Шта се то дешава у целом свету кад су православни у питању?
Прогон православних, озбиљан и одлучан, покренут је на све стране.
Паства Јерусалимске патријаршије страда у рату истребљења који Израел води против Палестинаца.
Манастиру Свете Катарине на Синају, коме је још исламски вођа Мухамед обећао заштиту, египатска држава прети одузимањем имовине.
Антиохијска црква, једна од најстаријих православних патријаршија на свету, већ деценију и по је на крвавом удару исламског екстремизма, који убија њене вернике, руши храмове и манастире, да би ових дана дочекала покољ који је један исламски терориста, човек – бомба, извео 22. јуна 2025, у храму Светог Илије у Дамаску.
На Украјини је Цариградска патријаршија, чији је покровитељ Вашингтон, створила безакону структуру звану „Православна црква Украјине“, а неонацистички режим Зеленског прогони епископе, свештенике и вернике канонске Украјинске православне цркве, затвара храмове и манастире, удара на највећу светињу, Кијево – Печерску Лавру. У тренутку док ово пишемо, украјински национал – социјализам покушава да поглавара Украјинске цркве, митрополита Онуфрија, рођеног и одраслог на својој земљи, лиши држављанства, због чега се води и судски процес.
У Литванији, Летонији и Естонији ради се на томе да се тамошње аутономне црквене заједнице, које су у оквиру Московске патријаршије, „аутокефализују“ помоћу Цариграда.
На канонској територији Српске цркве делују расколничке групације које би да створе лажне „аутокефалије“ – „Црногорску цркву“, „Хрватску цркву“, па и „Косовску православну цркву“.
У Грчкој, власт Констанина Мицотакиса уводи антихришћанске законе, попут легализације „истополних партнерстава“.
На Западу, у тој колевци „људских права и демократије“, нико не диже глас у одбрану слободе вероисповести православних. Напротив: као да се радују гледајући ове процесе.
КАКО ЗАПАД РАЗУМЕ ПРАВОСЛАВНЕ
Основна претпоставка по којој Запад, наводно, не разуме православље само на први поглед делује као тачна. Познати српско – амерички политички мислилац, Срђа Трифковић, нас је већ одавно упозорио да „непријатељске реакције западне елите на православље нису само „предрасуде“, односно да нису изазване њеним неразумевањем ове традиције, него напротив – да су такве реакције узроковане правилним проценама постмодерне западне елите која православље прецизно идентификује као препреку за реализацију њених политичких, економских и културних амбиција у модерном свету.“
Карл Билт, сива еминенција светске „дубоке државе“, 24. марта 2014. је нагласио да је нова Путинова линија, против Запада и декаденције, заснована на „православним конзервативним идејама“, и да Кремљ хоће да направи „православну тврђаву против Запада“.
Зато треба сасвим разградити канонску територију Московске патријаршије, и све аутономне цркве у њеном саставу предати под власт Цариградске патријаршије, која служи осовини Вашингтон – Ватикан.
СИТУАЦИЈА У ЈЕРМЕНИЈИ
Да кренемо од најновијих догађаја, то јест од рата против самосталне позиције јерменског епископата. Председник ове државе, Никол Пашињан, који је одавно окренуо леђа Русији, а почео да клечи пред НАТО Западом, ударио је на врх Јерменске апостолске цркве, која, иако није сасвим православна по догматици, припада етосу и историјском предању хришћанских заједница Истока. Њен народ претрпео је од Турске један од најстрашнијих геноцида у људској историји, када је, 1915, преко милион људи поклано на најсуровији могући начин јер их је турска власт сумњичила да су стали на страну царске Русије. Јерменска црква и данас има добре односе са Московском патријаршијом, што је, очито, неком засметало.
Пашињан је напао јерменског католикоса Гарегина Другог, оптужио га за неморал и антидржавне ставове, само зато што епископат и свештенство Јермена не подржавају Пашињаново одрицање од Нагорно Карабаха, који је предат Азербејџану после сукоба 2023.
