимично је обновљен и манастир Светих архангела у Душановом граду надомак Призрена и друге светиње.

У Призрену живе и двојица свештеника са својим породицама, са укупно четворо деце, отац Владан Вукомановић, старешина цркве Богородица Љевишка и призренски парох Јован Радић, старешина Саборног храма Светог Ђорђа, као и заменик ректора Призренске богословије отац Исидор и професор отац Никита.

Старешина цркве Богородица Љевишка отац Владан Вукомановић каже за Тањуг да нажалост у Призрену има свега пет или шест верника који долазе у ту светињу, али да су се захваљујући обнови Призренске богословије стекли услови да се врати активан литургијски живот.

“И цркве Богородица Љевишка и Светог Ђорђе су активне, дакле и у једној и у другој цркви се служи литургија. И поред наших богослова на тим литургијама су присутни и малобројни Срби који живе у граду Призрену, што за њих представља својеврсно охрабрење и подршку да и даље остану на овим просторима”, рекао је Вукомановић.

Подсетио је да је црква Богородица Љевишка уврштена 2006. године на Унескову листу као културни споменик од изузетног значаја.

Вукомановић истиче да је то задужбина краља Милутина из 1307. и да је црква изграђена на култном месту, где се налазио византијски храм из 10. века.

“Оно што се преписује краљу Милутину заправо јесте спољашња припрата, као и параклиси са леве и десне стране. Што се тиче значајнијих фресака, истакао бих фреску Богородице Љевишке, на којој видимо Мајку Божју, како на свом крилу држи Господа Исуса Христа, спаситеља и избавитеља света, и једну корпицу. Та корпицу је заправо оно што чујемо у молитви за благорастворење ваздуха и за изобиље плодова земаљских. Из те корпе Господ Христос вади све оне дарове који су неопходни роду људском”, рекао је Вукомановић.

Додаје да се на фресци види како Исус из те корпе вади хлебове и храни гладне, што је вероватно повезано са улогом коју је имала црква у седмом веку.

Каже да је друга веома значајна фреска Христа – призренског хранитеља, односно чувара, која је у “3Д технологији”.

“Њена прва карактеристика је да, са које год стране да приђемо, Господ нас гледа, а друга карактеристика јесте да у јануару када је лепо време, када долази до укрштања сунчевих зрака, хитон или риза Христова се пројављује у различитим нијансама плаве боје. По мишљењу византолога, на фрески Христа – призренског хранитеља је осликан један од најлепших Господњих ликова”, рекао је Вукомановић.

На једној фрески је, додаје, ктиторски портрет краља Милутина који је приказан у својој природној величини и у пуној мушкој снази, у четрдесетим годинама, за разлику од других приказа, где се обично ктитори цркава и манастира приказују у скрушеном положају, где у рукама држе своје задужбене и приносе их Христу.

Призренка Јасмина Савић, која се вратила из Крагујевца у свој родни Призрен, каже да у том граду са околином имају 33 живе цркве и истакла да је за њих црква база и место које је разгорело ту готово угашену искру српства у Призрену.

“Рођена сам Призренка и увек волим да истакнем да човек не може бирати место где ће се родити, а ја сам имала срећу да се родим у једном од најлепших градова, у Призрену. Након завршене основне школе са породицом одлазим у Крагујевац где сам живела више од 40 година. Сплетом породичних околности у последњих десетак година све чешће сам долазила и прошле године 12. маја сам одлучила да се вратим и да поново будем Призренка”, рекла је Савић.

Каже да је повратком богослова у тај град и обновом цркава почео да се враћа црквени живот у Призрен.

“Нас има мало, свега десетак од 12.000 Срба који су некада живели, али се надамо да ће временом неки порушени мостови поново да се изграде”, рекла је она и изразила очекивање да ће Срби и сви остали почети да се враћају у тај град.

Нагласила је да су Призренци увек били посебни и да су се увек међусобно уважавали и заједно славили све празнике.

“Морамо да се потрудимо сви да се заједнички живот врати на наше просторе. Црква је нама база и захваљујући цркви, пре свега мислим на његово преосвештенство владику Теодосија који је заиста дао немерљив допринос, обновивши и Богословију и све цркве и који се заиста брине о народу на овим просторима, па тако и у Призрену, ми знамо да било шта да се деси – ми имамо свој други дом. Црква је свима нама друга кућа и породица и захваљујући томе ми заиста имамо ту неку сигурност”, рекла је она.

Призрен је, иначе, како каже, увек био својеврстан културни центар, препознатљив по лепоти женских ручних радова и то умеће се преносило генерацијама.

Уз благослов владике Теодосија и захваљујући његовом ангажовању и подршци Канцеларије за КиМ, припрема се покретање кројачке радионице Епархије рашко – призренске у Великој Хочи. Ту ће се израђивати ствари за потребе цркве, али и сувенири – мајце, мараме и слично. Призренци истичу да ће то бити веома важно не само за очување српског културног наслеђа већ и запошљавање жена, које ће имати прилику да уз промоцију рукотворина обезбеде себи бољу егзистенцију.

“Жеља нам је да оживимо традицију и покажемо изузетне радове вредних косовских жена, који ће, сигурна сам, красити домове широм света. Радујем се што све више ходочасника након посете Призрену жели поново да дође, а поједини и да би волели ту и да живе. Призрен – као место вере и љубави, нада се да ће се то ускоро и остварити”, нагласила је Савић.

Иначе, Призрен је у време цара Душана Силног био једна од три царске српске престонице, заједно са Скопљем и градом Сером у Грчкој.

(РТВ/Танјуг/Косово онлајн, 13.05.2024)