Покрет за одбрану Косова и Метохије

Александар Б. Ђикић: Може ли српски народ избећи демографску имплозију

Александар Б. Ђикић (Фото: Соња Ракочевић)

Неко успешно креира и управља друштвеном климом у којој српски народ изумире. Деца се могу рађати и без породилишта, али без љубави, без оца и мајке – не могу

Силни нек се свађају. Слаби погађају. А теби нек се рађају
Љ. Ршумовић, „Здравица“

Модел српске породице у последњих 100 година мењао се од многодетне, у време пре комунизма, преко породице са двоје и ретко троје деце након победе комунизма, до породице са једним дететом и једним псом, што имамо данас у време глобализма, а по свој прилици чека нас демографска имплозија у блиској будућности, изазвана потпуним разарањем брачне заједнице и породице као такве, праћена логично, нерађањем деце.

То је озбиљан проблем који захтева хитно и квалитетно решавање уз учешће свих институција које је овај народ и ова држава изнедрила, почев од: државних институција, образовних, научних, па све до Српске православне цркве и свих њених ресурса.

А како ми тај проблем решавамо? Најкраће, по оној народној: решавамо, а молимо Бога да га не решимо. Све поменуте институције ће се повремено очешати о тај проблем – како којој у ком тренутку затреба ради неких сопствених пробитачних ефеката – али суштински се не види жеља да се овај народ оживи, пробуди и обнови.

Политичари ће се често хвалити да су подигли (они?!) негде неко ново породилиште, одржаће пригодни говор и вратиће се у блато својих свакодневних активности. При томе аудиторијум успешно замазују тезом да је за наталитет кључно породилиште. Не, деца се могу рађати и без породилишта, али без љубави, без оца и мајке – не могу.

Царска великомученичка породица Романов

Црква приликом третирања овог проблема углавном „попује“. Одрже се повремено неке проповеди, очешу се о тај проблем пар пута годишње у својим посланицама црквени великодостојници, и углавном се све на томе и заврши. Додатно заплашена нарастајућим „џендеризмом“, црква очигледно избегава да активно ради на разоткривању душегубности чедоморства, на пример. Многе српске жене не би прибегавале чедоморству, ако би им било објашњено шта то значи. Српска жена, притиснута свакодневицом, не чита баш светоотачку литературу, али институција би требало да мисионари, како би допрла до српске жене.

Нетом је и председник САНУ извалио – и остао жив – да Србија остаје без младих због „нерешеног косовског питања“, што би ваљда значило да кад аминујемо издају, кад се историјски обрукамо, е баш тад ћемо да процветамо! Занимљива теза. Обично, животну енергију подижу победе а не порази. Порази додатно утуку човека, ако је нормалан. Отуд и апсурд да један кик-боксер искаже зрелији став о томе од једног академика.

Са друге стране чуће се и тонови да одумиремо због тога што нам је друштво натруло, што влада системска корупција, криминал и сиромаштво.

Е сад, није да сви на неки начин нису у праву; потребна су и породилишта, и проповеди, и национално јединство, и здраво друштво, материјално благостање… Тачно, али док се ми будемо договорили ко је у праву и шта највише треба, наићи ће и горепоменута демографска имплозија, када то неће бити ни битно.

Сви ми творимо друштвену климу, а очигледно је да смо направили лошу. Друштвена клима и културно окружење које се креира, одлучујуће утиче на то да ли ћемо као народ опстати или нестати. Материјални моменат је ту од другоразредног значаја.

Како другачије објаснити, осим друштвеном климом, да је у време комунизма Србима на неки волшебан начин усађено да је идеал породице једно или двоје деце, а да је у истој држави другим народима да тај идеал буде и до десеторо? Породилишта су била иста, косовски проблем такође, учења Цркве иста као и увек, па не може се чак рећи ни да је жени 70-их, уз сва техничка помагала, било теже него жени 30-их година прошлог века. Па ипак…

Породична задруга Р. Чичића, Страгари (Фотодокументација: Политике)

Како објаснити да се једино код Срба укоренила мантра да на селу треба имати једно дете („да се имање не би делило“), уместо да баш ту, због начина живота и природе напретка газдинства има „више руку“? Како се то десило?

Покушаји да се нижеразредном пропагандом (типа: „Време је за бебе“ и „Доста речи, нек закмечи“) нешто уради унапред су били осуђени на пропаст, а можда је пропаст и била циљ тих пројеката?! Кад машина, попут ТВ камере сними најсрећније биће на свету, какво је мајка након порођаја, она не може да пренесе ни делић те среће, она заправо преноси изглед уморне и „исцеђене“ жене, чији „аутфит“ не може да стимулише младе девојке, напротив. А тек колики је стимуланс термин – кмечање!

Не знам колико Србија има лекара, али не види се у јавности да су нешто објаснили да је женама време за рађање од 35. или 40. године живота мало касно, у односу на 20. годину живота. Пошто је и председник САНУ лекар, можда му је примереније било да се бави мисионарењем у том правцу а не да багателисањем Косова решава „белу кугу“.

Негативни примери у друштву значајно утичу на друштвену климу у којој изумиремо. Када млади виде колики публицитет ужива: неки набилдовани криминалац, нека „старлета“ са надуваним уснама које као да је откинула од Паје Патка, или неки министар са купљеном дипломом коме се професори клањају, он тај модел, хтео-не хтео, усваја као нешто чему треба стремити. Што би се они угледали на српске ђаке који су светски шампиони у математици, када ће они ионако да оду одавде. А криминалци и старлете остају. Поред њих ваља живети.

Креирање друштвене климе у којој српски народ изумире, како се види, једна је комплексна радња, потпомогнута и новцем, и утицајем, и логистиком. Том климом неко врло успешно управља. Са друге стране наш одговор, односно одговор наших институција које су најпозваније да га дају, врло је слаб, или га уопште и нема. Младе смо препустили стихији и пошасти глобализма.

Свакодневно са свих медија и трибина се грми о насиљу у породици. Стиче се утисак да ми Срби ништа друго не радимо осим што се бијемо са женама. Грми се о „женским правима“ и „родној равноправности“, при чему се српским женама оставља све мање простора да се докажу као жене и мајке, па самим тим се и спутавају у остварењу њихове најважније друштвене, па што не рећи, и биолошке улоге.

Што се више прича о значају жена, њихов значај се у стварности умањује. Уместо љубави, пропагира се ортаклук са мушкарцима. Уместо „Мона Лизе“, са свим њеним бојама и нијансама, лепотом и складом, нуди се „Чича Глиша“, као идеал. И та се пропаганда прихвата.

Док жене нису биле „равноправне“, док су нам се рађала деца, док нас је било, певало се: „На босиљак миришу јој груди, а са срца уздисај се буди“. Данас, када се жене гурају у „ортаклук“ са мушкарцима уместо да им се омогући љубав, брак и породица, пева се: „Главобоља од вина, а нигде аспирина, сву ноћ сам играла на сплаву пијанаааа…“. Па се ти ожени, мајчин сине!

Извор: Стање ствари