ЕМИР КУСТУРИЦА О ХАПШЕЊУ КАРАПЕТЈАНА
Да је ствар више него озбиљна, видело се када је Самвел Карапетјан, руски држављанин, власник групе “Ташир”, ухапшен 18. јуна 2025. под оптужбом да је јавно позивао на преузимање власти. Кривични поступак је покренут након што је дан раније јавно стао у одбрану Јерменске апостолске цркве.
Тим поводом, славни српски редитељ Емир Кустурица је нагласио: „За нас је Православна црква последња линија одбране, упориште онога што ја називам цивилизацијски слободним светом. Наша слобода мери се аскетским напорима који се изражавају у креативности, друштвеном јединству, поштовању Литургије и у свему што ствара слободу која се преноси са човека на човека, а не кроз освајање једних од стране других“.
Кустурица је нагласио да је Карапетјан, који је иначе руски држављанин, ухапшен само зато што је, на Интернету, устао у одбрану поглавара Јерменске цркве. Због тога је оптужен да је хтео „насилну смену власти“:“Ако је неко писао о претњама цркви на друштвеним мрежама, а други га због тога притворе, то је највиши ниво ‘Орвеловског друштва’.“
По Кустурици, исто ради Зеленски на Украјини, а режим Мила Ђукановића је покушао да отме имовину Српске цркве у Црној Гори, али га је литијски покрет зауставио.
ШТА КАЖЕ ЈЕРМЕНСКА ДИЈАСПОРА
Главни уредник јерменског листа „Калифорнијски курир“ у Лос Анђелесу, Арут Сасуњан оптужио је јерменског председника Никола Пашињана да својим прогоном јерменских епископа и Карапетјана скреће пажњу са проблема које је направио: од предаје Нагорно Карабаха Азербејџанцима до корупције.
Сасуњан је истакао: „Он често измишља неки проблем да би дезоријентисао јавност и скренуо пажњу са проблема који је сам створио“. Пашињан хапси и прогања оне који у самој Јерменији другачије мисле:„А ако је у питању дисидент који није држављанин Јерменије, него представник дијаспоре, као ја, онда га не пуштају у земљу. Већ има много таквих случајева – људи су враћени на аеродрому због тзв. ‘црне листе’ коју води Служба националне безбедности“.
Хапшење Карапетјана је удар на јерменски народ:“Карапетјан је добротвор међународног формата који је изнео многе корисне пројекте у Јерменији. Његово хапшење је срамота. Пашињан се меша у правосуђе, меша се у црквена питања – то је право кршење закона“.
Али, нико од званичника са НАТО Запада не критикује Пашињана. Он је њихов човек.
ХАПШЕЊЕ ЈЕРМЕНСКОГ ЕПИСКОПА
А 25. јуна је ухапшен поглавар Тавушске епархије јерменске апостолске цркве архиепископ Баграт Галстанјан. Суд га је осудио на два месеца затвора. Баграт Галстанјан је лидер опозиционог покрета „Света борба“. Водио је протесте народа после потписивања јерменско-азербејџанског споразума који предвиђа одрицање од Нагорно – Карабаха. Јерменски јерарх је оптужен да је, са истомишљеницима, хтео насилно свргавање власти и извршење терористичких напада. У савременој историји Јерменије није било преседана када је епископ затворен. Никол Пашињан се на томе не зауставља: он оптужује Католикоса свих Јермена Гарегина Другог за учешће у завери против државе и кршење црквених завета.
Што више државна власт Јерменије буде стајала на страну Запада, то ће прогони јерменских хришћана бити све озбиљнији.
СТАЊЕ У МОЛДАВИЈИ
Репресивне мере у Молдавији предузете су и против Молдавске цркве, која је аутономна у оквиру Московске патријаршије.
Циљ свих репресивних мера које режим Маје Санду спроводи у Молдавији јесте да од те бивше совјетске републике, по угледу на Украјину, направи нову Антирусију.
Последња у низу таквих мера је удар на Молдавску митрополију и спречавање једног од њених епископа, Маркела, да, уочи Велике суботе 2025, отпутује по Благодатни огањ у Јерусалим. Бивши председник Молдавије и челник Социјалистичке партије Игор Додон истакао је да се ово никада раније није десило у модерној историји земље. Он је то назвао терористичким чином против православне вере.
