Доналд Трамп враћа се после четворогодишње паузе у Белу кућу. Исто толико прошло је и од када је он са председником Србије Александром Вучићем и косовским премијером Авдулахом Хотијем потписао чувени Вашингтонски споразум. Иако правно необавезујући, такав папир аналитичари су оцењивали као олако дата обећања Србије америчкој администрацији која своју политику не мења са сваком променом првог човека државе.
Помало заборављен, овај документ могао би се сада када се Трамп враћа у седло поново актуелизовати. Како његов политички, тако и онај економски део. А он је подразумевао неколико ствари – од интензивирања изградње аутопута и железничке пруге између Београда и Приштине до избегавања сарадње Србије са „непоузданим добављачима“ за 5Г мрежу, мислећи на кинеске компаније, још прецизније на Хуавеј. Било је предвиђено и отварање канцеларије Међународне развојне финансијске корпорације у Београду и диверзификација извора снабдевања енергентима.
Поједностављено, документ на који су тада своје потписе ставили Вучић и Хоти требало је да осим нормализације односа Београда и Приштине обезбеди и економско и енергетско дистанцирање, пре свега Србије, од Кине и Русије. То би аутоматски значило и приближавање Западу и САД.
Форбес Србија истраживао је у којој мери је Србија за последње четири године, док је Трамп био у опозицији, примењивала обећања дата у Овалној соби Беле куће септембра 2020.
Ништа од обећаних километара
Аутопут мира, правац од Београда, преко Ниша и Приштине до луке Драч, пре тачно деценију изнедрио је Берлински процес. Свесрдно је подржан и у Бриселу и у Вашингтону. Помиње се и у Вашингтонском споразуму, тако што се Београд и Приштина обавезују да ће наставити изградњу овог пута, али и железничке везе на тој релацији.
До сада је, међутим, учинак више но мршав. Што се Србије тиче, изграђено је тек 5,5 километара пута, али и то погрешно. Тако је барем тврдио сада већ бивши министар грађевинарства Горан Весић наводећи да не зна како је дошло до грешке. Све у свему, уместо аутопута заправо је на тих нешто више од пет километара дошло до проширења већ постојећег друма, па је овај нови добио профил полу-аутопута. Пошто то није био план, Весић је најавио изградњу од почетка. Пут би, према ранијим проценама, требало да кошта 1,4 милијарде евра.
Рок за завршетак изградње прошао је пре неколико година, а новог нема. Напротив, ревидирана Фискална стратегија, а о којој је Фобрес Србија писао, планира да уместо 13,7 милијарди динара издвајања из буџета за овај пут, следеће године издвоји тек милион динара. Улагања ни 2026. неће бити значајна, тек две милијарде, па је лако препоставити да Србији овај аутопут до даљњег неће бити приоритет.
Промењени приоритети
И Фискални савет у својој Оцени ревидиране Фискалне стратегије за наредне три године наводи да је највеће смањење у односу на доскорашње планове државе претрпела управо ова саобраћајница.
„Ниш – Мердаре, односно деоница Ниш – Плочник је пројекат за који је ребалансом буџета за 2024. било предвиђено 30,6 милијарди динара током 2025. и 2026. године. Тиме би се овај пројекат практично у потпуности реализовао до почетка 2027. Ревидирана стратегија, међутим, за овај пројекат у 2025, 2026. и 2027. предвиђа укупне капиталне расходе од свега 4,7 милијарди у збиру, што значи да се већина планираних улагања одлаже за период након 2027“, каже се у оцени Фискалног савета.
Ј
едан од проблема са изградњом овог аутопута могао би бити и изостанак новца за финансирање изградње. Очигледно је да од кредита америчке Међународне развојне финансијске корпорације који се помињао пре четири године није, у међувремену, било ништа.
Канцеларија за улагања (ДФЦ)
Није много даље стигла ни прича о Међународној развојној финансијској корпорацији. Убрзо након што је стављен параф у Вашингтону, ова корпорација бомбастично је у Београду отворила своју канцеларију. И то виртуелно. Том приликом тадашња премијерка Ана Брнабић и извршни директор ДФЦ-а Адам Болер у Палати Србија потписали су заједничку изјаву. Откривен је и монитор на коме је пуштен снимак новоотворене канцеларије. Сама просторија је у амбасади САД-а у Београду.
Јавност је са одобравањем гледала на именовање Американца српског порекла Џона Јанковића за директора ДФЦ-а.
Најављено је да ће ДФЦ финансијски подржавати и пројекте Београда и Приштине садржане у Вашингтонском споразуму. Такође, обезбедиће и кредитне линије за предузетнике и америчке пројекте у Србији. Већ марта наредне године нова америчка администација предвођена Џоном Бајденом сменила је и Јанковића и Болера.
Како незванично сазнаје Форбес Србија, канцеларија није формално угашена, али је њен рад практично стао и пре него што је почео.
Извор Форбес Србија близак Немањиној 11 каже да поменута канцеларија практично не функционише. Није познато ни да је нешто конкретно кредитирала у Србији.
И Стефан Владисављев, програмски директор Београдског фонда за политичку изузетност каже за Форбес Србија да ДФЦ никада фактички није заживео.
„Замишљен је као чворишна тачка за америчке инвестиције, али и кредите. То се није десило. Отворен је, али никада није достигнута његова иницијална идеја. То се види кроз податке НБС о нивоу инвестиција из САД. Оне се крећу око 100 милиона евра годишње, али је то и даље далеко мање него што стиже из Кине или ЕУ“, каже Владисављев.
Влада за Трампа
„Атмосфера у Влади Србије је еуфорична због Трамповог повратка у Белу кућу, између осталог, и због економских договора од пре четири године. Верујем да је сада извесно да ће се радити зграда Генералштаба, али и да се полажу наде да ће се покренути и неке друге инвестиције“, каже наш извор.
