Поводом 21. годишњице од погрома Срба на Косову, у Дому културе Грачаница одржана је комеморативна академија са које је поручено да српски народ не сме заборавити невино страдале, нити дозволити да му други прекрајају историју.
Академија је почела интонирањем химне, а затим и минутом ћутања за страдале у Северној Македонији.
Митрополит рашко-призренски Теодосије истакао је да је у мартовском погрому порушено и запаљено оно што су генерације стварале вековима.
„И данас, две деценије касније, осећамо живе ране које не зарастају и још увек пред собом видимо ликове наших ухапшених и прогнаних људи, изневерених обећањима оних који су им гарантовали мир и безбедност. Мартовски погром није само један у низу историјских догађаја које памтимо о патњи и страдању нашег народа на Косову и Метохији, он представља дубок духовни подсетник на то колико се не можемо ослонити на људску праведност, али и колико је вечна и несаломива вера у Христа и његову победу над злом“, рекао је Теодосије.
Погром је, како је истакао, за православне Србе на овим просторима, постао још једно горко сведочење о људској неправди, али истовремено и о величини и снази духовног подвига којим наши људи вековима одолевају искушењима.
„Страдање је за наш народ, не само болна стварност, већ и позив од Бога да кроз тај крст израсте још снажнија вера и одлучност да опстанемо и останемо на овој мученичкој земљи. Наши храмови и манастири на Косову и Метохији нису само културно и историјско наслеђе, они су живи и вечни сведоци Христовог присуства међу нама у којима се посебно у последње време окупља све више верника са разних страна где наш народ живи. Сваки камен уграђен у њих, свака фреска и икона, сваки гроб говори о животу који ми пролазимо. Они који су хтели да униште наше светиње и протерају вернике са ове света земље, заправо су показали да нас се плаше управо због овога што јесмо“, рекао је митрополит Теодосије.
Драган Спасојевић, чији је отац Боривоје убијен у Косовској Митровици, истиче да је битно да се о безумљу које се десило пре двадесет једну годину стално говори, а затим је пренео своје сведочанство о дешавањима 17. марта.
„У јутарњим часовима група од пар стотина Албанаца прешла је у северни део Митровице и почела је да демолира оближње локале, да напада људе и да пуца. Веома брзо, захваљујући чуварима моста и људима који су били ту, они су главом без обзира побегли у јужни део Косовске Митровице. Као револт на то и део сценарија који су нам они припремали, убрзо су почели рафали по окупљеним грађанима у Колашинској улици. Аутоматско оружје које су имали људи који су пуцали, односно терористи који су пуцали на нас, стигло је болничким колима. Убрзо после тих рафала погођена је Јана Тучев, жена која је у том тренутку била трудна. Била је на својој тераси где је гледала своја посла, након чега је убрзо преминула. Након тога, кад год би се зачули рафали, био је постављен снајпериста код Три солитера, тада смо имали преко 33 рањених, међу њима је био и мој отац кога је снајпериста погодио у срце“, навео је Спасојевић.
Драган Ћирковић, који је за време погрома био у Косову Пољу и чија је кућа тада спаљена, истиче да је данас тежак дан, како за њега, тако и његову породицу. Напомиње да је тада био дечак који је сањао лепше снове.
„Као млад момак седео сам са родитељима у кући и пажљиво пратио ситуацију која се дешава око нас. У 19.15 часова је нестала струја, 19.20 часова нестала је вода. Све могуће ствари које су могли да угасе они су угасили. Смиривао сам родитеље, рачунајући да ће све то проћи, јер рачунам, полиција стаје испред наше куће и све ће бити како треба. Они су ту да нас заштите. Међутим, супротно од тога. Пала је једна бомба, друга бомба, почела је кућа да гори. Пошто није било воде, струје, задесила се шерпа млека којом сам угасио кућни праг. Након 15 минута, спаковао сам родитеље и изашао до суседног села. Након пола сата гледао сам своју кућу како гори. Нажалост, нисам имао снаге ни могућности да у том тренутку било шта кажем, већ једноставно да пустим сузу, направим онај корак ка родитељима, да њих првенствено смирим, пошто су градили и живели 40 година на том подручју. И све то је нестало за непуних пет минута. Моја прича ће, све док сам жив и док је моја породица жива, трајати. Молим и вас да свима пренесете да се ником ово не деси“, поручио је Ћирковић.
