Недавно је на сајту Пешчaник објављен текст Чије име носи вода у којем ауторка Зорица Скакнун проблематизује разлоге за постављање спомен-плоче Николи Миражићу-Мирокији, Митровчанину, добровољцу ВРС, који је погинуо у јуну 1995. као припадник јединице „Вукови са Дрине“.
Као неко ко је учествовао у овом процесу од почетка до краја, сматрам за обавезу да одговорим на овај текст. Не мислим да је колегиница на било који начин у праву, и сигурно је да се не бих јављао да не осећам потребу према Николи Миражићу који се у споменутом тексту индиректно терети за све лоше што се дешавало у рату, а за шта су одговорни Срби. Њему, а не њој дугујем и дајем одговор.
Најпре, а најмање важно, тешко да ће, у насељу у којем је спомен-плоча постављена, наћи ружну реч о Николи Миражићу, као и о његовој ближој и даљој породици. Исто тако, мање важно, постављање спомен плоче није финансијски помогао Град (колегиница и не наводи да јесте) тако да се не може говорити о некаквој смисленој делатности СНС-а. Нисам члан ове странке, немам о њој позитиван став и пре бих се, у доста широком смислу речено, могао сматрати „колегиничиним“ него напредњачким. Иако сам свестан да то нисам ни њој ни њима, што ми посебно не смета. (Штавише.)
Јунаштво Никлоле Миражића које сам као аутор текста у Сремским новинама споменуо, а које се колегиници чини спорним, није производ никаквог личног доживљаја, већ сведочења сабораца, међу којима је и командант јединице „Вукови са Дрине“ Милан Јоловић – Легенда, који о томе говори и пише у својој књизи Вук у ратној причи.
Снага чињеница
Како прихватам да су колегиници та сведочења недовољан и можда неприхватљив аргумент (на шта има право), важно је напоменути и то да споменути командант јединице, који је иначе елитни официр најпре ЈНА, потом ВРС и најпосле ВЈ, слободан човек, који се, неоптужен, као уосталом и његова јединица, за било какав злочин, слободно креће по РХ, БиХ, ЕУ. „Вукови са Дрине“, за разлику од сугестије колегинице Скакун, нису били никаква паравојна формација, већ интегрални део „Зворничке бригаде“ ВРС.
Самом догађају, иако колегиница пише супротно, нису присуствовали представници ресорног министарства. Они су били најављени, па је могуће да је колегиница уредно пратила неколико вести које су се у поводу овог догађаја појавиле, али, спречни личним разлозима, нису стигли на догађај. Исто тако, Парастос нису служили „свештеници“, већ један свештеник. Лично сматрам да је та погрешка мање важна, али је дотичном свештенику то било од необичне важности да истакне, те тако то и чиним.
О „моралним и војним поразима“ о којима колегиница говори, у намери да укаже на тобожњу немогућност дела Срба да се отргну од тамне стране сопствене прошлости, да се да још и говорити. Свакако ови порази се могу ставити и под знак питања и не морају, али се могу проблематизовати, па се тако можемо запитати у чему се састоји „морални“ пад који је довео до „војног“, у којој мери су та два пораза уопште постојећа, шта је, дакле, њихов садржај.
Плашим се да овде са колегиницом делим начелни став, али нисам сигуран да бисмо исто читали све оно што се око нас дешавало. Постмодерна на делу! Широко поље, или што би Ниче рекао, нема истине, има само истинитости. Ја сам спреман да прихватим да и ауторка креће од истог принципа, да се не држи догми.
Што се тиче Матије Хуђи на чији пример колегиница позива, он је, због свог страдања добио насеље, али то свакако не значи да са 1945. или са било којом другом годином стаје историја. Као што са „Хуђиком“ није ни почела.
Рецимо, захваљујући управо ставу да је историја стала 1945. Митровчани данас не знају ко је у новембру 1918. ушао у град, како се зове човек који је командовао јединицама војске која је трећег новембра ушла у град на Сави, да би потом, брже-боље продужила ка Ријеци и стигла до Сушака, чиме је спречила Италијане да још више продру у Далмацију. Ово износим као музејски радник, као просту чињеницу, без икакве острашћености.
Током периода СФРЈ нису истражене усташке ликвидаиције националних првака у Митровици, који су убијани већ од маја 1941, док су комунисти, укључујући и Хуђику хапшени неколико месеци касније. И ово констатујем као чињеницу, без жеље да извлачим било какве закључке у том погледу. Прве жртве Јадовна били су митровачки учитељи, добровољци Великог рата, припадници Удружења четника, Соколи, истакнути национални прваци. Тек последњих година о њима се прича, пише и говори.
