Србе који су у Приштини живели стотинама година, прогласио је колективно за окупаторе, а њихов верски објекат, који је годинама скранвљен и који је симбол непоштовања верских права православних хришћана на Косову, за симбол окупације, из чега произилази да треба да нестане на било који доступан начин, огласио се правни саветнк Епархије рашко призренске.
Он је осудио и одбацио ауторски текст Гуракуча Кучија (Гуракуç Куçи), о Цркви Христа Спаса у Приштини који је овај недовршени храм СПЦ, између осталог означио као „спорну грађевину“, а не заштићено верско наслеђе, као и објекат изграђен како би се „пројектовала српска моћ над јавним простором“, „нормализовала репресија и наметнуо нови историјски наратив“.
У свом тексту „Шовинизам иза религије – случај цркве у дворишту приштинског Универзитета„, Гуракуч Кучи (Гуракуç Куçи), виши сарадник на Институту Оцтопус, наводи да је „у клими насиља и порицања“ српски режим 1992. године започео изградњу цркве у дворишту Приштинског универзитета, али наводно не на иницијативу локалне заједнице.
Тврди да је реч о „унапред смишљеном идеолошком пројекту који је намеравао да усађује српско присуство и доминацију у простор који је симболизовао знање, идентитет и отпорност Албанаца на Косову“.
„У време када су Албанци били насилно искључени из образовања, медија и јавних институција, изградња оваквог верског објекта у срцу универзитета била је јасан симболички чин етно-политичке контроле“, оцењује Кучи.
Тврди и да је ова црква наводно „споменик окупације“, покушај да се „употреби хибридно оружје“, да представља „употребу вере као пропагандног инструмента“, да је изграђена како би „пројектовала српску моћ над јавним простором, да нормализује репресију и наметне нови историјски наратив“.
Уз позивање на Женевску конвенцију и Хашку конвенцију о заштити културних добара у случају оружаног сукоба, Кучи такође наводи да је црква изграђена супротно међународном праву.
„Све ове акције, предузете као део шире стратегије институционалног апартхејда и културне доминације, представљају кршење и духа и слова међународног права. Изградња Цркве у дворишту Приштинског универзитета не може се третирати као неутралан или само верски чин, већ као саставни део машинерије симболичне окупације и структуралног насиља“, наводи се.
Уједно наводи да изградња цркве „као симбол окупације није била изолован чин, већ део ширег агресивног деловања којим је нарушено право на самоопредељење“.
Кучи чак пише да је током рата на Косову 1998. године ОВК „предузела намерне напоре да заштити српске верске објекте од оштећења и вандализма у складу са међународним хуманитарним правом“, односно да су борци ОВК наводно поставили стражаре у више српских манастира.
За њега је посебно проблематичан покушај да се „тема културног наслеђа“ укључи у дијалог Београда и Приштине.
„Ово настојање је неосновано, јер предметни објекат не представља заштићено верско наслеђе, већ спорну грађевину, изграђену без сагласности већине у периоду дубоке институционалне репресије“.
У тексту се осврће и на наводе српских стручњака у појединим медијима, наводећи да се „прикрива права природа“ СПЦ као, како понавља „инструмента културне окупације“. Аутор текста даље помиње могућу мобилизацију Србије, с циљем „марширања ка Приштини“.
„Обновљени пропагандни напори, посебно у овом осетљивом политичком тренутку и појачана пажња коју Косово онлине придаје овој цркви, указују на то да Србија припрема агенду усмерену на масовну мобилизацију, укључујући и потенцијални позив на мобилизацију за рат, са крајњим циљем марширања ка Приштини у ‘одбрани’ цркве“, наводи аутор.
На крају констатује да „нико није позвао на рушење цркве“, а да став Косова „није супротстављен православној вери“. Међутим:
„Покушаји да се Српска православна црква на Косову третира са посебним статусом или да се ова структура политизује нарушава принцип верске равноправности и има за циљ претварање правно дискутабилног објекта у оруђе политичког ценкања“, закључује свој текст виши истраживач на Институту Оцтопус.
„Србе протеране из Приштине означио као окупаторе и агресоре“
Седам дана након објављивања овог текста реаговала је Епархија рашко-призренска, односно главни правни саветник Епархије, адвокат Александар Радовановић.
Он оцењује да је у тексту Гуракуча Кучија изнет низ запаљивих и флагрантно нетачних тврдњи у вези са Саборном црквом Христа Спаситеља.
