Пише: Јелена Л. Петковић
На згаришту је бар било наде.
“Ко је Терзић Миланка?”, питао је полицајац на граници у пуном аутобусу. Устала сам. “Узмите ствари и крените”, каже. Запањила сам се. Два сата касније дошла је специјална једница. Један ме упитао – “хоћеш ли, сестро, чашу воде?”. Нећу, рекох, покажите ми зашто сам ухапшена. Из јужног дела Митровице су ме одвели до Истока. По трећи пут су ми ставили лисице. Инспектор полиције ме препознао. “Бре, Миланка шта је ово”, пита. Нисам знала. Погледао је у компјутер и рекао: “Опа, па ти си оптужена: ратни злочинац, тешки криминалац и српски националиста”.
Ови исешчци из 2017. године из живота 73-годишње Миланке Терзић из Истока, широј јавности одавно прохујали из сећања, дубоко су урезани у меморију њених сународника.
Небројано пута су препричавани међу мемљивим зидовима, нерегстрованог избегличког кампа, тамо где нема више ни стајалишта аутобуса у београдском насељу Ресник, па намерник наставља пешке.
У дубоком јарку, тако да се сиви врхови кровова равнају са асфалтом, да нема по којег оџака који тутње до у лето, јер влага увлачи хладноћу у кости – не би се наслутило да испод фреквенције градске буке, тихо, баш као родна Бистрица, тече на десетине готово невидљивих живота.
Некада радничке бараке, деценијама су дом за бројне породице избеглих из Клине, Истока, Пећи и Призрена. Сада их је око 40, међу њима и оних са децом. Срећнији живе у две собе. Минимално и хладно купатило деле сви.
“Да, још смо овде. Тренутно има и воде и струје”, са кофом у рукама дочекује Миланка Терзић, па додаје: “Богу хвала смањио се број станара. Обрадујемо се сваки пут кад неко оде. Још један бескућник је стекао кров над главом”.
Рођена је у Витомирици код Пећи. Има четворо деце, 13 унучади и шесторо праунучади. Један од синова живи у објекту поред. Породица је избегла у Црну Гору 1999, а од 2012. слави се и плаче у две собице радничих барака.
“За повратак на Косово сам се пријавила 2011. године, УХНЦР-у и Комесаријату. Али нико није успео, нико се није вратио. Нисам успела ни да се вратим у Витомирицу на очево имање, нити где сам се удала у Бегов Лукавац код Истока. На крају сам због куће и отишла у затвор”, прича Миланка и појашњава безизлазну ситуацију у којој се нашла:
“Покушала сам да продам имање и понудила прво том који га је узурпирао. Рекла сам му – “буди фер, купи поштено, да останемо комшије, пријатељи, раније се никада нисамо замерали”.
Али, он је претио. Погодила сам се са његовом братом од стрица да купи имање, али када сам кренула на Косово да се све то реализује, зауставили су ме на граници и извели из аутобуса”.
У Међународној канцеларији за миграције (ИОМ) затражили смо податак и објашњење о броју оних који су поднели захтев да се врате, а да то није било могуће и зашто. Такође и информације о имовинским споровима. Упутили су на Комесаријат за избеглице и миграције Републике Србије. Комесаријат није одговорио на упит.
Кофери празних обећања
Да ли ће Брестовик преживети?
“Неће, неће”, стисла је зубе и јако згрчила очи Слађана Дашић Милетић, мајка четворо деце, у кући подно покретиљског Шестара и Асановог врха и наставила:
“Ја бих најсрећнија била да они остану овде и да сутра као бака, гајим унучиће ту, у дворишту. То је сан сваког родитеља, али… “.
Нису умели другде да живе, причали су када су се вратили септембра 2004. године.
Мирноћа Брестовика, обраслог у дивљем зеленилу коме за леђима дише планински масив доносећи најранији косовски сумрак, брзо подсети да је привид идиле. Нема граје.