Слађана Денић, која је 17. марта била у Ливадском насељу у Косову Пољу, каже да никада неће заборавити мирис паљевине.
„Тог 17. марта нисмо ни слутили да ће наредно јутро осванути без свега што смо имали. Вести су биле забрињавајуће, а од људи из суседног села смо чули и било је све јасно. Куће су гореле, супруг и ја смо се погледали и без речи схватили да морам да одемо. Породица Милић нас је примила у свој дом када нисмо имали куда. Били су спремни да поделе са нама све што су имали и ми смо им на томе заувек захвални. Следећег јутра, супруг и ја смо стајали пред згариштем које је некада било наш дом, а сада су остали само црни зидови и жар, кућа је тињала, а за оне који су нас протерали ни то није било довољно. Касније су је поново запалили, уништивши све последње остатке нашег породичног дома. Деца нису разумела шта се дешавало, али су осећала наш страх. Мој син је плакао тражећи своје играчке, док је ћерка понављала кроз сузе – мама, хоћу кући. Куће више није било, ни ствари ни успомена, осим оних сећања која носимо у себи. Неколико месеци смо провели у кући пријатеља, а онда смо одлучили да се вратимо у Косово Поље. Почели смо живот заједно у кући родитеља мог супруга. Касније је почела градња нове куће, на месту старе и у њој смо остали да живимо све до 2021. године када смо се преселили у Грачаницу“, рекла је Денић.
Новинар Јован Симић био је сведок дешавања 17. марта 2004. у Косовском Поморављу где је, како истиче, живело око 35.000 Срба у гњиланском региону.
„Тог дана извршено је убиство српског професора и његове мајке. Тог дана тешке и лакше повреде задобиле су 52 особе, од који су две умрле због преживљених траума. Колективно је прогнано 98 српских породица са 237 чланова које су живеле у Гњилану. Запаљене су 22 српске куће, запаљено и демолирано 37 аутомобила“, казао је Симић
Симић објашњава да је 17. март изгледао као и сваки други, а да се у међувремену ситуација променила.
„Негде око 15 часова у Гњилану се окупила једна група Албанца, око 7.000 њих, али је нешто указивало да се спрема у центру града, близу Полицијске станице, преко пута хотела остављено је места да српски полицајци који су радили у Косовској полицији паркирају свој ауто. То је било све плански, да би та иста возила била запаљена и кренуо је пада на Србе у Гњилану. Све српске куће су биле обележене, и запаљене, покушали су и цркву Светог Николе да упале, али полицајци српске националности су се склонили у цркву и захваљуљући њима и тезгама које су биле поставље спречили су паљење цркве“, додао је Симић.
Понашање Кфора и Међународне заједнице је било интересантно – немо су посматрали, објашњава Симић.
„Напад на Шилово је кренуо око 18 часова, где се окупило око 2.000 Албанца и покушало да уђе у село. Међутим, видели су одлучност Срба, сви су били спремни да по цену живота бране кућни праг, своју породицу и село. Ту су била два возила италијанског Кфора, они су пробали да се, на неки начин, преко њих домогну прве куће и да крене протеривање и паљење. Они су некако покушали да их спрече, рекли им да крену и да ће видети како ће да прођу, видећете ко вас и чиме вас чекају. То указује да су међународне снаге, Кфор, пустили Албанце тог дана да ураде шта могу да ураде, али су видели да не могу ништа, јер су то велике српске средине, ту је живело 1.500-2.000 људи, који живе и даље ту“, навео је Симић.
Милена Парлић, испред Канцеларије за Косово и Метохију, навела је да март месец свуда у свету наслућује ведрину, доноси мирис првог пролећног цвећа, а да само у Србији опомиње на злочин, мирише на тугу која се не заборавља „јер смо превише зла доживели и преживели да би га време икада могло избрисати“. Истакла је да је важно да се присећамо свих невино страдалих од 1998. године до данас.