„Кучи је у поменутом тексту провокативно и неистинито приказао ову цркву као идеолошко средство етничке доминације, а не као легитимни верски објекат. На тај начин, г. Кучи је методама које се користе у хибридном ратовању Србе протеране из Приштине означио као окупаторе и агресоре, а кршиоце верских и људских права који би да униште верски објекат, и преко њега сваки траг постојања Срба у Приштини, као наводне жртве“, оценио је адвокат.
Радовановић уједно указује на то да је Кучи и претходно таргетирао Српску православну цркву, оптужујући је за скривање оружја, али и додају да је ове наводе демантовао КФОР.
Гуракучи је заправо након диверзије на каналу Ибар-Лепенац, односно акције заплене оружја на Северу Косова, поручио да „очекује“ наставак „проналажења наоружања“, али и да се „не зна да ли се оно налази и у црквама“, те „какви су људи тамо“.
Из Епархије рашко-призренске су одмах осудили „неодговорне, опасне и лажне изјаве“, а потом су из КФОР-а на упит КоССев-а за коментар поводом навода Кучија, поручили да је „кључно избегавати запаљиву реторику и поступке који би могли да подигну тензије“.
„Услед хибридног приступа проблематици и скривањем отворено шовинистичких ставова под плаштом правног и научног приступа, потребно је на кратко се осврнути на текст, како би и последња сумња у праву намеру текста, и отворени анимозитет аутора према СПЦ, нестала“, поручује адвокат Радовановић.
Констатује да је текст „још један у низу текстова уперених против СПЦ и њене верске и културне баштине, којима се додатно распирује мржња и делегитимизује и само постојање СПЦ на овим просторима, а учињени и некажњени злочини се покушавају сакрити“.
Споменик репресији над 40.000 људи
Наглашава да је Саборна црква Христа Спаситеља изграђена почетком деведесетих година прошлог века, након петиције великог броја православних верника који нису имали саборну цркву.
„Градња садашње цркве је започета, не од стране Милошевићевог режима, већ од стране тадашњег епископа рашко-призренског, потоњег патријарха Павла, у време када је у Приштини живело око 40.000 Срба“, навео је.
Прецизира да су грађевинске дозволе и локација обезбеђени у складу са законским нормама тог времена.
„Оправдано верујемо да је ова црква један од ретких објеката на Косову који је прошао све законске процедуре, и чије су дозволе и власништво над земљом неупитни, и пре и после рата (што ју је, уосталом, и сачувало од бројних напада)“, навео је.
Са друге стране, Радовановић поручује да означавање овог освећеног верског места као „шовинистичког” или „инструмента окупације” представља грубо искривљавање његове стварне верске намене и подрива темељне слободе вероисповести гарантоване како међународним конвенцијама тако и косовским законима који регулишу слободу вероисповести.
Црква Христа Спаса, међутим, остала је недовршена услед ратних сукоба и послератних збивања.
Са друге стране, наводи да, иако цео текст почива на премиси да је у граду без Срба такав објекат непотребан и по њему обележје „српске окупације и доминације“:
„Кучи би, у име интелектуалног поштења, требало и да нагласи да Срба у Приштини готово да нема због послератног прогона и отвореног и некажњеног насиља над њима, као и због спречавања њиховог повратка“.
„У таквим околностима, ова црква стоји и као споменик репресији над 40.000 људи, чију је судбину пратила и сама црква. Њено нестајање би било и брисање сећања ужасан злочин над 40.000 протераних Приштеваца, што је можда и била намера оваквих бројних покушаја након рата“, поручује.
Црква Христа Спаситеља није прављена да служи војним циљевима
Адвокат констатује да је до сада више пута потврђено да је црква у потпуности легално грађена, на земљишту чији је власник.
„Косовске власти су након рата више пута покушале да то оспоре, али без успеха. Последњи такав покушај се завршио 2017. године, када је захтев Универзитета одбачен. Након таквог неуспеха, покренут је још један судски процес, у ком се већ неколико година не доносе одређене процедуралне одлуке. Међутим, покренути судски поступци и даље не значе да постоји било шта спорно са нашом црквом. Поступке може да покрене било ко, али стање на терену може да се промени тек након правоснажне судске пресуде“, наводи.
Овај адвокат је уједно одбацио тврдње о кршењу међународног права.
„У име цркве није одузето било шта од било кога, нити је црква Христа Спаситеља прављена да служи војним циљевима, и ту се свака прича са наводним везивањем за међународно право у тексту завршава“, навео је.
Констатује и да Кучи „значајно“ игнорише бројна и документована кршења верских слобода и имовинских права српске православне заједнице од стране косовских институција.