Програмом повратка у том пећком селу изграђено је 77 кућа. Тескобно се примети да тек 14, има станаре. Све укупно, око 25 људи, појашњава Слађана:
“Људи се врате из жеље, емоције, искључе страх. Нико ко се овде вратио, није поново отишао због страха, већ због финансијске ситуације. Није било посла, нарочито за младе. Остали су углавном старији“.
Очекивали су, додаје већу подршку Србије, јер се на косовске инситуције “никада нису ни ослањали”:
“Тада је било око 20 младих, очекивали смо да их подрже. Код мене у кућу су долазили министри, директори, са коферима пуним обећања, али на крају ништа. Наша држава је остала глува на наше молбе. И Брестовик је изумрео. Не само Брестовик, него и Сига, Љевоша, Бело Поље, Витомирица…”, прича, па указује:
“Видим ја, младима је жао да оду. Када би имали неку подршку, да стане држава иза нас…“
Сеоска амбуланта смештена је у приватној кући, за све остало иде се у оближњи Гораждевац.
“А, за многе ствари сада не можемо ни у Гораждевац, већ у контејнере, на Брњак и Јариње”, подсећа на промену која је уследила након што је косовска полиција пломбирала филијалу Поште Србије, почетком 2024. године, ускративши платни промет грађанима.
Свечано отворена школа у Брестовику је затворена. Нема више деце.
Дашићи су родитељи троје студената и једног средњошколца. Она је запослена, муж је пензионер, па рачуне покривају бавећи се пољопривредом. Слађана није жена од превише речи жалбе.
“Живимо. Једино ова политичка ситуација. То је тренутно наш највећи проблем. Овај пинг-понг, тенис који играју”, одмахује покузујући тик изнад главе.
Туда лете лопте које одлучују судбине.
Бањска оборила бројке
Комесаријат за избеглице и миграције Републике Србије и Високи комесаријат Уједињених нација за избеглице (УНХЦР) марта 2000. године регистровали су 187.129 особа расељених са Косова. У периоду од 2000. до 2005. године, тај број се повећао за још 20.000 лица. Како наводе на сајту, тренутно је 196.140 грађана са тим статусом.
Према подацима косовског Министарства за заједнице и повратак, у периоду од 2000. до 2025. године, на Косово се вратило 29,476 повратника: 12,863 Срба, 7,786 Ашкалија, 4,106 Црногораца…
Статистике кажу да су године наде, са највећим бројем повратника, биле пре две деценије:
2003. вратиле се 3,802 особе, 2004. године – 2,469, а 2005. године чак – 2,126 особа.
Последње две године број је двоцифрен – 2024. забележено је 66 повратника, а ове године 25 особа.
Нагло погоршање безбедносне ситуације од сукоба у селу Бањска у општини Звечан, септембра 2023. године, очигледно је имало огроман утицај и на овај процес.
“Од момента када се десила Бањска приметно је да интересовање за повратак знатно назадује. Због опште тематике Косова, где је тај сигурносни елемент врло битан за повратнике, вероватно је да ће и даље бити таквих кочница које ће мало отежавати пут повратка, али ми се трудимо да радимо најбоље могуће”, каже Ненад Рашић, министар за заједнице и повратак у косовској техничкој влади.
Подаци косовског Министарства за заједнице и повратак, бележе и 15.582 расељених унутар Косова, од тога 8,369 Срба и 6,900 Албанаца. Највише расељених Срба је у региону Митровице – 6,810 Срба и 6,900 Албанаца, где се у десет колективних центара налази 77 особа, односно 35 породица. У општини Лепосавић – 24 породице, односно 56 особа.
Ових дана општина Лепосавић, на челу са градоначелником Љуљзимом Хетемијем, затворила је шест колективних центара, а обезбедила нови смештај породице које су тамо живеле. Према информацијама КоССев-а зграде изграђене у Лепосавићу, Лешку и Сочаници, финансирање средствима Владе Србије, предмет су спора косовских и српских институција, али и грађана који сматрају да су оштећени.
Реч је о дугом спору надлежности над најугроженијом групом грађана, чији је положај у том боксмечу, сваке године, све лошији. Ранији предмет сукоба била је изградња повратничког насеља “Сунчана долина” у Звечану.
