У недељу 3. маја Српска православна црква прославила је празник Светог владике Николаја. Патријарх Порфирије служио литургију у селу Лелић код Ваљева, родном месту српског свеца. Дела Николаја Велимировић, можда су данас један од најбољи путоказ за српски народ.
Докторирао је на Оксфорду, а дисертацију је бранио на француском језику. Иако је део школовања провео на Западу, Запад није фасцинирао младог Николаја. Као затвореник у нацистичком логору Дахау, упозоравао је Србе да не срљају у Европу, већ да чувају веру у Христа, заправо, да због Европе могу да изгубе Христа.
Годину дана је путовао по Русији, где је упознао црквени живот и обичаје Руса. Ко се боље упознао са животом и делима Николаја Жичког не види “мрљу” код светитеља. Међутим, део прозападних медија и грађански интелектуалци на помен владике Николаја Велимировића одмах ће рећи да је реч о “колаборационисти, симпатизеру нацизма”, као и главном идеологу оног што они називају “српским фашизмом”.
Тачно је да је Николај Жички од Хитлера добио орден ране 1934, јер је благословио да се уреди немачко војничко гробље. То је појединцима била спона да пореде њега и Алојзија Степинца. Српска црква, за разлику од цркве Алојзија Степинца, није учествовала у систематском прогону Јевреја, нити је сарађивала са нацистичким режимом. Николај Жички је током окупације Србије био у немачком логору Дахау.
Био је признат светски интелектуалац. Православни свештеник и доктор теологије Џосаја Тернам у једном подкасту је рекао да је Николај тврдио “да је 20. век тријумф сатане на Западу, да је Запад замолио Христа да их остави на миру и да је он то урадио”.
Немачки нацисти су Николаја сматрали идејним творцем 27. марта и пуча у Београду који је променио историју ових простора у односу на фашизам.
Милош Милићевић, професор српског језика и књижевности, каже да речи владике Николаја упућене Србима “да не срљају у Европу, већ да чувају веру у Христа”, ни данас не губе своје значење.
“Када је ово рекао, он је ишао на то да је хуманизам крајње исходиште западноевропског хришћанства, да је Европа заменила Христа хришћанском културом. Односно, лични однос према Христу заменили су симболима, културом. Ви можете у савршеном смислу бити културолошки хришћанин, а да немате никакав лични однос са Христом. Када владика Николај указује на ово, мислим да је гађао тај тренутак”, рекао је Милићевић за РТ Балкан.
Додаје да је Николај добро познавао западну културу и цивилизацију, али је добро познавао и српску.
“Ми јесмо периферија Западне Европе. Када стварамо модерну државност, ми је стварамо на западноевропским тековинама. То значи да су западноевропске форме мишљења дошле код нас. Не можда у нашег сељака, који стоји у темељу наше државности, али да у нашој елити”, навео је он.
Сматра да априори не треба одбацивати све западноевропске тековине и да не треба одбацивати античку културу, али да јој не треба приступати из “западног залеђа, већ српског, аутентичног”.
“Подсетио бих на текст св. Василија Великог који се зове ‘Беседа младима о користи Јелинских списа’. Он се обраћа младима да као православни хришћани треба да се враћају на античке филозофе и да их читају, али са свешћу да читамо текстове да би извукли из њих оно што ће нам помоћи у нашем путу ка врлини. Као што пчела иде од цвета до цвета и узима само оно што јој је потребно за мед, тако и ми можемо да се враћамо античким текстовима. Указивао је на Периклеа, Сократа као на незнабошце који су живели хришћански”, навео је Милићевић.
Подсетио је да је у Богородици Љевишкој, у припрати цркве, насликан Платон и да се из тога види да је антика органски уграђена у “наше православно искуство света”.
“Николај је осетио наше западноевропско читање античке литературе и да ту можемо бити заведени. Мислим да он није за одбацивање античке културе, већ да јој не смемо приступати из западноевропског залеђа, већ нашег, аутентичног”, навео је Милићевић.
Говорећи о присвајању српских светиња на КиМ и прогону Срба, указује на то да прогон за хришћане није нова ствар и да је “Христов пут, пут страдања”.
То што појединци Николају приписују да је “идеолог српског фашизма”, сматра да се реч фашизам данас олако користи и да нећемо знати да га препознамо ако се појави.
Препоручио је сваком појединцу да се “лично сретне са Владиком Николајем” кроз његове текстове и дела.
