Било је то изненађење равно политичкој сензацији. И не без разлога, с планетарним одјеком. Први пут је једна влада (у овом случају немачка) још у време мандата, публиковала, знатно пре уобичајеног, законског рока, тајна документа о изузетно провокативној и надасве деликатној теми: шта се, иза кулиса, у тајним разговорима државника, збивало и говорило у контексту поновног немачког уједињења.
Учињено је то 1998. године, очигледно политички смишљено, неколико недеља пред парламентарне изборе, на којима је Хелмут Кол, после шеснаест година непрекидне владавине, јуришао на освајање петог канцеларског мандата.
Специјална едиција која је садржала обиље дотад непознатих, докумената, транскрипте тајних телефонских разговора, белешке, телеграме, писма из 1989/90, требала је да додатно изгланца икону „канцелара ујединитеља“ и потврди његову одлучујућу, пресудну улогу, у том, не само за Немачку, преломном историјском тренутку.
Кол је очигледно био уверен (и не само он) да у изборну арену, као кандидат владајућих конзервативаца, улази са добитном, (пре)јаком картом. Уследило је изненађење: црвено-зелена коалиција, предвођена Герхардом Шредером и Јошком Фишером послала је „вечитог канцелара“ (нико од његових претходника није владао тако дуго, то ће, касније, поћи за руком још Ангели Меркел) у политичку пензију.
Публиковање интерних, тајних докумената, о тако интригантној теми чинило је, међутим, своје: све до данас је готово пресудно утицало на то и одређивало садржај публицистичке и историјске литературе о немачком уједињењу.
Хелмут Кол (канцелар) и Ханс Дитрих Геншер (шеф дипломатије) представљени су, добрим делом и на основу ових докумената, као актери који су пресудно утицали на ток и исход процеса посве неочекиваног немачког уједињењења.
Порицање мита
Новинари утицајног немачког недељника Шпигл имали су, недавно, увид у оригинална документа о којима је овде реч (чувају се у Савезном архиву у Кобленцу) и дошли су до неочекиваног открића: остало је, наиме, доста тога скривеног у ономе што је 1998. године представљано као неупитна и потпуна сензација.
Уследила је, уз спомињање више интригантних, а прецртаних и ретушираних детаља реска констатација и изненађујући закључак: тадашње немачко руководство је у свему било мање одлучујући актер (како се, иначе, дуго веровало), а више „лопта“ у рукама великих сила. Пре свега, Сједињених Америчких Држава и (тада још постојећег) Совјетског Савеза.
То, међутим, не умањује дипломатску вештину коју је, у таквим околностима и односима, успешно демонстрирао тандем Кол – Геншер. Навешћемо само један пример. После пада Берлинског зида (јесен 1989) Американци су сигнализирали да ће подржати немачко уједињење уз један услов: уједињена Немачка мора остати НАТО чланица.
Званична Москва је то, међутим, у то време, категорички одбијала. Колов саветник за спољну политику Петер Хартман је, процењујући ситуацију, срочио белешку у којој је упозоравао да онај ко инсистира на „преливању“ западног војног савеза на територију коју је покривала (тада још постојећа) Источна Немачка, суштински блокира немачко уједињење.
У едицији обнародованој 1998. године ово је изостављено: није било политички опортуно упирати прст у Вашингтон као кочничара уједињења. У „игру“ је ускочио (лукави) Геншер. „Кориговао“ је Хартмана. Обзнанио је, како би „смекшао“ противљење Москве, да би уједињена Немачка могла бити НАТО чланица, уз гаранцију да се војна Алијанса нипошто неће ширити на исток ка границама Совјетског Савеза.
Убрзо је одлетео у Москву да то још једном, директно и непосредно, потврди. И да се дода експлицитно: државе као што су Пољска и Мађарска неће ући у НАТО. За територију Источне Немачке Геншер је, током посете Кремљу, предвиђао (и гарантовао) неки „посебан статус“.
На питање да ли Украјина може да постане независна држава, Кол је био категоричан: балтичке земље би то у једном тренутку могле, Украјина не
Све време се, иначе, веровало да канцелар Кол, за разлику од Геншера, никад није био тако изричит у питању ширења западног војног савеза на исток. Још један „мит“, констатује Шпигл. Недељник подсећа на канцеларов разговор (15. фебруар 1990. године) са француским председником Франсоа Митераном, непосредно после Геншеровог повратка из Москве. Требало би, рекао је Митеран, званично саопштити (и обавезати се) да се НАТО неће ширити према истоку. Кол се беспоговорно сагласио с тим.
НАТО такво саопштење, међутим, никад није обнародовао, с драматичним последицама које су уследиле и које трају до данас, а првенствено се тичу рата у Украјини. Скрећући пажњу читаоцима на неке „погрешне процене“ бившег (и почившег) канцелара (чега, смишљено, нема у ономе што је „сензационално“ објављено 1998. године) Шпигл спомиње пример Украјине и – Вацлава Хавела.
Питање Украјине
На питање да ли Украјина (тада још део Совјетског Савеза) може да постане независна држава, Кол је био категоричан (један његов сарадник је његову прогнозу „нотирао“ у фебруару 1990. године): балтичке земље би то у једном тренутку могле, Украјина не, она је „срце земље“, мислећи на Совјетски Савез.
А што си тиче Хавела. У разговору (опет) с Митераном, јануара 1990, Кол каже да му је „руководство у Прагу веома симпатично“. Процењивао је, међутим, да се председник тадашње Чехословачке „не разуме у политику“. И био је уверен да ће то бити само „прелазно решење“.
Дакле, погрешно је проценио, Вацлав Хавел је и после распада двојне федерације са Словачком, 1993 године, био председник Чешке Републике до 2003. Кол је, подсећа Шпигл, тада већ био политички пензионер.
Иза сцене, док су трајали судбоносни преговори о „спољним околностима немачког уједињења“ у формату „два плус четири“, две (још постојеће) немачке државе и четири силе ратне победнице (у чијој надлежности је још била подељена земља), бележени су и поједини интригантни детаљи. Амерички председник Џорџ Буш (старији) исмевао је, пред немачким саговорницима, Горбачова, његово „тотално непознавање тржишта и тржишних односа“.
Остало је и забележено и да се тадашњи италијански министар спољних послова Ђани де Микелис бунио пред Геншером што и његове земље нема за преговарачким столом о немачком уједињењу. Немац му је одбрусио: „Ви нисте део те приче“.
Италијански шеф дипломатије се америчком председнику жалио на „такав (надмени) тон“ немачког колеге. Овај је интервенсао код Кола. Канцелар није, како се очекивало, узео у одбрану Геншера, с којим је годинама „складно и тесно сарађивао“. Констатово је да то Геншерово понашање према Де Микелису не одговара начину на који се „треба односити међу савезницима“.
И пре најновијег Шпигловог открића о ономе што се „скрило иза скриваног“, немачка јавност могла је да се суочи са мало другачијом верзијом од оне која им је „сензационално“ сугерисана 1998. године. Један број важних иностраних актера на политичкој сцени из оних „преломних времена“, која су претходила немачком уједињењу, објавио је своја мемоарска сведочења о томе шта се, заиста, из њиховог угла, збивало иза јавне сцене.
Нека од тих сведочења била су непосредна реаговања на једнострани подухват Коловог уреда с преурањеним обелодањивањем тајних докумената: Немци нису тражили сагласност за цитирање њихових речи, телефонских разговора и писама…
Наслов, лекутра и опрема текста: Нови Стандард
(РТ Балкан/Нови Станадард, 17.05.2025)