Хероји или „хероји“
Историја, према томе, не почиње са Матијом Хуђи, као што не почиње ни са 1918. и као што са 1941. није завршила, па смо ипак у Сремској Митровици након 1945. добили укидање назива улица, тргова, шеталишта, паркова именованих по југословенским краљевима и словенским политичарима. Сада, у другом времену, добијамо друге споменике. У улицама које су носиле називе светитеља и владара, националних и културних првака, стасавала је генерација Матије Хуђи којој су ти називи сметали.
Та генерација је, када је добила прилику, оно што јој се не допада изменила, градивши нове споменике, додељујући нове називе старим улицама. И то је, ма шта ми о томе мислили, историјска неминовност, неизбежна увек када се у времену сударе „нови“ и „стари“ (читајте одличан рад Отокара Кершованија о овој теми). Ми нисмо укинули назив насеља (нити бисмо), већ смо из времена у којем живимо, као и генерација Матије Хуђи, сматрајући да чинимо добру ствар, поставили спомену плочу Николи Миражићу.
Тешко да ће се чути ружна реч о Николи Миражићу у насељу у којем је спомен-плоча постављена
Из овог, горенаведеног следи да је колегиница потпуно у праву када констатује да „сећање у јавном простору никада није неутрално“, да „оно не говори само о прошлости, већ о вредностима које заједница одлучује да пренесе будућим генерацијама“. О томе сам као музејски радник и истраживач конкретно и писао у књизи Деца Отаџбине-актери и акције српског и југословенског национализма у Митровици 1918-1941 у којој сам се бавио питањем употребе Битке на Легету (вођена у септембру 1914. у близини Сремске Митровице) и уопште Великог рата у утврђивању националног југословенског осећаја у граду на Сави.
Али та констатација, ако жели не да буде некаква дефиниција, већ макар да има било какву тежину, или важи за сва времена или не важи уопште (без обзира на наш вредносни суд). Колегиницин став о томе ко је „херој“, а ко херој, је коначно само њен и ту нити шта желим нити могу да коментаришем.
Једино што се може јесте да се констатује да ни за мештане села Гргуревци на Фрушкој гори, у близини Сремске Митровице, Марко Перичин-Камењар не да није никада био херој, већ је сматран делимично одговорним за маскар који су нацисти починили у лето 1942. над 200 мештана села. Колико је Камењар „проблематичан“ сведочи и податак да се са постављањем његове бисте у центру села поприлично каснило, те да је иста од стране мештана неколико пута рушена.
Но, да будем јасан, моја намера није да испитујем ко је у праву, Гргуревчани или њихов суграђанин Камењар, већ да укажем да сваки херој може бити „херој“. Коначно, неретко се дешава и да се у једној личности сабере читав низ противуречности. Тако, примера ради, Јованка Габошац у годинама пред рат, са члановима „Црвене правде“ покушава атентат на свог професора Милана Перенчевића, због чега бива кажњена од стране гимназијске управе. (Перенчевић је био благ, а недуго потом је породици једног од учесника завере, пошто се са службом преместио из Митровице уступио и кућу без кирије).
Иста та Јованка Габошац, стељана је од стране усташа у првој ратној години. На губилиште је отишла и понела се као херој. Зато мени хероји на које се ауторка позива не сметају. Шта више, као радник „Музеја Срема“ и за њих сам током протеклих година учинио куд и камо више него многи који се иза њиховим имена сакривају. Користим ову прилику да онима који желе да раде и више упутим позив на сарадњу.
Миражићево дело
Оно што је ипак важно, да се вратимо главном току и одагнамо сваку заблуду да релативизујем било шта, јесте да се зна да Никола Миражић није ратни злочинац. То што је Миражић извукао генерала Младића из окружења, а што колегиници посебно смета, свакако јесте јуначки чин, не због било чијег става према генералу, већ због чињенице да то заиста јесте јуначки чин, као што су јунаци били и на другој и трећој страни у рату у којем је Миражић учествовао.
Нема ништа лоше признати јунаштво ономе са ким се не слажете. Нема ништа лоше признати јунаштво непријатељу (о односу према јунаштву на фронту у пар наврата је лепо и за ову тему занимљиво писао и Антоан де Сент Егзипери) Коначно, српска епика је пуна похвала на рачун „Цара честитога“ који као непријатељ столује у Стамболу; у њој Марко Краљевић нариче над чињеницом да је непоштено победио „од себе бољега“.
Зар се у песми Смрт Попа Мила Јововића са извесном дозом пијетета не говори о томе како је часни непријатељ из Оногошта „сјек’о главе црногорске по брдима и кланцима“. Напокон, мој је деда био партизан са Баније. И данас се сећам како је говорио да су, поред тога што су били касапи, за разлику од домобрана, усташе били „јунаци“ у борби.
Можда зато што су знали да ће, за разлику од домобрана, бити стрељани ако их се зароби, можда из разлога личне идеолошке острашћености, религиозног фанатизма, мање важно. Али су остајали на линији и бранили се, што је другом војнику било довољно да их окрактерише не само као злочинца (ако он то јесте), већ и као „јунака на сабљи“.
