Покрет за одбрану Косова и Метохије

Слободан Орловић: А у кампањи законска новела – нови мамац, стара мишоловка

Фото: Медија центар

Београдски и избори у једном броју градова и општина (66 укупно плус београдске и нишке градске општине, 2. јун) „од огромног су значаја“ и „они које Србија не сме да изгуби“ како говори власт која је, традиционално, у вишемесечној (годишњој) галопирајућој кампањи. Опозиција, насупрот, углавном тихује – један, наизглед већи део опозиције делимично бојкотује изборе – и то само београдске (?!), док зелено-лево-народњачки(…) део излази и у Београду, „бирајући борбу“ како већ узвикују.

Овој, из авиона видљивој, неравноправној борби претходило је политичко ценкање власти и опозиције, стимулисано извана, о „испуњењу захтева о (равноправним) изборним условима“. Вероватно нико не зна који су то заједнички изборни услови власти и опозиције требало да буду постигнути, али сви знају да се стигло до једног јединог, бизарног али ипак заједничког решења.

Опозиција која не бојкотује и власт недавно су изгласали, и то ваљда први пут скупа у изборном праву, Закон о допунама Закона о јединственом бирачком списку, од читава два члана и придодат дан ступања на снагу. Али, компромисни закон је правно проблематичан. Његов други члан има једнократну важност (само за ове изборе), а не вишекратну какву закони по природи имају. Њиме се само сад забрањује бирачима са промењеним пребивалиштем после 3. јула 2023. да гласају (и кандидују се) на бирачком месту које обихвата нову адресу, већ то могу само на старом бирачком месту. Ово је невешта превентива већ виђеног (2023) „бирачког туризма“ у Београду, као да би „наивна власт“ два пута продавала исту „фору“.

Први члан Закона има временски неограничену будућу примену (није једнократан) и онемогућава гласање и кандидовање у изборној јединици новог пребивалишта ако није протекло шест месеци од промене адресе. Гласати се може на ранијем бирачком месту – бирач преселио из Крагујевца у Београд, али гласати може у Крагујевцу јер није протекло пола године од пресељења. Ово решење је и номотехнички лоше и контра „системском закону“. Лоше је због тога јер се односи на све изборе а смислено је само за локалне – бесмислено је за парламентарне и председничке изборе јер смо сви у једној изборној јединици па оваква забрана нас бираче само тера у трошак пута до места где више не живимо не би ли смо гласали?! Ово решење није у складу са „системским“ Законом о локалним изборима (2022), односно са позитивним правом по коме се право да бира и да се буде биран остварује у оној јединици локалне самоуправе на чијој територији грађанин има пребивалиште (небитно од кад, члан 3/1 Закона).

Какав закон, таква му и примена. Опозиција је подносила изборне листе које нису биле у складу са наведеним законским одредбама, било да је реч о сељеним кандидатима или бирачима који су давали потписе подршке, па су изборне комисије такве листе враћале, не проглашавајући их. Опет незаконито, после „хорске кукњаве“ како ће и они бојкотовати београдске изборе, власт је, преко већине коју има у изборним комисијама, такве фаличне изборне листе проглашавала. Политички мотивисана каквим-таквим легитимитетом будућих локалних избора.

Све ово заличило је на игру мачке и миша. Миш, у овом игроказу метафорички опозиција, је као добио нешто на кашикицу – „забрану изборног туризма“, а заправо је добио једно велико ништа. Овом сувом законском променом, уставноправно упитном, само је потврђен подређен положај опозиције, док суштинске промене попут уравнотеженог медијског положаја или неспровођења функционерске кампање нису ни у измаглици. Реторички, може ли се онда уопште десити да миш мачки не допадне.

(СПК, 20.05.2024)