Покрет за одбрану Косова и Метохије

Часлав Д. Копривица: Срби и Његош – одлука за Завјет или за од-лученост од Узора

Откад је – најприје са Светим Савом, а онда и са Лазарем и Милошем – успостављена завјетна, есхатоном оностранога проходећа магистрала српске историје, непрекидно смо суочени с питањем: Су чим ћемо изаћи пред Милоша? Но то ништа мање важи и за Ловћенског тајновица, тако да с првим питањем увијек уједно „пада“ и друго: Су чим ћемо и пред Његоша? – најтврђег од смртника јемца Милошева пред Судом свевишњим. Ако је Обилић оличење јунаштва, ратничке врлине, мегалоспихије у најбољем смислу, тада је Његош највише, непролазно узорно оваплоћење српског духа, такорећи српска persona classica, путем које је не само дјелом, као код лазаровско-милошевског Свеподвига, него и мишљу, цјелокупним бићем, временитост српског повијесног трајања непролазно вјенчана с вјечношћу, која тада не може бити само српска, већ и свечовјечанска.

Зато, када се суочавамо са собом – а људима, као створењима духа, без обзира на учесталост и плодност претходних самосусретаја, то вазда, све док нас овдје има, наново предстоји – тада ми, који судбински живимо из духовне ситуације српске културе, то никако не можемо, заправо не смијемо чинити мимо и без Његоша. Када се изричито суочавамо са собом – и појединачно и генерацијски-епохално и општенационално – када желимо да пред себе положимо разлоге онога што јесмо, шта чинимо и чему тежимо, тада је Његош прегоростасити увијек ту, макар у нашем периферном духовном зрењу. Као класична фигура српско-словенског духа, Његош је безмало сократовски daimon сваког српског нараштаја, онај са којим и преко којега – знали чак за то или не – увијек мотримо на себе, процјењујући сопствену ваљаност и као појединачних особа и као припадника једне историјске заједнице сјећања. Као и свако ко се уписао у плејаду класичности – а ништа што је класично не може бити само локално – обухват његовог видокруга не завршава се само на ономе што је он историјски у својем животу постајао и постизао. Петар Петровић није само историјски Његош већ је то још више из њега потекли дух његошевства, који нема много везе с, рецимо, произвољним нагађањима о томе шта би владика Раде рекао или учинио да је наш савременик. Не, његошосљедбеништво прије свега треба да има у виду хођење за оним што би нам ваљало бити – ако желимо да останемо на Његошевом трагу, да се не постидимо када, по својем овоземљу, изађемо и пред њега.

Његошеве књижевно дјело, у које је уплетена његова философска, есхатолошка и историјска мисао, представља духовну задужбину, вјероватно највећу од лазаревско-милошевског дјела савјечнога. Зато се он, сазидавши капелу-задужбину, осјетио власним да свој род за живота задужи, закуне, да га у пóсмрћу остави да почива управо и само тамо. Тако би се народ Његошев – поред читање и слављења његовог писаног дјела – макар унеколико одужио својем највећем задужбинару и завјетодавцу потоњих вјекова. Завјетоносност Његошеве ријечи, мисли, уопште читавог његовог опстојања, увелико се осјећала за његова живота. То је безмало била аура која је свуда зрачила око њега, која је „путовала“ пред њим, тако да нико ко се са њим сусреташе не бијаше у недоумици да ли се просторно примакао смртнику какав се јако ријетко среће. Његош – то је мистериозношћу трансцедентнога прожета плот и ријеч, или ријеч у плоти.

Иако је пуно тога од његовог земног трајања сразмјерно историјски поуздано посвједочено, он још при жизњи овој бијаше почео с преласком и у димензију мита, као образног приповиједања у којем се не говори о одређеним особама, стварима и темама, већ које узорно, непролазно, а суштински и непромјенљиво вјекују као „митоисторија“. Нијесмо, међутим, ми – ни Његошеви савременици, односно по-смртници, нити иједан потоњи  српски нараштај – били ти који смо одлучили да Његоша „митологизујемо“, а још је мање то била посљедица наше разумљиве навике да се – током пустих стољећа агарјанствовања – боље разабирамо у миту него у научно потврдивој историји. Мит је сраслост парадигматичног знања и узорима закономјерно обликоване свијести. Зато неко ко је још од својих врло младих година не само живио, созерцавао по већ постојећим, хеленско-хришћанским обрасцима већ ко је у својој рецепцији и оваплоћењу тога, својим подједнако оригиналним дјелом и животом био новомитотворац – сам је себи отварао двери парадигматскога, утолико се некако природно насељавајући у непролазу, и прије своје земне кончине. Код њега, иако високосвјеснога особености модерног епохалног тренутка, поново је, као у прадревности митохроније, уједно увезано све оно што током историје бијаше раздвајано, творећи разноразне напетости. У митској надстварности поново су једно биће и мишљење, наклоност душе и морални закон, слика свијета и норма земнога живота. Зато колос Његошев свијетли из старине и релуцентно пада на њу, као што просвјетљава све еоне који су пред нама Србима и пред читавим човјечанством, ако тако буде суђено.

