Моја пријатељица која живи у Лондону, иначе римокатоличке вере, имала је непријатно искуство током лета из Лондона за Београд 22. децембра 2024, као и у повратном лету из Београда за Лондон 2. јануара 2025. године. Не само њој него и осталим путницима послужени су халал сендвичи, и то без информације о каквој храни се ради. Вероватно би и њој то промакло да њен брат није случајно уочио да на омоту сендвича са шунком ситним словима пише халал. Подсетимо, ознака халал стоји за месо животиња које се заклане у исламском ритуалу. Не само што је заклана животиња обешена надоле да из ње исцури сва крв, него у том ритуалном клању хоџа чита молитву над животињом. Не желећи да, као хришћанка, конзумира такву храну, поготово што је у Лондону изложена агресивној исламској пропаганди, обратила се дискретно стјуарту затраживши од њега да јој донесе сендвич у коме се не налази халал месо.
Но када је и у повратку за Лондон 2. јануара опет добила сендвич са халал месом, овог пута је гласно протествовала, замеривши стјуарту што путнике не информише о каквој врсти хране се ради. Притом је предочила путницима да је непримерено да хришћанима српска авиокомпанија подмеће месо животиње која је подвргнута исламском обредном клању. Своје обраћање путницима и особљу закључила је речима да је срамота и скандал што се у српском авиону, и то током божићног поста, свима служи муслиманска халал храна. Стјуарт се правдао да ни сам није био тога свестан, да напросто само дели путницима оно што добије – на располагању су били халал сендвичи са шунком, сендвичи са пилетином и вегетеријански са сиром. Занимљива је реакција осталих путника, а готово сви су били српски држављани. Једна млађа жена, са двоје деце, гласно се насмејала на њен коментар да је у питању исламизација кроз храну, да би заћутала када јој је моја пријатељица љутито рекла да то уопште није смешно. Остали путници су равнодушно наставили да једу своје сендвиче, вероватно мислећи да нема потребе да се диже толика бука око хране – па ништа нам неће од ње бити, а ова што протествује несумњиво је веома нетолерантна особа, прави верски фанатик. Индикативно је да нико од путника, упркос томе што су сада знали да им је послужен халал сендвич, није захтевао да добије другачији.
Ма колико се нашим грађанистима чинило да је ова епизода из авиона безначајна, да није вредна коментара, није тешко уочити да је она само један од бројних примера духа самопорицања који годинама влада у српском друштву, пре свега у интелектуалним слојевима, међу онима који би „да живе као сав нормалан свет“, који себе доживљавају као космополите. Пођимо у анализи ове згоде од врсте сендвича који су били у понуди српске авиокомпаније на поменутим летовима. Иако је у току, бар за вернике СПЦ, био божићни пост, у понуди нису били посни сендвичи. Авиокомпанија би их, свакако, обезбедила да је неко од путника, пријављујући се за лет, изразио такву жељу, али ето у пуном авиону путника, од којих су се бар неки од њих на попису становништва изјаснили као православне вере, нико не пости! Наравно, за њихово игнорисање поста Air Serbia није крива. Међутим, крива је због тога што не информише путнике какву врсту хране им даје, што не поштује верска осећања хришћана. Српска авиокомпанија се, из комерцијалних разлога, побринула за путнике исламске вероисповести, као и за вегетаријанце, што је за сваку похвалу, али симптоматично је што не поштује оне који су православне вере. Вероватно је авиокомпанија Air Serbia на располагању имала много купљених халал сендвича, па се њеним менаџерима учинило да је најбољи начин да се они што пре потроше поделити их свима. А Срби ће, као и обично, све прогутати. Они на све пристају, њима ништа не смета, поготово уколико им се учини да се тим пристајањем издвајају из масе својих „непросвећених“, верски затуцаних сународника.
Иако су наши грађанисти, попут путника из авиона, мишљења да је питање хране небитно, да нико неће имати негативне здравствене последице од конзумирања халал меса, запитајмо се ипак како би реаговали да је којим случајем свима у авиону нуђена искључиво посна храна. Сигурно би се успротивили, тврдећи да смо изложени терору православних, да неко хоће од Србије да направи православну џамахирију. Што се тиче аргумента да никоме неће нашкодити конзумација халал хране, могли бисмо да их запитамо да ли се, аналогно таквом резоновању, треба обазирати на верска осећања исламских и јеврејских верника или напросто и њима, без обавештења о каквој храни се ради, сервирати свињетину, јер и она њима такође неће здравствено шкодити. Наши „космополитски“ оријентисани грађанисти, који презиру „паланачки“ дух, којима је стран било који вид заштите националног идентитета, највероватније би се, иако су углавном агностици или атеисти, згрозили на такву помисао, уверени да се суштина демократије састоји управо у заштити мањинских група. Сходно помодној политичкој коректности, они сматрају да је недопустиво вређати осећања исламских верника евентуалним довођењем у питање Мухамедовог лика, али да је у складу са неприкосновеним уметничким слободама до миле воље исмејавати Исуса Христа.