Поред Молдавске цркве, аутономне у овиру Московске патријаршије, којој припада око седамдесет одсто становника, ту је и Бесарабска митрополија, која је део Румунске православне цркве. Представници Бесарабске митрополије су својевремено тврдили да је Кишињевско-молдавска митрополија „окупациона структура Московске патријаршије са инфилтрираним агентима руских обавештајних служби“. Наравно да то нема везе са канонима Цркве од Истока, него је плод чињенице да је Румунија у НАТО пакту. И НАТО пакт на сваки могући начин треба да од Молдавије направи плацдарм за рат против Руске Федерације.
МОЛДАВИЈА – ЈОШ ЈЕДНА АНТИРУСИЈА?
Раскол у Молдавији почео 1992. године, када је мала група свештеника из Молдавске митрополије Московске патријаршије решила да су они Румуни, и да треба да се присаједине Румунској цркви. Политичка партија Народни фронт, која се залагала за уједињење Молдавије са Румунијом, подстицала је овај процес, па је Румунска црква крајем 2007. године основала четири епархије у оквиру такозване Бесарабске митрополије.
Румунска држава и црква преко Бесарабске митрополије настоје да загосподаре читавим црквеним простором у Молдавији. И ово је један од начина да се православље геополитички злоупотреби. Бенефицијар ове геополитичке злоупотребе је, опет и опет, НАТО пакт.
Удар на Молдавску цркву само је један од низа начина да се Молдавија претвори у Антирусију.
У Молдавији су у току процеси укидања образовања на руском језику, прогон опозиције (тује хапшење лидера аутономне Гагаузије Евгеније Гуцул и последични безакони суд над мајком двоје малолетне деце), чистка у медијима (режим Маје Санду затворио је низ телевизијских канала и више десетина интернет портала).
МОБИЛИЗАЦИЈА ПРОТИВ РУСИЈЕ
Силе које воде ка стварању антихришћанског поретка свакако се неће заустављати. Молдавију припремају за оно што се планира у НАТО будућности – велики напад европских земаља на Русију. Историјске околности јасно говоре да ЕУ, пошто је изгубила све оријентире и одавно се потчинила глобалистичком империјализму, нема другог решења осим да насрне на земљу за коју верује да има ресурсе и која може обезбедити функционисање либералног капитализма на дужи рок.
У том смислу, сви народи у околини Молдавије су потенцијалне жртве будућег рата. Довољно је сетити се на који је начин Румунија убачена у рат против Совјетског Савеза: више од 300 хиљада Румуна погинуло је борећи се на страни Хитлера против своје једноверне браће.
Зато се покреће борба између румунског и молдавског идентитета (између осталог, и црквеног), при чему НАТО власт у Букурешту има новац и ресурсе, мада ми видимо да у Румунији огроман број људи не жели рат са Русијом, али се опозицији, која је против антируског рата и заузима традиционалистичке и патриотске позиције, не дозвољава да дође на власт.
Многи сматрају да, ако садашња власт остане у Молдавији, канонска Молдавска црква ће вероватно бити забрањена.
ГЛАС ГОЊЕНЕ ЦРКВЕ НА УКРАЈИНИ
Људи који организују обрачун са православљем немају никаквих скрупула, што се најбоље види у Украјини са затварањем Кијевско-Печерске лавре и забраном приступа моштима светитеља.
Наравно, ту су и већ поменуто одузимање држављанства митрополиту Онуфрију, поглавару канонске црквене заједнице, прогони и хапшења епископа и свештенства, насилне мобилизације свештеника с циљем да се шаљу на фронт ради погибије, отимање храмова, премлаћивање „неподобних“, итд.
Митрополит запорошки и мелитопољски Лука обратио се свим православним јерарсима света и истакао да је у јануару 2019. године, цариградски патријарх потписао томос о аутокефалности за новостворену организацију, коју је назвао „Православна црква Украјине“.