Ова по садржини, али још више по својем поводу драгоцјена књига помен је не само на рушење Капеле, на једну од највећих срамота у нашој историји, будући да је почињена српским рукама, него и опомена за нас да ће срамота и проклетство бити над нама све док не повратимо Његошев завјетни гроб на припадајуће, Завјетом одређено, једино могуће мјесто. А његов Завјет то – није само његова опорука већ свеживост његовог стваралачког, државничког, не најпослије и личносног бивања.

Ако је Његош неко међу нама за којега оправдано и одавно – још од његовог упокојења – може сматрати да се из времена узнио до вјечитости (што је одавно опште мјесто, а општа мјеста су показатељ  класичности), тада он нама не треба само да служи као узор, већ се из нашег односа према њему види какви смо и ко смо, у било којем историјском тренутку након што се блаженог духа Владика, преко Капеле, узнио на Небеса. Нема сваки народ Његоша, али онај ко га има, ко је имао среће да га стекне („среће“, јер Његош се не може заслужити) – тај народ има и да га носи, не само као сјећање на њега, на његову стихове и ретке, већ прије свега се етички призоравајући ономе што нам он остави у вовијек обавезујуће насљеђе. А ми не само да смо данас далеко, а бојим се и све даље од слијеђења високих његошевских образаца – чак можда и од поимања шта они значе, те колико је за нас лично и колективно погубно наше његошогубље – него смо му чак и посљедњу вољу динамитом разорили. И ево, сада већ више од пола стољећа живимо у срамоти због тога што најприје допустисмо да се његова посљедња воља погази, а затим што је све ово вријеме поново не васпостависмо – не само у пригодном сјећању него и у живом камену. Ова књига утолико представља и литургијско-евокативно нарицање, нарицање за нама као заједницом која више од пола стољећа тумара у противзавјетништву Владици честитоме. Притом не желим да доводим у питање све оно што људи од духа чине у службу Његошу, ни то што се приређују скупови њему у част, попут овога, нити то што га читају по школама…. Но то су све културалне чињенице. Нажалост, од тога је реалнија духовна, тачније зло-духовна чињеница да се на Језерском  врху умјесто Капеле налази онај антиспоменик од Маузолеја.

Откад је срушена капела на Ловћену – Црна Гора, послијекапелска Црна Гора, почива на проклетству њених рушевина. Ту Капелу срушила је воља југословенских и црногорских комуниста, који су само потврдили своју вјерност прворушилачкој вољи бечких окупатора, А KundK-завојевачи су – као и њихови учитељи и узори на истом послу, Арнаут-Османлије, који на Врачару спалише мошти Светог Саве – хтјели оно што је онтолошко-аксиолошки немогуће: разарањем физичких, земних остатака најприје најсветијега и најтемељнијега, а затим и онога најмудријега и најпрозревшијега од Срба, до пониште присуство духовног завјештање двојице светих међу нама, да нам потру дар завјетопријемљивости.

Српски окупатори бијаху и једни и други – Аустро-Угари страни, а југо-црногорски комунисти домаћи. То што света Капела још није враћена тамо гдје једино смије стајати, знак је да окупација, односно аутоокупација, и даље није окончана, знак је да се у Црној Гори још, ако не већински, а оно свакако званично, „мисли“ и осјећа идејама и жудњама наших непријатеља (чему смо, ,нажалост, свједоци и ових дана – од Њујорка до Брисела), умјесто да се мисли и осјећа духом у свје вјекове највећега међу нама. То је знак да Црна Гора још није слободна, да је још далеко од тога. У ствари, разлика између онога што се говорило с врха Црне Горе, не само Његоша него и Светога Петра Цетињскога, па и књаза Николе, на једној, и онога што званично долази из ње – нарочито од 1997. па до данас, на другој страни – не може се свести само на персоналије. Уосталом, крајње би неприлично било покушавати поредити дичне Петровиће и оне које овдје не желимо, нити можемо спомињати. Ипак, једна се ствар може, и мора рећи: кључна разлика међу њима је та што су први зборили из слободе, а други – из неслободе.

У много чему нам ствари данас не иду како би требало, ни у једном од наших крајева – на мученичком Косову и Метохији, у Српској, над којом је велика опасност, у самој Црној Гори, а можда понајвише овдје у Београду. И као људи многи међу нама обитавају у дубоком етичком посрнућу, а у том погледу ствари се чине све грђим и грђим. Но док не будемо вратили вјечно почивалиште Тајновичево на његово мјесто и ми ћемо и даље, сва је прилика, главињати по немјестима безњегошности. Враћање Капеле, наравно, ни изблиза неће отклонити  све наше недосљедности, недораслости и недостојности, но без тога нам препорода, а можда ни самогаопстанка, нема.

 

Коларчева задужбина, 28. маја 2024.