Подсетио је на то што је Косовска полиција у више наврата спречавала одржавање верских служби у овом храму, што је дефинисао као грубо кршење међународних норми о верским слободама, обавеза преузетих у оквиру Анекса В Ахтисаријевог плана.
„Свака од ових забрана спроведена је без било какве писане одлуке и уз позивање на нејасне безбедносне разлоге. Ове системске забране представљају озбиљно кршење фундаменталних верских права, као што су право на слободу окупљања и богослужења, који су камен темељац међународних норми о верским слободама у демократском свету“, наводи адвокат Радовановић.
Срнављање графитима и снимањем спота
Са друге стране, Радовановић поручује да су лица која су се раније бавила овом темом, на сличан начин, имала идеје да се црква „просто одузме од Српске Православне цркве и претвори у музеј“.
„Ситуацију додатно отежавају бројни напади и злоупотребе којима је црква била изложена током година. Након рата 1999. године, супротно наводима из текста, забележено је неколико оружаних напада на цркву, а спречен је и покушај минирања. Када се није успело са физичким уништењем верског објекта, наша црква је потом претворена у јавну депонију и тоалет. Након настојања СПЦ да се црква очисти и заштити, уследиле су политичке демонстрације и додатно скрнављење објекта графитима и снимање скаредног спота, што је директан показатељ непоштовања и непријатељства према српској заједници али и хришћанској традицији“.
Констатује да одсуство адекватне реакције косовских власти на овакве инциденте доприноси атмосфери нетолеранције и сталних притисака, и „стога је питање ове цркве и те како легитимна тема за статус верских слобода на Косову“.
Запаљива реторика
Са друге стране, Радовановић додаје да је у марту 2025. године, телевизија Коха пренела дијалог двојице професора, косовских Албанаца, где је отворено изнет став да је црква Христа Спаса требало да буде уништена после рата.
„Оваква запаљива реторика не само да распирује међунационалну нетрпељивост, већ и угрожава заједнички живот свих грађана“, казао је Радовановић, констатујући да по обичају, ниједан од нивоа власти, или било ко из интелектуалне јавности, нису реаговали на овакве провокације.
„Ово јача забринутост српске заједнице због додатног маргинализовања, брисања културног наслеђа, историјског ревизионизма и коначног претварања Косова у етничку албанску државу“.
„Цинично проглашавање нападача за заштитнике“
Осврнуо су се и на институт Оцтопус у којем је Кучи виши истраживач.
„Институт господина Кучија покушава да се наметне као организација која се бори против метода хибридног ратовања, док исте методе против којих се наводно бори примењује против верске установе која је и иначе под сталним притисцима албанских националиста и екстремиста. Да будемо и потпуно прецизни: проглашавање Српске Православне цркве, у ситуацији у којој је стално изложена нападима, претњама и ускраћивању права, за наводног агресора, управо представља методе хибридног ратовања, које гледамо по целом свету“.
Са друге стране, адвокат констатује да је посебно проблематично истицање ОВК као тобожњег заштитника српске православне духовне баштине.
„Историјске чињенице, бројне фотографије и међународни извештаји јасно показују да је овакав став далеко од сваке стварности. Српске православне цркве су уништаване од стране појединих припадника ОВК и у току и након рата, а на бројним оскрнављеним хришћанским црквама и гробљима на Косову и данас се могу видети графити ОВК и трагови вандализма“, навео је, подсећајући уједно и на 17. Март.
Цинично проглашавање нападача за заштитнике представља још једну у низу употребу хибридних метода у само једном тексту
„Где друштво стварно стреми и какве вредности жели да подстиче“
Адвокат на крају позива међународну заједницу да инсистира на пуној заштити верских слобода и права српске заједнице:
„Јер само тако Косово може да изгради трајни мир и стабилност који су засновани на поштовању наслеђа свих заједница и свих грађана Косова без обзира на њихово етничко и верско порекло“.
Још једном подсећа да је заштита СПЦ на Косову била тема Ахтисаријевог свеобухватног плана – обавеза коју је преузела Приштина. Такође указује на то да је ово питање обавеза за Приштину кроз Бриселски и Охридски споразум из 2023. године.
А уколико се било ко нада да ће Косово моћи да постигне било какав напредак без реалног испуњавања фундаменталних европских и цивилизацијских вредности:
„Онда сви у том друштву треба да се запитају где то друштво стварно стреми и какве вредности жели да подстиче. Уколико се ради о вредностима из цитираног текста господина Кучија, то нису вредности које ће било које друштво да доведу на било који циљ за који се вреди борити“, закључује адвокат Радовановић.