„Једним потезом пера, легализоване су структуре које је цела породица православних цркава, укључујући и цариградску, сматрала као неканонске. То је учињено против воље и жеље милиона православних Украјинаца, верне деце Украјинске православне цркве, који су више пута тражили од првојерарха, који се налази у Истанбулу, да не предузима такав корак, јер ће такве акције неизбежно довести до још већег раскола у православљу у Украјини, као и директног напада на канонску Украјинску православну цркву. На нашу велику жалост, поглавар Фанара није никога послушао. Као резултат тога, у црквеној сфери Украјине је избила катастрофа, која се проширила на целу Православну Цркву“.
Катастрофа траје, и трајаће. Рат је тек почео.
О ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ?
У Естонији, парламент је усвојио закон који би значио забрану Естонске православне хришћанске цркве, која је такође имала аутономију у оквиру Московске патријаршије, али је председник Естоније Алар Карис два пута одбио да потпише такав закон јер је противуставан.
„Наша црква је аутономно верско удружење које делује у Естонији: живимо на овој земљи, поштујемо законе ове земље, следимо и поштујемо њене вредности, од којих је једна од најважнијих слобода вероисповести“, истакли су у Естонској цркви.
Овоме је претходило протеривање поглавара Естонске цркве, митрополита Јевгенија. Министарство унутрашњих послова Естоније саопштило је да митрополит Јевгеније угрожава безбедност земље, те је због тога одлучено да му се не продужи боравишна дозвола.
Естонија, која је НАТО сателит, има своју „Цркву – фаворита“. То је Цариградска Патријаршија.
СТАЊЕ У ГРЧКОЈ
Све јелинске Помесне Цркве, осим Јерусалимске Патријаршије, стале су на страну украјинских безаконика које је Цариград легализовао као „Православну цркву Украјине“. Ово је био спољашњи притисак коме се, иако је било епископа који му нису подлегли, ипак није одолело. У исто време, држава Грчка, која је у загрљају НАТО пакта и његове аксиологије, кренула је у радикални обрачун са хришћанским вредностима грчког друштва.
Недавно су светогорски пустињаци, поводом посете грчког премијера Атосу, издали саопштење у коме су оптужили власт за дехристијанизацију њихове отаџбине. Власт на чијем челу је Киријакос Мицотакис, кажу светогорски старци, ради на укидању светости и јединствености људске личности, претварајући је из из иконе Христа и Бога, у обичну карику у ланцу серијских бројева; путем тога прети опасност да људи буду поробљени и неизбежном антихристу, месији антихришћанских новосветских сила (Откр. 13:15-18). Намећући, на једној страни, утробно чедоморство као женино право да одлучује о свом телу, а на другој приморавајући људе да се вакцинишу експерименталним препаратима који се називају „вакцинама“, Мицотакисова Влада крши темељна људска права. То је чинила и у доба корона – кризе у Грчкој, кад је спречавала молитвена и богослужбена сабрања на највеће хришћанске празнике, и све то „у име здравља“.
Највећи ударац на грчки хришћански етос, кажу светогорски старци, било је усвајање „истополних бракова“ у фебруару 2024. године.
Лажни десничар је, кажу светогорски оци, постигао у Грчкој све што радикална левица није успела.
УЛОГА ЦАРИГРАДСКЕ ПАТРИЈЕРШИЈЕ
Када се сви ови процеси сагледају, скоро у свима њима, на овај или онај начин, учествује Цариградска птаријаршија.
Престоница православног, Источног Римског царства, Византије, државе која је трајала најдуже у историји човечанства (Константинопољ – Цариград – Други Рим), има непроцењиво место у историји свих православних народа, а нарочито Словена, којима је послала Свету браћу Кирила и Методија. Јустинијанова Света Софија, цркве и олтари, мошти и иконе, подвижници и мученици Цариград чине другим Јерусалимом.
Па ипак, Цариград одавно није главни град Византије. Византије више нема.
Још тридесетих година 20. века, православни канонолог Сергије Тројицки је упозоравао: „Нема сада ни великог града Св. Константина, о којем говоре канони Православне Цркве, нема центрума православља, Цариграда, а постоји турска варош Стамбул, која је чак у Турској изгубила положај престонице. Патријарх цариградски не само да је изгубио своју титулу и права етнарха, него му се оспорава и сама титула патријарха, и крајем 1930. године турске су власти званично објавиле, да у Стамбулу не постоји „Рум – патрикахане”, тј. грчки патријарх, него постоји само „рум – башпапазлик”, тј, грчки поглавица попова. (…)“
Турска и даље цариградског патријарха ограничава у његовим правима, а Света Софија је, за време Ердогана, опет претворена у џамију.