“Имали смо и забрињавајуће слике и поруке које су долазиле из Приштине, поводом изградње кућа која је финансирала Република Србија. То је потпуно погрешно перципирано и представљено јавности да је реч о колонизацији севера Косова, а не о повратку и реинтеграцији људи који су, на жалост, били присиљени да напусте Косово 1999. или 2004. године”, подсећа Миодраг Милићевић, извршни директор НВО Актив са седиштем у Северној Митровици.
Безбедност
“Поготово у пећком региону, повратници су неретко били мета било организованих група или појединаца који су их угрожавали. На жалост, до данас је отворено питање свеукупан осећај небезбедности, а увек везан за локалне и централне институције, укључујући и ресорно министарство за заједнице и повратак. Да ли са неком намером или не, на онима који данас представљају институције или су их водили у ранијим сазивима владе Косова је да кажу. Свакако, пропуштена је шанса да се људима обезбеди достојанствен живот какав важи за већинску популацију на Косову”, закључује Миодраг Милићевић.
Податке о броју напада на повратнике косовско Министарство за заједнице и повратак не поседује.
С друге стране, Канцеларија за КиМ у периоду од 2021. године закључно са јуном 2025. године на сајту бележи укупно 656, како наводе, етнички мотивисаних инцидента. По годинама, 2021. забележили су 128, 2022. године – 150, највише 2023. године -179, 2024. године -124 и 75 од почетка ове године.
За разговор о овом проблему и осталим везаним за тему повратка обратили смо се Канцеларији за КиМ почетком маја писаним путем. Нису одговорили.
Раније, мисија ОЕБС-а на Косову, која прати и евидентира инциденте који утичу на безбедност заједница на Косову, у периоду од јануара 2015. до децембра 2018. године забележила је 1.518 безбедносних инцидената “који су потенцијално утицали на перцепције заједница у бројчаној мањини о безбедности на општинском нивоу”.
“Од ових инцидената, 346 случајева (скоро 25 процента од укупног броја) десило се у повратничким местима и углавном су били погођени повратници из заједнице косовских Срба”, навела је мисија ОЕБС-а у извештају из 2019. године.
Последњих година, бројне организације на Северу Косова, упозоравају да је безбедност на врло ниском нивоу, те подвлаче да арбитрарна хапшења због, како наводе, изражавања политичког става или националних симбола, али и бројни случајеви сексуалног узмнемиравања жена, доприносе атмосфери страха.
Недавно је шеснаест организација цивилног друштва са Севера Косова, упутило писмо Омбудсмаму Косова и међународним представницима и организацијама, реагујући на привођење петорице, а потом депортације четворице Срба са Косова. Њима је забрањен даљи боравак и будући улазак, без икакве одлуке суда.
Ратни злочини
“У затвору, у једном подруму, била сам 48 сати. Било је хладно, без прозора, нешто је шиштало, мора да је улазио неки ваздух. Одредили су ми адвоката по службеној дужности. Јако коректан човек који је тражио и успео да будем у кућном притвору док траје процес. Пошто нисам имала где, примили су ме у Патријаршију”, слеже раменима Миланка Терзић и додаје:
“Срећа је да сам била паметна и свесна док су ме испитивали, да се нисам изгубила од страха. Објаснила сам да на Косово долазим 18 година, да сам за косовску личну карту пријављена на адреси човека који ме сада пријављује да сам злочинац и да сам му запалила кућу. Он ми је дао решење од куће, да се пријавим да станујем код њих”.
Миланка Терзић је након тога пуштена.
Миодраг Милићевић, подвлачи да су овакве пријаве за наводне ратне злочине, изузетно осетљиво питање, али да се целокупна српска заједница пита “како је могуће да се такве оптужнице после четврт века ваде из неких фајлова, а махом су усмерене према онима који су остварили право на имовину, након дугогодишњих имовинских спорова.”
Указујући да је проблем привукао пажњу дела међународне заједнице, сматра да би “бриселска платформа морала да буде кључни политички фактор” за решавање оваквих случајева.