Али, Миражић није злочинац. Он није гоњен, није суђен, он за собом није оставио „крвави траг“. То што је у Сребреници у јулу 1995. учињен злочин за који је, између осталог, пресуђен онај кога је Миражић (не сам, већ у групи војника) извукао из окружења, не може се никако повезати са Миражићем који је погинуо у јуну.
Логика којом се колегиница води је више него погрешна. Јер том логиком бисмо могли рећи нпр: да није било петооктобарских промена, Ђинђић никада не би био убијен, што би значило да су они који су три године раније помогли да Ђинђић дође на власт на неки дијаболични начин одговорни за његово дело и коначно смрт.
Или, да народне масе нису подржале НОП, који је (између осталог) захваљујући тој чињеници однео победу у рату, Тито никада не би направио Голи Оток, што имплицира да су борци са, рецимо Сремског фронта, криви за оно што се десило три године након рата. А ја заиста мислим да нису. Или мислимо да Ирод ипак није био толико у криву када је, превентиве ради, решио да побије сву децу, како се не би појавио Краљ који ће му, како му је пророковано, одузети власт?
Границе и право
Што се пак тиче „српске земље“, ту стварно немам шта додати. Став колегинице да преко Дрине нема српске земље је, што се мене тиче, погрешан, али она свакако има право на њега. Да бих доказао своју поенту, ја се нећу позивати ни на историографију, ни на књижевност, јер, као што смо рекли историја не почиње онда када се нама свиди. Она има свој ток и у њој и спрам ње свако је властан да заузима став какав жели.
Оно што се ипак мора напоменти јесте констатација о „међународно признатим границама“, јер ту недостаје конзистентност. Такве су и границе Србије у погледу Косова и Метохије, па смо опет управо са Пешчаника често у позицији да читамо нешто другачија тумачења. Коначно, лично ни против тога немам ништа. Јер одавно нисам од оних који верују у међународно право. Ствар је таква – ко набије, тај добије. Па оно што са мање или више права траже Срби у БиХ, или Мађари у Ердељу, могу да траже и Албанци на КиМ. На нама је да то дамо или не.
Најпосле, има ту још један додатак – шта значи уопште позивати се на „међународно признате границе“? Да ли то значи позивати се на право, на закон, на норму? Није ли онда ред и да се призна да је СНС по слову закона дошла на власт? Може ли се то поштовати као чињеница коју признају и Вашингтон и Москва и Брисел? Или ипак не? Ако не, шта ће нам бити аргумент? Покрадени избори, уцене, претње, кршење закона и Устава, једном речју?
Ако је то, онда морам рећи да се потпуно слажем. Ако нам то све постане аргумент иза којег стојимо на улицама, онда смо ми против закона? Стиди ли се неко данас на улицама што је против закона, што га зову „контејнер револуционаром“? Признаје ли да је против закона или напомиње да се суштински противзаконито, у земљи у којој је закон већ погажен од стране оних који су први позвани да га бране, бори за законитост?
Пре ће бити да се овде управо о томе ради. А како ја нисам никада био онај који сматра да је право изнад правде, посебно не тамо где је очигледно погажена правда у име закона, (јер што би рекао Светозар Марковић у једној расправи са либералима, да су се Срби држали закона и права ми би још под Турцима били. Уместо тога, они су погазили закон, постали хајдуци и ослободили се) то сматрам и да су Срби и БиХ имали и да још увек имају исто право, посебно у ситуацији када је хрватско-муслиманско Сарајево, занемаривши суштину конститутивности Срба самовољно ушло у референдум. (Јер ни онда, као коначно ни данас, без одлуке сва три народа нико нема право да решава тако крупна питања).
Право на своју борбу за правду, да будем до краја јасан, имају не само Срби, већ и Албанци, Бошњаци, Хрвати, Бугари, Турци, Ирци и било ко други. То право не зависи о нашем вредносном суду о њему. Оно просто – постоји и ми ту чињеницу јалово је оспоравати.
Неке контрадикторности
Што се коментара да је на спомен плочи требало уписати и неке друге податке, могу рећи само неколио речи: на споменику у Сребреници још увек не стоји податак да су на том месту, између осталих, укопани и припадници 28. Дивизије, одговорне за смрт преко 3000 Срба Подриња. На споменицима НОБ нигде не стоји да су погинули били припадници војске која је убијала и пунила јаме по Словенији, као што ни на споменику на Блајбургу не стоји да је ту сахрањена војска која је пунила конц-логоре и друга стратишта. И да не буде забуне, не мора да пише.
