Док се на Косову настављају судски процеси за злочине почињене током сукоба крајем деведесетих, све већу пажњу јавности привлаче оптужнице против више осумњичених, међу којима су најчешће Срби. Иако су се многи злочини неспорно догодили, саговорници Ким радија упозоравају да правда не може бити задовољена уколико пред судом заврше људи који са тим злочинима немају никакве везе.
Све већи број оптужница продубљује сумње у селективну правду. У делу јавности се стиче утисак да се правосудни процеси користе у политичке и друге сврхе, уместо да обезбеде непристрасно процесуирање одговорних за најтежа кривична дела.
Према подацима Фонда за хуманитарно право Косова (ФХПК), током 2025. године подигнуто је 13 оптужница за ратне злочине против цивилног становништва, док је 2024. године обрађено 35 оваквих предмета. Структура оптужених значајно се променила након укидања надлежности ЕУЛЕКС-а, каже Беким Бљакај из ФХПК. Особље те организације прати суђења за ратне злочине још од 1999. године.
„Док је ЕУЛЕКС био надлежан да организује суђења за ратне злочине – оптужнице су већином биле против Албанаца. Разлог томе је био то што (починиоцима) није могло да се суди у одсуству. Можда су Албанци чинили више од 70 одсто оптужених за ратне злочине”, рекао је Бљакај за Ким радио.
Међутим, последњих година оптужнице се углавном подижу против Срба, потврђује адвокатица Јована Филиповић. Она указује да се актуелни поступци често заснивају искључиво на сведочењима, без материјалних доказа који би оптужене директно повезали са делима. Сведочења се, како каже, најчешће појављују тек непосредно уочи или након хапшења, иако се ради о догађајима старим више од две деценије.
„Поставља се питање како је могуће да тек у периоду 2022–2023. године долази до наглог присећања оштећених на то ко је, наводно, против њих починио неко дело“, упитала је она..
Недостатак доказа и раст неповерења у судске процесе
Недостатак материјалних доказа Беким Бљакај види као једну од највећих препрека у вођењу поступака за ратне злочине.
„Немамо форензичких доказа, нема документације која може послужити као доказ пред судом. Тужилаштво углавном користи само изјаве очевидаца, сведока или изјаве оних који су преживели те догађаје. Наравно да кроз године сећање сведока бледи. Врло често нису у стању да дају тачне изјаве и да опишу како је изгледао тај догађај током рата. То је проблематично“, казао је он.
Новинар Радио-телевизије Србије (РТС) Андрија Игић, који редовно прати суђења за ратне злочине у Основном суду у Приштини је мишљења да је „небитно да ли постоје докази“, већ да је једино важно „довести Србе пред судију“. Казао је да суђења за ратне злочине снажно утичу на јавност и да они који су намеравали да се врате на Косово о томе више не размишљају, док они који на Косову живе – све чешће разматрају одлазак.
„Стиче се утисак да то раде само да би процесуирали некога, да би направили било какав процес. Оно што је симптоматично је да вас у читавом том процесу оптужују Албанци који су жртве, затим тужилац подноси оптужницу, хапсе вас Албанци, судије у трочланом судском већу су Албанци и на крају вас Албанци спроводе до затвора и брину о вама. Све то говори о једном веома лошем амбијенту у којем се Срби налазе“, рекао је Игић за Ким радио.
Бљакај је нагласио и да се последњих година најчешће суди „нископрофилним извршиоцима“, односно особама које нису имале командну улогу током рата.
„Пожељно би било процесуирати и оне који су имали већу одговорност“, додао је.
Андрија Игић је, пратећи суђења, стекао утисак да су случајеви процесуирања ратних злочина на Косову покренути само да би се дошло до некакве правде. Међутим, додаје да „правда није оптужити погрешног човека“.
„Сви ми који смо били на Косову и Метохији, пре, током и након сукоба, можемо да се нађемо на оптуженичкој листи“, рекао је он.
Случај Драгана Ничића и тешкоће у идентификацији оптужених
Драган Ничић, пензионисани учитељ из Пасјана, ухапшен је у августу 2024. године у породичној кући због сумње да је починио ратни злочин против цивилног становништва. Његова породица, међутим, одбацује све оптужбе и тврди да је реч о погрешном идентитету, с обзиром да се током и након хапшења сугерисало да је злочин починио Драган Билић.
Истог дана ухапшени су и Драган Цветковић, Слободан Јевтић и Милча Шошић из Пасјана, те Ненад Стојановић из села Босце код Косовске Каменице. Након одређивања притвора, неколико стотина мештана Пасјана изашло је на протест.
„Не бежимо од злочина који су се догодили на Косову. Али, нека суд гања оне који су то урадили, а невине нека пусте. Зар није злочин држати невиног човека годину и по“, упитао је Драганов син Бојан Ничић.
Адовактица Јована Филиповић сматра да странке у поступцима нису равноправне. Нагласила је да одбрана често не добија доказе које тражи, нити добија одговор хоће ли их тужилаштво или суд прибавити.
„Постоји проблем у идентификацији оптуженог. Није јасно да ли је оно што сведоци описују заиста учинило лице које је оптужено или можда неко друго или чак више других лица. То је проблем на који наилазимо у свим овим поступцима, а произилази из чињенице да се предмети воде против лица која су тренутно доступна, без обзира на то да ли су они заиста починиоци“, казала је она за Ким радио.
Бојан Ничић тврди да његов отац никада није учествовао ни у једном рату, да није био мобилисан, нити запослен у полицији. Казао је и да у централној Србији немају ни милиметар земље, већ да су он и брат, као и њихов отац, цео живот радили како би изградили кућу на Косову.
„Прошла је година и пет месеци од хапшења, а ми и даље размишљамо и тражимо где је отац погрешио. Још не можемо да пронађемо ни једну једину ситницу где би могао отац да падне“, рекао је он.
Важно је напоменути да су током 2025. године донете и пресуде, па су за ратне злочине осуђени су Милош Плесковић (15 година затвора), Шаћир Лутвија (10 година), Часлав Јолић (пет година) и Драгиша Миленковић (седам година). Поједини осумњичени ипак су ослобођени оптужби – међу њима Гаврило Милосављевић и Златан Арсић