Занимљиво је да дух самопорицања прожима не само другосрбијанце него и владајуће политичке странке, упркос томе што се њени челници повремено, из пропагандних разлога, бусају у српска прса. Наиме, дух самопорицања је у складу са њиховом аутоколонијалном, компрадорском политиком, њиховим настојањем да се додворе страним инвеститорима. На бројним примерима током претходних година могли смо се уверити да нашим властодршцима не смета понижавајући положај српских радника у страним компанијама. У понижавању наших радника поготово се истичу далекоисточни инвеститори. Упркос добијених значајних субвенција за отварање својих фирми и за запошљавање српских радника, неке стране фирме, пре свега кинеске, их после три године замењују радницима из Индије, Бангладеша и Вијетнама, јер ови пристају на мање наднице и на ропски положај. Иако би Србија морала да се стара о поштовању својих закона, поготово оних којим се јамче основна људска права, наша власт намерно превиђа грубо кршење радних права запослених. Не само што су наши радници принуђени да у јужнокорејским фирмама носе пелене, него од њих траже и да се клањају својим послодавцима. Иако се ни наши политичари пре стотинак година нису одликовали поштењем, тешко би било замисливо да се усуде на оно што данашњи, без трунке стида, чине. Краљевина Србија 1914. године, иако исцрпљена балканским ратовима, није била спремна да пристане на ставку из аустроугарског ултиматума да њена полиција на територији Србије истражује евентуалну умешаност српских држављана у организовању Сарајевског атентата, а данас кинеска полиција несметано делује на нашој територији, водећи рачуна о кинеским робијашима који своју казну одрађују у њиховим фирмама. У околини Бора Кинези су се чак толико осилили, толико не хају за достојанство грађана Србије, па мештанима издају аусвајсе за кретање по околини, и то на кинеском језику.
Колико је мало стало нашим властодршцима до достојанства и очувања идентитета српског народа види се из чињенице да нам уџбенике, чак и оне који су значајни за очување националног идентитета, штампају странци. А њима свакако није стало до истине, већ до тога да садржај уџбеника буде у складу са њиховим интересима. Вучићева намера да зграду Генералштаба, оштећену НАТО бомбардовањем, преда америчком инвеститору пример је његове сервилности и бесрамности, јер тај чин симболички представља гест капитулације, обезвређивање нашег херојског отпора у то време наизглед свемоћном непријатељу. За оног ко се одлучио на велеиздајничку политику да би дошао на власт и на њој што дуже остао, овај одвратни чин самопонижавања Србије, који подразумева притисак на Завод за заштиту споменике културе да ово здање избрише са списка српске културне баштине, не представља никакав морални проблем, баш као ни настојање да бездушним страним рударским компанијама изручи земљу, без обзира на потенцијалну еколошку катастрофу. Навикао да пузи пред светским моћницима и трпи најразличитије врсте понижења, а лажно се представља у домаћој јавности као особа која бескомпромисно брани српске националне интересе, коју сви уважавају, он је спреман на сваку врсту издаје. Будући да му ништа није свето, од њега се не може очекивати да чува српске националне интересе, а камоли да брани достојанство Србије. Они које је окупио око себе слични су њему. Заинтересовани само да заједно са страним или домаћим „инвеститорима“ очерупају буџет РС, енормно увећавајући трошкове сваког грађевинског пројекта, СНС моћници ни најмање не маре за добробит грађана Србије. Њихова девиза гласи: Черупај, пљачкај, а кад загусти бежи, јер одступница је обезбеђена (можда управо авионима Air Serbia). Сервилан став према страним компанијама, поготово оним које потичу из држава чијим се политичким челницима Вучић додворава, видљив је и на примеру односа нашег правосуђа према одговорним за пад надстрешнице на новосадској железничкој станици 1. 11. 2024. Занимљиво је да ниједан страни држављанин који се налази на челу кинеских, француских и мађарских фирми, које су учествовале у реконструкцији новосадске железничке станице, није саслушан, а камоли оптужен.