Посебно ако се узме у обзир да Никола Миражић није имао никакве везе са оним о чему ауторка говори, или барем, ми не знамо да је имао, као што ни Матија Хуђи или Бошко Палковљевић Пинки нису имали везе са ликвидацијама по Словенији. Нити за њих могу бити одговорни. (Заправо, овде једино остаје да су припадници 28. Дивизије укопани у Сребреници могли имати и те како везе са злочинима по српским селима, али и ту треба бити крајње опрезан.)
То што је Миражић извукао генерала Младића из окружења свакако јесте јуначки чин
Војска Републике Српске у време када је у њој службовао Миражић, није била никаква „ентитеска“ војска, како истиче колегиница, јер тада није било никаквих „ентитета“. То је знала и АрБиХ која је таквом није сматрала, као ни ХВО који, онда када није био у сукобу са АрБиХ није био никаква „ентитетска“ војска, већ војска „хрватског народа“, равноправни партнер у борби против ВРС.
То што је Миражић отишао у ВРС добровољно, као држављанин СРЈ, није за осуду већ за похвалу. Јер у времену у којем се још увек преиспитујемо ко је колико дао за слободу, ми се сусрећемо са човеком који је све оставио и отишао тамо где није морао бити. Остаје нејасно, да ли је колегиници проблем Миражићево добровољаштво уопште (што би нас довело у сукоб не само са Србима у ВРС, већ са Гарибалдинцима у устаничким трупама у Босни и Херцеговини 1875. или бројним нашим „Шпанцима“ који су надимак добили управо ратујући као добровољци у Шпанском грађанском рату у којем су, ако се одвојимо од личних ставова и примакнемо чињеницама, све стране вршиле злочине) или са конкретним ступањем у ВРС, што указује да колегиница свесно одлучује да је само једна страна у рату у БиХ била на „правој страни“, за разлику од друге две.
Коначно, у АрБиХ је службовао један генерал ЈНА, родом из Србије, из Пријепоља, који ће постати ни мање ни више него начелник ГШ АрБиХ, Сефер Халиловић. Шта је Халиловић за једног „обичног“ војника Србина који је пришао армији својих сународника са намером да их заштити на њиховим вековним огњиштима? (Ми можемо савршено допустити да је исти разлог за своју партиципацију у рату имао и Халиловић. У том смислу можемо само констатовати да различито читамо појмове којима се оперише, али то не значи да, било Миражићу, било Халиловићу можемо одузети право на то.)
Што се тиче коментара око пресуда за геноцид у контексту сведочења ауторке да ВРС ипак није била „права“ страна треба истаћи две неконзистентности: 1. па зар се у Хагу није судило појединцима, како би се избегла стигматизација читаве војске и народа? Да није одговорна војска, знао је и Броз, па је већ деценију и мало јаче од краја рата СФРЈ радо примала Немце, бивше војнике Вермахта на југословенска летовалишта. Након пресуде њеним командантима, он није имао проблем са војницмиа. 2. оно што је касније дошло као пресуда, као што смо већ констатовали, нема никакве везе са Николом Миражићем, нити са јединицом којој је припадао. Та јединица, да ствар буде још „гора“ учествовала је у операцијама око Сребренице, и то месец након Миражићеве погибије, па је ипак из свега изашла без икаквих оптужби.
Најпосле, у настојању да поентира, колегиниција је изрекла још једну контрадикторност. Она на почетку каже, да се сетимо, да „сећање у јавном простору никада није неутрално“, јер говори не само о прошлости већ и о „врендостима које заједница одлучује да пренесе будућим генерацијама“, да би на крају констатовала како „такви“, односно „овакви“ „споменици“, као што је онај постављен Николи Миражићу, „не служе памћењу“, већ усмеравању. Овај став имплицира да ипак, супротно почетној тези, постоје и неки споменици који „служе памћењу“, који су дакле – неутрални?
Што се тиче „Захвалних Митровчана“, а за које се колегиница, ишчитавајући текст на спомен-плочи пита „ко су“, пошто она није међу њима (што нама не смета) њих свакако има, (коначно, они су сами платили израду плоче, сређивање чесме…) као што их је било и приликом постављања споменика Ослободиоцима у Другом светском рату испред митровачке Железничке станице; Народном Хероју који је шездесетих склоњен од самих градских власти, или јунацима Тимочке дивизије којима је 1923. подигнут споменик на Легету.
Ми допуштамо да има и оних који тада баш и нису били много захвални, као што су рецимо противници комуниста или пак након Великог рата, Мађари, Немци делом у Срему и Хрвати (што се може поткрепити музејским материјалом), као што има оних који ни данас не осећају захвалност Николи Миражићу. И не морају. Заиста. Не мислим да су због тога мање вредни.
Они који су захвални, своју су захвалност посведочили.
Аутор је музејски радник, докторанд на ФПН, новинар, хуманитарни радник. Ексклузивно за Нови Стандард.
(Нови Стандард, 17.07.2025)