“Ово је вероватно најболнија тачка целог процеса повратка”, надовезује се министар Ненад Рашић, истовремено говорећи да је за њега немогуће да се меша и изјашњава о тој теми:
“Најискреније, преко пријатељских контаката покушавам да помогнем око адвоката, али у приватном капацитету. Надам се да са тим оптужницама јењава и очекујем да ће их бити мање у будућности”.
Далибор Јевтић, бивши потпредседник Владе Косова и министар за заједнице и повратак, својевремено је говорио о овоме, баш у време када је размена катастарских књига Београд и Приштине и почетак разрешавања одређеног броја имовинских судских спорова, у фокус ставила могуће злоупотребе.
Три пута на функцији косовског министра за заједнице и повратак, Јевтић није одговорио на позиве да оговори на ова и друга питања везана за повратак.
Као одштету за 48 сати затвора, Миланка Терзић, добила је 40 евра.
“И срце ми је страдало, оболела штитна и добила сам шећер. Поднела сам тужбу, али се тужба не помера. Враћање имовине ме је коштало свега. Од пристојне пензије од 67.000 динара, примам 27.000 и то ми је за лекове и за храну. Остало иде на кредит који сам морала да подигнем због спорова око имовине”.
На Косово и даље иде редовно. О празницима, оцу и браћи, на гроб.
Узурпирана имовина
Мисија ОЕБС-а на Косову последњи извештај Процена добровољног повратка објавила је пре шест година и пише: “процес је био ометан проблемима у вези имовинских права, безбедносних инцидената и случајева противљења повратку од стране примајуће заједнице”.
“Значајни догађаји који су се десили укључивали су почетак изградње великог повратничког насеља “Сунчана долина” у Звечану у јуну 2016. године, протесте против повратка расељених косовских Срба у селу Мушутиште у општини Сува Река у августу 2016. године и спонтани повратак 13 косовских Срба у селу Љубожда у општини Исток у марту 2017. године, док су 2018. године безбедносни инциденти утицали на посете српским православним верским локалитетима у Ђаковици, Доњем Петричу, Клини и Студеници, општина Исток”, наводи извештај ОЕБС-а и набраја:
“Расељена лица се и даље суочавају са изазовима у коришћењу своје имовине и стамбених права. Главни уочени проблеми обухватају бесправно (поновно) заузимање имовине, неизвршење налога за рушење и програм обештећења Косовске агенције за упоређивање и верификацију имовине (КАУВИ) и ограничен приступ одрживом социјалном смештају и могућностима доделе земљишта за пројекте у области повратка”.
У Центру за заступање демократске културе (АЦДЦ) из северне Митровице кажу да је прецизан одговор о броју случајева узурпиране имовине немогуће дати, јер не постоји једниствена евиденција ни о укупном, ни о броју решених предмета.
Један од доступних података на сајту Канцеларије за правну помоћ у Београду, указује да је најмање 60.000 имовинских захтева расељених Срба и других невећинских заједница, чија је имовина заузета, оштећена и уништена.
“Један број предмета у којима су оштећени припадници невећинских заједница је решен пред судовима, напорима Канцеларије за правну помоћ расељеним лицима и избеглицама која ради уз подршку ЕУ”, кажу у АЦДЦ-у.
Масимо Морати, бивши менаџер пројекта Канцеларије за бесплатну правну помоћ у Београду, подсећа да је проблем настао још 2000. године, када мандат УНМИК-ове Дирекције за становање и имовину (ХПД) није обухватио питање земљишта:
“Та врста имовине је остала у неком лимбу и није било начина да се заштити. То је довело до нерегуларног рушења и градње на туђој имовини, узурпације земљишта и преваре.”
“Скоро двадесет година од завршетка сукоба на Косову, упркос значајној међународној помоћи и циљаним програмима, велики број расељених лица унутар и ван Косова није пронашло одржива решења која би им омогућила да живе стабилно и достојанствено”, закључује мисија ОЕБС-а.
Повратак у градове
Статистике кажу – највећи број повратника је у региону Приштине – 8,713, Пећи – 7,440 и Гњилана – 6,289. У стварности, за повратнике нема места у градовима у којима су некада живели.
