У последње време, из мени сасвим непознатих разлога, сањам снажне, живописне снове, који као да су сушта стварност. После поподневог одмора, устајем и записујем.
У некој друмској механи, полуосветљеној, али пуној људи снажних и одважних, срећемо се са др Радованом Караџићем. Он је јачи него икад, широких рамена, разбарушен као и увек, у сивом сакоу и панталонама, и расположен, расположен. Причамо о свему и свачему ( између осталог, о поезији, и помињемо храбре песме његове и Ногове из доба комунизма ). Добио је неколико примерака „Светигоре“, да их подели, па се ја, мало иронично, сетим како су га уклонили из документарног филма о дочеку Светог Василије Острошког на свечевом путу по Херцеговини1996 ( а сад ни филма нема да се нађе ). Он, лежерно:“Ништа то није важно. Све сам ја својевремено рекао Амфилохију и Атанасију“.
Питам га за здравље:“Одлично је, па ја сам Дурмиторац. Код нас и деца могу да опсују ћуре на велике празнике. Наравно, ништа друго, само ћуре“. ( То значи – из јуначког сам, епског краја, несаломивог, па и то ћуре из псовке на епско указује ). Дође ми да га питам да ли је читао мој текст о њему у „Печату“, али одустанем – какве то везе има?
У полумрачној кафани крећемо да се сликамо са Радованом – између осталог, Зоран Чворовић, мој друг, професор Правног факултета у Крагујевцу, и ја. Шта ли ће рећи другосрбијанци? Баш ме брига.
Будим се из сна у некој чудној еуфорији, са жељом да не одустанем од српске борбе, ма како тешка била.
И стварно – зар ми, Срби, нисмо главни утамниченици у зинданима Новог поретка? Зар нас не мрзе највише на свету? Зар смо изгубили свест о томе да на мрзану кућа остаје – чак и ако нас побију, гробови наши бориће се с њима, као што рече Шантић?
Зато, за крај, поздрављајући Радована слободног у тамници, свим Србима и себи наручујем песму великог песника Миће Данојлића, неумрлог покојника, „Србија на Западу“.
МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ
Србија на Западу
А Јевропа?
Трулеж стари!… Твор наказан (…)
Та збрчкана стара лутка,
Проглашена проштитутка,
Што разроким својим оком
На тирана намигује,
Што на грудма тираније
Пливајући у разблуди
Богаљеве гадне пили:
Подлу лажу са преваром!
Што кршљавим ножицама
Од табака исписаних
Параграфа гадном шаром
Мустре кроји народима…
Ђура Јакшић
Из муке којој нема помоћи,
Из сна запечаћеног пломбама,
Европа Србију једне ноћи
Пробуди уранијумским бомбама.
Пријатељски то беше напад,
Милосрдан, са нешто крви:
„Устај, Србијо, хитај на Запад,
У век Двадесет први!
Дижи се, ноћас, из ових стопа,
Полази куд сви крећу,
У загрљај те чека Европа
Да с тобом дели срећу!
Руси, браћа ти истокрвна
Чекаће још векова двеста!“
А Србија, ко кљусе испред брвна
Стоји, ни макац с места.
Опире се сваки црквени звоник,
Свака шљива и рачва:
Неће Стиг, Ртањ, Копаоник,
Ни Жупа, ни Гружа, ни Мачва.
Сељак, крај плота: мисли на
Ујед прадавне гује;
Било би лепо, да је истина,
Али он… не верује.
Једино је цвет нације зрео
(За Европом чезне већ откад!)
Пошто му није довољно бео
Престони град Београд.
Радује се и божићна печеница:
„У Европи ме бар неће пећи…“
Љуте се шајкача и препеченица,
Заклети назадњаци, такорећи.
Опире се кајмак домаћи:
„Зашто тако, напречац?“
Ал он би се могао с места помаћи,
Неће Космај и Венчац…
Европа запела, гура ли гура,
На ситнице не гледа,
Жури да се огради и осигура
Од сибирског медведа.
Она је река без обала
(Претоварен брод – потонуће!)
Шири се, да би распродала
Оно што не може код куће.
„Заборавите“, вели, „оно на старту!
(Уранијум, то су клевете!)
Ону жарку љубав у марту
Деведесет девете!
Слобода је света тековина
(Ту нема уцена и присила!)“
А зна се колико је, вековима,
Европа на нас мислила…
Док смо стајали око Предзиђа
Да би цвала, као саксија,
Ко је могао да предвиђа
Да је Предзиђе – зид санкција?
На несрећу, по шумама нашим има
Бегунаца (гнусни хајдуци!);
Ми још и хоћемо, али ће с њима
Бити потегни-повуци.
Пет хиљада села, сто градића,
Чама и монодрама,
А Караџића и Младића
Крије вековна тама…
И сад би требало, душом кротком,
Да ти верују на реч,
А нама, сад шаргарепом а сад мотком,
Да командују Лондон и Беч!
Знамо, волиш нас (ма нон троппо!):
Где је ту наш удео?
Овај народ можда је пропо
Ал није полудео.
На путу до тебе многе џомбе
Остави Риђи Блудник;
Ако ми и заборавимо оне бомбе,
Неће Космај и Рудник.
Памтимо твоје посете честе,
Пријатељске и ратне…
Јесте, споро се Срби свесте,
Али напослетку схвате.
Читаво наше покољење
И данас живо се сећа,
Како си, дошавши на поклоњење,
Клечала у Кући Цвећа.
У памћењу нашем ниједне рупе,
Господо хипокрити:
Ако и покријете лице, дупе
Немате чиме покрити!
А твоја борба за људска права
Шта је, до нови џихад?
Србија жмури (ти мислиш: спава)
И заборавити неће никад.
Ти племић, а ја – земљоделац;
Стар си, па ти се жури…
А мени је ближи Црнац нег белац
И од Енглеза дражи Бури.
Да уђемо (ко у фуруну дрво!),
Да нас огреје сунце,
Уз мали услов: да ти прво
Изручимо бегунце…
Они су у дубини планина тихих,
Недоступних твоме уму:
Сама их хватај, пошто ти их
И отера у шуму…
Да уђемо? Улази се у туђе
И далеко (да тако речем),
Ал како да човек у нешто уђе,
Ако је већ у том нечем?
Нек те не радује приступ наш
Увела Стара Дамо:
Ниси без чари, ал ваљда знаш
Да знамо оно што знамо.
