Описују је као битку у којој су горели и небо и земља. Кодног назива „Стрела 2“, битка на Паштрику је била други покушај копнене инвазије на тадашњу СРЈ током Нато интервенције 1999. године. За војне стратеге, али и непосредне учеснике, битка на Паштрику представља стратешку прекретницу рата у којој је пресудила храброст и јунаштво припадника тадашње Војске Југославије, махом младића на редовном одслужењу војног рока.
Пише: Ђорђе Баровић
„Нема назад, иза је Србија“, поручио је током борби на Паштрику тадашњи командант 549. моторизоване бригаде генерал Божидар Делић. Ове речи су касније постале синоним за храброст и јунаштво војника на самој граници са Албанијом.
У војном смислу борбе на Паштрику представљале су класичан вид ваздушно-копнене офанзиве са циљем да се отвори „јужни коридор“.
Догађаји на самој граници са Албанијом представљају највећу битку током Нато интервенције 1999.
Оружана дејства трајала су чак пет дана након што је у Куманову, 9. јуна потписан Војно-технички споразум.
У књизи „Кошаре и Паштрик српски Термопили“ генерала Небојше Павковића и адмирала Бошка Антића, изнети су много мање познати војни детаљи ове битке.
Операцијом „Стрела-2“ из Кукса, Албанија командовао је начелник Главног штаба бивше ОВК пуковник Бисљим Зирапи, а начелник Штаба био је пуковник албанске војске Бутка Спиро.
За извођење напада одобрена је употреба стратегијских бомбардера Б-52, који су долетали из Велике Британије, а планери су целу зону планине Паштрик и простор све до Призрена назвали “Хогпен” – “свињски брлог”.
У нападу на Паштрик, према истом извору, учествовало је између 10.000 и 12.000 војника и то: око 5.000 из оперативне групе „Јастреб“ у чијем саставу је на располагању било и 24 борбених хеликоптера „апач“, око 1.000 припадника Атланске бригаде коју су чинили албански добровољци из САД, до 1.000 припадника 2. пешадијске дивизије Оружаних снага Албаније, као и више група добровољачких јединица, укључујући и један одред муџахедина.
Почетни напад одиграо се на Горожупском платоу, на надморској висини од 1.506 метара.
Током ове операције први пут после Другог светског рата у Европи су коришћени стратегијски бомбардери.
„Непријатељска авијација је непрекидно подржавала пешадију. Дејствовала је око 453 пута, а по рејонима одбране 1. и 2. моторизованог батаљона 549. мтбр око 320 пута, са око 650-1.100 пројектила велике разорне моћи. У зони одбране 1. моторизованог батаљона 549. мтбр, на Горожупском платоу и Врбничком правцу, агресор је 79 пута гађао наше снаге у одбрани са 634 пројектила и светлећих бомби. За подршку пешадијских јединица агресор је ангажовао стратегијску авијацију, бомбардере Б-52 који су 24 пута дејствовали у зони 549. моторизоване бригаде у граничном појасу, при чему су избацили више 2.000 тона разорних пројектила“, открио је у једном интервјуу Павковић.
Адмирал Бошко Антић изјавио је раније за Косово онлајн да је напад на Паштрик започео око један час иза поноћи 26. маја 1999. артиљеријском и минобацачком ватром из правца Албаније.
„Ватра је отварана из рејона села Гоцај и Појате, по предњем крају одбране Првог моторизованог баталјона 549. моторизоване бригаде. Највећа концентрација била је у рејону Горожупских бачила. Истовремено са ватреним ударима, вршено је убацивање више мањих група на врх планине Паштрик, на тешко проходним правцима, где није било наших јединица“, казао је Антић.
Стратегијски значај
Некадашњи председник скупштине Клуба генерала и адмирала Србије Миломир Миладиновић истиче у разговору за Косово онлајн да је битка на Паштрику имала стратешки значај за исход рата 1999, а да су борци који су у њој учествовали показали да су достојни наследници предака за Мачковог камена или Кадињаче.
„По ангажованим снагама и по простору на коме се изводила та борба је у овом случају имала стратегијски значај. Борци са Паштрика су показали да су достојни наследници наших предака са Мачковог камена или са Кадињаче“, каже Миладоновић.
Додаје да се ова битка разликовала од свих претходних по чињеници да је непријатељ имао огромну подршку из ваздуха.
„Учествовала је стратегијска бомбардерска авијација и то на простору од неколико километара“, прецизира Миладиновић.
Наглашава да су ова и битка на Кошарама донеле стратегијске резултате за тадашњу СР Југославију.