„То је наша дужност коју морамо да преносимо и новим нараштајима, због поштовања на невино проливену крв која је опомена да никада не дозволимо да нам други пишу историју, да нам умањују бол, одузимају право на правду коју никада нисмо и сигурно нећемо доживети, али ми на крају не живимо за овоземаљску правду. Да је покушај да се избрише многовековни српски идентитет безуспешан доказујемо управо овом академијом сећања која нам потврђује да и данас готово једнако боле слике вандалског чина оних који се Бога не боје док скрнаве његове овоземаљске домове у Призрену, Подујеву, Ђаковици, Косовској Митровици“, рекла је Парлић.
Она наводи да је „заборављена у том бесу светлост људског живота и достојанства“.
„1999. година, први погром, па онда други 17. и 18. марта, од тада и заувек оставили су за собом исти страх и мржњу која не јењава ни данас, а понавља се свакодневно и мржња и прогонство и узурпација и отимање и скрнављење наших вековних манастира. Готово свакодневне су претензије албанске етничке заједнице да све што је српско се подведе под тзв. косовско. Не успевају да нам униште дух, достојанство и снагу. Зато данас не можемо причати само о прошлости. Неопходно је да причамо о снази једног народа о достојанству и непоколебљивости“, рекла је Парлић.
Начелник Косовског управног округа Срђан Поповић истиче да је погром остао уклесан у животе Срба као нешто најстрашније.
„Сећам се 1999. године од уласка Кфора, почели су да се празне градови широм Косова и Метохије – Приштина, Гњлане, Призрен, где су Срби буквално нестајали. Било је много киднапованих, убијених, спаљене су нам светиње. Било је страшно 2004. године нико није очекивао да ће се десити нешто још страшније, да ће се десити прогон. Сви смо веровали у то да ће међународна заједница стати на пут вандализму који се дешава свих тих година на овом простору“, наводи Поповић.
Истиче да се то није десило и да се иза леђа ковало велико зло, велики план који је требало да зада последњи ударац српском народу.
„Десио се 17. март, нешто најужасније што смо могли да видимо на овим просторима. Од међународне заједнице нисмо чули ни једну једину реч осуде, као што не можемо ни до дана данашњег. Сви смо веровали да ово лудило мора да стане, али ево нас данас овде 26 године од 1999. године када смо у миру по тим њиховим званичним стандардима, ми и даље немамо мира, и даље се дешава тихи погром Срба. С тим што је погром мало специфичнији у односу на раније године, нажалост то данас раде преко институција. И сада упозоравамо, исто као што смо тада упозоравали. Сећате се ви из Грачанице да су била два пункта постављена од 17. марта и после, три месеца смо говорили да ситуација није добра, а они су ипак зарад неких ружичастих извештаја, морали да пошаљу свету слику да је све како ваља, и нажалост тада нам је страдао Димитрије“, казао је он.
Поповић оцењује да се институционално насиље и данас дешава и то интезитетом којим, како тврди, мисле да протерају преостале Срба са Косова.
„Сведоци смо шта се дешава нашој браћи на Северу, да покушавају да их дугим цевима интегришу у косовски систем. Међутим, нико од стране тих Албанаца и међународне заједнице не зна да има посла са српским народом који је пркосан и зна шта хоће, и зна колико му вреди Косово и Метохија. Неће успети. Морамо да радимо оно што је у нашим рукама, а то је да чувамо светиње, да нашој омладини причамо шта за Србе значи КиМ, колико је то наша света земља, да изнедримо много добрих доктора, професора, да не идемо са ових простора, да не продајемо, да славимо наше славе овде“, закључио је Поповић.
Академија је праћена пригодним културно-уметничким програмом.
Претходно је у манастиру Грачаница служен парастос страдалим у мартовском погрому, а потом су окупљени положили беле руже испред инсталације „Миссинг“.
