Рики Мартин је једини легитиман извођач за прославу Дана независности у Црној Гори. Коментари који се нижу на Фејсбук мрежи показују да народ Црне Горе осјећа да има нешто необично у избору Рики Мартина за тај дан. Оно што међутим многи не увиђају је да тај осјећај необичности произилази из чињенице да се коначно дешава нешто сасвим смислено — а то је само по себи необично.
Наиме, сам Дан независности у Црној Гори је бесмислен. Бесмислен је јер је референдум био непоштен и јер је годинама потом, добра половина грађана, била угњетавана од стране тадашњег режима који је ту независност и спровео.
Нема потребе да се напада Рики Мартин, који је неоспорно свјетска звијезда, или да се напада садашња власт јер га доводи. Садашњу Власт треба похвалити због дубинског разумјевања националне неважности овог празника. Нико није погодан да пјева тога дана било гдје, али очигледно неко мора.
Годинама су грађани Црне Горе били принуђени да слушају наступе режимског бенда Перпер. Очекивали смо можда наступ Северине, Дина Мерлина или Колоније. Све од наведеног би био покушај да се апострофира, српски народ би рекао, издајничка природа овог празника. Међутим, квака је у томе што то није чак ни издајнички празник. То је празник ничему и никоме. Чак и они који га прослављају, морају да га прослављају у инат другоме, да би он добио некакву суштину и обрис.
Управо стога је Рики Мартин идеалан избор. Он је једном ушао у легенде поп сцене, потом се повукао, да би ове године поново изазвао велику пажњу својим појављивањем на америчком догађају године — Супербоулу. Овогодишњи Супербоул био је окупан у заставама латино америчких земаља и славио је различите аспекте латино културе (подразумијева се уз обавезну либералну пропаганду). Уз главног овогодишњег извођача, Рики Мартин је изашао да отпјева дио пјесме “Lo Que Le Pasó a Hawaii”, која је специфична по томе што користи елементе преузете из jíbaro музике, традиционалног фолклорног жанра из планинског дијела Порторика. Зашто ово помињемо? Па зато што је у Дану независности исто онолико истинског црногорског идентитета колико и порториканског. Тако да неће бити никаква сметња да Рики Мартин запјева исту ту пјесму на отварању свог концерта у Подгорици.
Не треба занемарити ни то да су таласи незадовољства били и у Америци, јер су Републиканци сматрали да је сулудо да се слави Порторико у САД. Али је и Америка сулуда држава, поготово кад забораве да Порторико јесте под врховном влашћу Америке.
Тако је и народ Црне Горе заборавио да нема адекватног извођача за Дан независности, те да је управо Рики Мартин најадекватнији управо зато што није адекватан. Можда звучи филозофски, али је истинито.
Сексуална оријентација поп звијезде је такође мање важна ствар. Умјетничка сцена је одувијек била мјесто ЛГБТ+ популације. То је толико њихов терен да је постало смијешно говорити о геј иконама са америчког тла — јер таквих је небројено и тешко да би Рики Мартин ушао и у топ 10. Уосталом, питајте гејеве.
Зашто нас је уопште брига ко ће да пјева за 21. мај? Што је и недужни Рики Мартин постао жртва истог тог назови празника?
Треба да нам још и буде драго јер нам он неће држати часове историје и политике током концерта.
Добро нам дошао Рики Мартине, ваљало је да направиш концерт другим поводом.
Хвала Влади Црне Горе, јер је коначно увидјела бесмисао овог празника који се заиста мора замаскирати спектаклом.