Када се Драгица Гашић сама вратила у Ђаковицу, доживела је нападе, претње и притиске. Локални пиљар није јој дозволио да код њега купи хлеб.
“Са премијером сам разговарао о урбаном повратку и нашли смо град – Гњилане. Општина је обећала парцелу, али на жалост, због техничких немогућности, инжењерских подухвата који нису на време урађени, морали смо да одложимо, каже Рашић, појашњавајући:
“Такве идеје врло често наилазе на отпор локалних или централних опонената. Због тога треба бити опрезан. Морамо да спроведемо тако да не дође до сегрегације, непријатности”.
Супротно споменутим препрекама, министарство локалне самоуправе са организацијом “Сирочад Балкана” гради у четири општине на северу 200 кућа. Док део локалне заједнице у већински српским општинама то види као покушај промене етничке структуре, Рашић образлаже да је реч о пројекту социјалног становања:
“Правило је да морају да имају личну карту те општине. Али, не знам да ли су живели негде рурално, па сада желе да живе у граду. Волео бих да имамо општине које аплицирају, да и ми, као Срби, добијемо више зграда или станова”.
Док истиче да „Стратегија за заштиту права и интереса заједница и њихових чланова 2023-2027“ поставља за циљеве повећање броја повратника и њихов одрживи останак, стабилизацију заједница и њихов континуирани економски развој, пропорцијалну запосленост у јавној администрацији и јачање механизма за употребу језика невећинских заједнице, живот гони у супротном правцу.
Анализе су – поразне.
Чак 66 одсто грађана познаје неког ко је 2024. године напустио Косово, показује Анализа трендова Актив-а, спроведена унутар српске заједенице. Северно од Ибра њих 70 – одсто, јужно – 60 процената. Школарци чине 77 одсто оних који су се одселили.
Уколико им се укаже прилика, у наредних пет година, 52 процената жели да напусти Косово. Слични одговри пет година уназад, од тога две трећине – млади. Редом, наводе, одлазе због: политичке нестабилности, непоштовања права Срба на Косову и личне безбедности.
Да ли политику повратка замењује политика одрживог опстанка?
“Добро речено. Најбинтније је да прво, метафорично, поставимо бедеме останка, али да уз адекватан темпо отваримо врата повратницима”, одговара министар Рашић и додаје:
“Често волим да кажем да је најбоља реклама за повратак баш то да наши суграђани овде живе нормалним животом, тако да који овде имају родбине и пријатеље, могу да се увере из прве руке да повратак функционише.”
Политика статистичке грешке
“Јасно је да је четврт века од потписивања Кумановског споразума повратак раван статистичкој грешци, огроман пораз и међународне заједнице, али и локалних институција, које су за 25 година пропустиле огромну шансу да врате расељене. Осим што се повратак никада није догодио у урбаним срединама, од малог броја оних који су се вратили у рурална подручја, углавом су старији, незаштићени, социјално незбринути. Све у свему, поражавајуће”, оцењује Милићевић.
И тамо где дођу младе породице, следећа генерација опет мора да се одсели.
“Јер, то је технички повратак, а реинтеграција у друштво се никада није десила. Прогнозе су веома суморне и говоре о тихом егзодусу Срба са Косова”, закључује извршни директор НВО Актив.
У традицији и Срба и Албанаца је да када се кућа стави под кров, да се на њега стави застава. У временима када су и заставе спорне, ван сваке сумње – одговорност је и на Београду и на Приштини – сложни су у оцени Љуљзим Пеци, директор Косовског института за политичка истраживања и развој (КИПРЕД) из Приштине и Миливоје Михјаловић, новинар и некадашњи директор Медија центра у Приштини.
“Отпор према повратку Срба на Косово, како институционални, тако и ванинституционални, произилази из недовршене транзиције из конфликта ка помирењу. У том смислу, одговорност је двострана. На институционалном нивоу, слабости владавине права, као и етнички притисци на локалне власти у повратничким срединама, често отежавају спровођење судских одлука, посебно у случајевима узурпиране имовине”, каже Љуљзим Пеци, “ипак, у пракси, коегзистенција функционише у већини енклава и у вишеетничкиим урбаним срединама јужно од Ибра, али тамо где је повратак покушан ван тих зона, он често остаје симболичан”.