МОЋНИ ЗАШТИТНИЦИ ФАНАРА
Зато је сасвим разумљиво да је Фанар морао да тражи моћне заштитнике ван Турске. Нашао их је у САД, где је веома снажна грчка дијаспора, чији се глас пажљиво слуша у Белој кући, Сенату и Конгресу, и чији назначајнији представници имају почасне титуле „архоната” Цариградске патријаршије. Али, не само у Вашингтону, него и у Ватикану, чији политички утицај у свету, чак ни данас, није занемарљив. Још од доба цариградског патријарха Атинагоре и папе Павла Шестог, који су (Атинагора без консултовања осталих Помесних Цркава) скинули анатеме из 1054. и издали тзв. „Томос љубави” тече процес приближавања Фанара и Ватикана, који се наставља и данас, у доба папе Леона Четрнаестог.
Оволико дружење с представницима папизма утицало је, између осталог, и на цариградског патријарха Вартоломеја, макар кад је доживљај власти у Цркви у питању.
ПРВИ БЕЗ ЈЕДНАКИХ
Цариградска патријаршија данас себе не схвата само као „прву међу једнакима”, него и као Цркву која има „искључиву привилегију да делује у вантериторијалном капацитету у односу на Цркву у Дијаспори, као и да има право да суди у споровима. Ово право Цркви Константинопоља даје 28. канон Четвртог васељенског сабора одржаног у Халкидону 451. године” (тако пише у тексту „Канонска црквена јурисдикција Васељенске патријаршије”, који се налази на званичној Интернет презентацији Цариграда.) Ову тезу заговарају цариградски канонолози, који тврде да Константинопољска патријаршија мора постати не само „посредник у неспоразумима”, него и „координатор и гласноговорник уједињеног Православља”, као и једини давалац аутокефалног статуса широм васељене.
Цариградски патријарх тако престаје да буде први међу једнакима, и постаје „први без једнаких“.
ПРАВОСЛАВНИ НЕ ПРИХВАТАЈУ ФАНАРИОТСКИ ПАПИЗАМ
Овакве, криптопапистичке претензије одавно су наишле на критике других Помесних Цркава. Већ поменути Сергије Тројицки, указивао је на то да Цариграду ниједан васељенски сабор није дао право управљања и суда над другим Помесним Црквама, него да је Четврти васељенски сабор овај патријаршијски трон изједначио с троном римског епископа, папе (који је у то време био православан) – по части. Зашто? Зато што су у Константинопољу, Другом Риму, били цар и његов сенат (дакле, из политичких, а не „мистичких” разлога). Тројицки је, на основу канонског предања Цркве, доказао да Цариград нема права ни на једну од дијаспора других аутокефалних Цркава, мада је то право покушао да прибави већ поменути патријарх Мелетије Метаксакис, кривац за грчки календарски раскол, убеђени екумениста и англофил на једној и панхеленистички шовиниста на другој страни.
Претензије Фанара засноване су на забораву основне чињенице: како рекосмо, од 1453, Цариград је Истамбул, и није више престоница Византије. Свима православнима је жао што је тако, али је тако; тежак положај Цариградске патријаршије не може бити оправдање за њене ватиканолике претензије на првенство власти у Цркви од Истока – јер, поновимо, у њој првенства власти никад није било.
ШТА НАС ЧЕКА?
Рат који се води, и чији је главни циљ одлагање стварања мултиполораног светског поретка, при чему Запад машта о томе да сломи Кину и Русију како мултиполарност никада не би постала планетарна стварност, преноси се, између осталог, и у област религиозног живота оних земаља које су на удару НАТО пакта. Када се овај рат оконча (ми се надамо – победом мултиполарности), онда ће се и стање у узајамним односима помесних православних Цркава поправити и вратити у нормално, то јест канонско стање.
