Пише: Миодраг Маринковић
Овај текст је сасвим лични одговор на панику која је ових дана захватила српску заједницу на Косову у вези са статусом образовних и здравствених институција. Разумем људе, с правом су забринути. У питању су њихова деца, послови, њихови животи. Српски политичари, они који би морали да им пруже одговоре, ћуте или их обмањују флоскулама и празним речима иза којих нема ни јасне идеје нити реалних планова. Званични Београд такође срамно, недопустиво срамно ћути, потискује ову за њих неугодну тему у тренутку када се ноктима и пендрецима бори за сопствени опстанак на власти. Тако нам јако очигледно говори и шта су њихови приоритети. Њихове фотеље.
У таквим околностима Срби на Косову су оправдано уплашени и забринути, и заслужују макар неке одговоре.
У овом лудилу и свеопштем дефетизму покушаћу да изнесем оно што знам и умем да закључим, а на вама је да процените колико вам то значи. Ово су чињенице које треба да знате:
1. Једини, апсолутно једини међународно валидирани план који се односи на статус здравства и школства српске заједнице на Косову јесте план који се зове Европски пут ка нормализацији односа, односно његов дериват такозвани Охридски споразум.
Он предвиђа да ће српска заједница своја права (услуге) остваривати унутар „самуправног оквира“, свима познатог под именом Заједница српских општина.
2. Нацрт статута ЗСО, који је припремила Европска унија и предала влади Косова ради упућивања Уставном суду, предвиђа да ће школство и здравство бити организовани као приватизовани системи услуга у надлежности ЗСО.
Шта то конкретно значи за људе? То значи да ће ове установе наставити да раде по наставним плановима и програмима Министарства просвете Републике Србије и других надлежних министарства, да ће запослени у њима примати плате из буџета Републике Србије (средствима која се преносе преко Централне банке Косова), док ће косовско законодавство њихов рад признавати кроз статус приватних установа.
3. У апрлиу 2024. године пред гласање о чланству Косова у Савету Европе, ЕУ је упутила управо овај нацрт статута Влади Косова са захтевом да га поднесе Уставном Суду на оцену уставности, али је Аљбин Курти одбио тај захтев.
Косово је због тога изузето из гласања за чланству у том телу.
4. Одлазећа влада Косова, као што сви знамо, одлучно одбија овај нацрт и сваки разговор о успостављању Заједнице српских општина. Ипак, то не мења став Европске Уније да је управо тај нацрт једини оквир за решавање питања колективних права српске заједнице, укључујући и образовни и здравствени систем.
Влада Аљбина Куртија због тога већ дуже време трпи санкције, али су оне последњих дана значајно интензивиране, након суспензије Стратешког дијалога од стране Сједињених Америчких Држава и уз прећутне, али очигледне притиске на опозицију на Косову да формира нову владу и смени Куртија.
5. Успостављање нове опозиционе владе на Косову данас је, не само математички могуће, већ је, после жестоких санкција Сједињених Америчких Држава, постало и политички реална опција.
Очекује се да ће таква влада бити заснована на принципима стратешке сарадње са западним партнерима, ЕУ и САД, што ће великом вероватноћом значити поновно активирање преговора о Охридском плану, успостављање Заједнице српских општина и решавање питања образовних и здравствених нституција онако како је предвиђено ЕУ Нацртом ЗСО статута.
Дакле, питање образовних и здравствених институција није решено, нити ће бити решавано једностраним потезима Албина Куртија, иако његова влада на томе ради већ неколико година. То се питање не може решавати по досадашњем обрасцу Владе Косова, дакле пушкама и полицијом, јер је исувише сложено да би се на такав начин наметала решења.
Утолико пре што и важеће косовско законодавство, право на образовање невећинских заједница – ставља изнад сваког законског акта који би то право могао да угрози.
Аљбин Курти већ годинама тражи правни основ да то учини једнострано али га очигледно није нашао. Да јесте – већ би затварао школе и болнице у српским срединама.
У том светлу треба посматрати и изјаве министра Рашића, које су уједно и повод за овако паничне реакције у српској заједници. Произвољне и спекулативне, више су одраз стила по коме Курти решава ствари него назнаке неког конкретног плана.
Дакле Министар Рашић показује да нема намеру да критички сагледа потезе свог шефа, Аљбина Куртија, нити то сматра својом обавезом према народу који представља.
Уместо тога сервилним ставовима маскираним у такозвану „реал-политику“, настоји да сачува своју позицију и синекуре које иду уз њу.
На срећу, како ствари стоје, то питање неће решавати ни Курти, ни Рашић.