Не може, сматра, бити успешног процеса повратка ако једна страна – или обе – избегавају своју одговорност.
“Улога Српске листе, иако номинално позициониране као политичког представника косовских Срба, чињеница је да повратак расељених није био њен политички приоритет – примарно је била фокусирана на очување паралелизма и политичке лојалности Београду”, каже Пеци и образлаже:
“Иако се повратак формално налази међу програмским циљевима Српске листе, ова странка нема конкретну политику ни стратегију у вези с тим питањем, иако готово десет година је водила ресор повратка у влади Косова. Српска листа је често бирала курс бојкота, што је додатно удаљило питање повратка из фокуса политичких приоритета у земљи”.
Четврт века од рата, требало је да буде простор за залечење рана и реинтеграцију, али и да допринесе нормализацији етничке одвојености и формирању нових генерација које немају лично искуство суживота.
Може ли се говорити о мултиетничком Косову са таквим односом према српској заједници?
“Косово је у свом Уставу дефинисано као мултиетничко друштво, са загарантованим правима за невећинске заједнице. Међутим, суштински и функционално, та мултиетничност је и даље крхка и селективна. Постоји као правна норма, али не и као друштвена стварност у пуном смислу те речи – за шта велику одговорност сносе политичке калкулације и владе Србије и Косова, као и поједини медијски наративи који продубљују поделе”, истиче Пеци.
За промену је, истиче, неопходна “радикална промена приступа: од конфликтног наратива ка наративу заједничког живота; од инструментализације прошлости ка заједничкој будућности – с циљем стварања не само политичке, већ и друштвене атмосфере у којој Косово постаје одрживо мултиетничко друштво”.
“Међутим, сматрам да је тај тренутак тешко достижан без свеобухватне нормализације односа између Косова и Србије – из једноставног разлога: постоје дубоко дивергентни интереси и амбиције између државног врха Србије, владе Косова и косовских Срба, од којих већина живи у раскораку између очекивања и амбиција које гаје према Србији и реалности свакодневног живота на независном Косову”, закључује Пеци.
“Очигледан је отпор власти у Приштини повратку избеглица. Ни међународне мисије, чији је задатак стабилизовање прилика и враћање живота на Косову у нормалу, нису постигле никакав резултат када је реч о повратаку избеглица. Није посебан напор учинила ни Влада Србије која је, како су тврдили у Београду, издвајала и на Косово слала између пола милијарде и 800 милиона евра годишње. Где су те паре отишле? На повратак избеглица, које у Србији зову расељенима, сигурно нису”, подсећа новинар Миливоје Михајловић и процењује:
“Утисак је да власти у Приштини и Београду функционишу на подстицању етничке мржње и то умањује шансе за мултиетнички живот на Косову. Други разлог је веома снажан утицај албанског екстремизма на политички живот Косова. У Куртијевом је посебно наглашена репресија према Србима. То су извори нестабилности који код Срба изазивају страх и неизвесност и стварају атмосферу у којој је повратак немогућ”.
Михајловић указује да “према уџбеницима и искуствима из свих постконфликтних ситуација у свету, повратак избеглица је реалан у првих шест година после конфликта”.
“Тако је било и на Косову, стварани су услови за повратак расељених, али је погром 17. марта 2004. у потпуности зауставио повратак. Циљ тог организованог насиља је било етничко чишћење. Страх који производе и у Беогарду и у Приштини, подстицање етничке мржње, су највећа препрека повратку. Док се не успоставе демократске власти на обе стране и коначно јака и озбиљна међународна контрола, нити ће бити мултиетничког Косова, нити повратка избеглих Срба”, подцртава.
Када су Дашићи, пре више од две деценије журили да се врате у свој дом, тамо је било згариште. Срећу под новим кровом измрцвариле су две деценије ових и многих других проблема.
Разлика ипак постоји. На згаришту је бар било наде.