Наведимо још неколико карактеристичних примера који речито сведоче о преовлађујућем духу самопорицања. Маја Гојковић је, као председник Скупштине РС, 2013. године, да би се додоворила домаћинима, сервилно обукла хиџаб приликом посете Техерану. Министру Ивици Дачићу 2017. године, док је забављао турске званичнике, певајући им Миљацку и Османагу, није сметало што му турски амабасадор, као кафанском певачу даје напојницу од сто долара за успешно извођење музичких нумера. А шта тек рећи о бестидности носиоца највишег црквеног одликовања Светог Саве, Аци Антисрбину. Да не би повредио осећања арапских инвеститора, Вучић је изменио идејни концепт споменика Стефана Немањи, заменивши крст мачем!
Да се у обезвређивању националног идентитета не истичу само тренутно владајући политичари, да је дух самопорицања дубоко продрео у српско друштво, показује и споменик азербејџанском ауторитарном владару Хајдару Алијеву, који је свечано откривен 2011. године у Ташмајданском парку. Демократама Тадићу и Ђиласу није сметало што особи која нема никакав значај за нашу културу и историју, којој су демократска начела страна, подужу споменик. Прагматични разлози очито су за њих имали већу тежину од националног самопоштовања.
У току су студентске блокаде на факултетима широм Србије, подстакнуте жељом да се обелодане коруптивне радње које су довеле до погибије петнеаст недужних грађана у Новом Саду. Вучић, наравно, не жели да изађе у сусрет студентским захтевима, јер би након обелодањивања свих докумената било јасно да је у питању системска корупција, те би тешко могао да избегне не само политичку и моралну, него и кривичну одговорност за трагедију. Расветљавањем овог случаја постало би јасно да се исти модел пљачке користи у свим грађевинским пројектима широм Србије, који се обављају под покровитељством СНС врхушке. Упркос томе што Вучић покушава да, посредством безбедносно-информативне агенције и својих пропагандних медија, заплаши и дискредитује учеснике протеста, очито је да га је захватила паника па повлачи погрешне потезе. Из дана у дан отпор против његове ауторитарне владавине нараста и шири се. Будући да је Вучићева политичка моћ на измаку, да ће пасти када његови западни покровитељи процене да је исцрпао свој потенцијал за велеиздају, а дотле га треба трпети и подстицати да још понешто одради, нпр. да отме НИС Русима и преда је Американцима, неопходно је бити будан и промишљен, не дозволити да будемо фокусирани само на његово свргавање са власти. Ако знамо да Запад жели да и власт и опозицију држи под својом контролом, да и једни и други увек изнова понављају политичку мантру да Европска унија нема алтернативу, онда би требало да нам је јасно да за Србију неће бити спаса док се на политичкој сцени не појави релевантна национално оријентисана политичка снага, она која сматра да је могуће, поготово у промењеним међународним односима, алтернатива пуком слугерањском повиновању евроатлантским интересима. Дакле, упоредо са трудом око свргавања ауторитарне власти, и те како треба водити рачуна да на упражњено место не ступи особа слична Вучићу, којој суштински није стало до Србије, која би напросто да, зарад власти, беспоговорно служи Западу.
Уместо актуелне дневнополитичке манихејске поделе на за и против Вучића, која подразумева оптужбу да онај ко није у потпуности сагласан са садржином ПроГласа, ко би да борбу против корупције допуни захтевом за одбраном Косова и Метохије, тај је за Вучића, ваљало би осмислити трећи, српски пут. На студентима, које многи наши политичари и активисти из прозападних „невладиних“ организација, управо док им ласкају, покушавају да употребе као пуко средство за свргавање Вучића, лежи одговорност да резултат њихових протеста не буде пука замена личности, већ темељна промена система и наше доминантне прозападне политичке оријентације. Ма колико био ургентан захтев за свргавања са власти велеиздајника Вучића, подупрт прилично јаким аргументом да нико од оних који би га наследили нема такав потенцијал за велеиздају, ипак треба бити опрезан јер нам се иначе може десити да неко од тзв. експерата, којег би на власт устоличиле домнантне прозападне опозиционе снаге, доврши оно што је Аца Антисрбин започео. Колико је важно обновити демократију након силаска са власти Вучућа, толико је значајно изборити се са дефетистичким духом самопорицања. Да би нас други поштовали, морамо најпре сами поштовати оно најбоље у нашој историји и култури – светосавље и Косовски завет. Отуда би за све нас од суштинског значаја морало бити реафирмисање српског заветног опредељења које се, нажалост, још од формирања Југославије плански потискује.