„Исход битке на Паштрику, као и бој на Кошарама, донео је стратегијске резултате јер је закључено да даља агресија на нашу земљу има последице и по агресора, па је агресор предложио мировни споразум који смо водили у Куманову. Дакле, то су били преговори, а не потписивање капитулације“, објашњава Миладиновић.
Због тога, истиче, борци са Паштрика заслужују много већу пажњу него што је то до сада чињено.
„И то не само са становишта тактике, конкретно каква је била на бојишту, већ са становишта патриотизма, херојства, психологије личности оних који су у томе учествовали. То су били надчовечански напори које је требало издржати и практично довести до исхода рата, односно агресија која на сву срећу није завршена поразом, већ преговорима“, поручује Миладиновић.
Симболи и сећања
Припадник чете војне полиције 549. бригаде Дејан Гарић каже да за њега битка на Паштрику симболизује херојство, чојство и јунаштво свих припадника 549. моторизоване бригаде јер су се супроставили најјачој оружаној сили 21. века и спречили копнену инвазију тадашње СРЈ.
„Битка на Паштрику симболизује херојство, чојство, јунаштво у коме је 549. моторизована бригада стала прса у прса најачој сили у 21. веку. Млади момци који су тада били на одслужењу војног рока, који су се калили 1998. и почетком 1999. спречили су инвазију копнене агресије на нашу државу и зауставили не само албанске терористе него и Нато пакт. Све до потписивања Кумановског споразума није се ни један метар повукла и дозволила да непријатељ напредује, без обзира што је тада користећи и стратешку авијацију извршио сваки могући притисак. Није успео у томе“, истиче Гарић за Косово онлајн.
Гарић је био у групи оних јединица које су првог дана борби на Паштрику изашле на саму границу са Албанијом, код карауле Горожуп и браниле је све до 16. јуна и потписивања Војно-техничког споразума у Куманову.
Признаје да се и даље сећа сваког тренутка мада је од тих догађаја прошло 26 година.
„Сећам се сваке ноћи, сваког јаука, сваког саборца који је рањен, који је погинуо. Жалимо за саборцима којих нема, који су дали живот за одбрану отаџбине, сабораца који су остали инвалиди. Покушавамо на све могуће начине да данас и у овом времену, да л’ на срећу или на жалост, и ми који смо преживели, да им помогнемо колико смо у могућности“, наводи Гарић.
Истиче да са саборцима у оквиру активности Удружења „Херојска 549. моторизована бригада – Душан Силни“, континуирано обилазе породице погинулих.
„Тешки су то тренуци и после 26 година. С једне стране превелика туга и жалост за њима, а са друге стране и нека доза радости када посетимо породицу види се у њиховим очима да им је драго што нас виде, да нисмо заборавили те саборце. И док је нас, они су живи“, поручује Гарић.
Описујући даноноћне борбе на Паштрику Гарић каже да се најбоље може описати оним што је видео када је јединица добила наређење да се повуче.
„Сећам се дана када смо стигли возилима, 26. маја у (село) Планеју. Паштрик је једна прелепа планина, шумовита, било је огромних стабала, четвороспратних кућа, засеока до самог Горожупа… И када смо туда пролазили свега је тога било. А слика оног дана када смо се повукли са Паштрика – ничег није било. Ти засеоци, куће на четири спрата били су цигла на цигли, дебала није било. Све је било спржено, спаљено“, открива Гарић.
Сећања не бледе
У то време војник на редовном одслужењу војног рока у 549. моторизованој бригари Братислав Шеварлић у разговору за Косово онлајн каже да ни 26 година касније сећања на битку на Паштрик не бледе и да симболизује део српске историје у коме се „јединством побеђује сила“ због чега ће се о овим догађајима тек причати у будућности.
„Битка на Паштрику симболизује један део историје о коме ће се тек причати и који ће доћи на ред да се о њему прича где је јединство младих момака победило толику силу која је ишла ка нама. Тадашње уједињење Срба и те војске која је тада била на Паштрику симболизоваће у наредном периоду то јединство“, наводи Шеварлић.
Упитан на који начин учесници ове битке посматрају на те догађаје од пре 26 година Шеварлић каже да је нормално што их данас посматрају нешто другачије.
„Старији смо људи. Тада нисмо толико гледали на неке ствари, а данас би већ гледали. Али, већина бораца, мојих другара, сматра да и данас да се дешава то исто, сви би ишли без поговора“, наглашава Шеварлић.
Додаје да сећања ни после толико година не бледе.
„Не прође дан, а да не причамо о нечему. Да л’ то било лепо или ружно, али ево, 26 година тај осећај се ‘не гаси’. Некада пут је јачи, неки пута је слабији, али увек је присутан међу нама. Осећај је као да је јуче било“, објашњава Шеварлић.
