Покрет за одбрану Косова и Метохије

ДУШАН Т. БАТАКОВИЋ: КОСОВО И МЕТОХИЈА – НАЦИОНАЛИЗАМ И КОМУНИЗАМ (1996)

(Фото: Блиц)

Титоизам: манипулација националним сукобима

Српско-албански сукоби у комунистичкој Југославији били су само део сложене концепције решења националног питања које је у фазама, у име „братства и јединства“ спроводио генерални секретар Комунистичке партије Југославије и шеф државе Ј. Б. Тито. Хрват, формиран у миљеу хабзбуршких стрепњи „од великосрпске опасности“, а потом васпитаван на лењинском учењу да је национализам већих нација опаснији од национализма мањих народа, Тито је читаву концепцију решавања националног питања изводио из ова два, наизглед, удаљена начела. Уз одсудну подршку Москве, Југославија је обновљена 1945. као комунистичка федерација по совјетском моделу и на лењинским начелима федерализма. Тито је био доследан у сузбијању сваког наговештаја „српске хегемоније“ која је, по комунистичком тумачењу, оличавала Краљевину Југославију. На приговоре о несагласности етничког критеријума са границама федералних јединица, Тито је одговарао изјавама да су међурепубличке границе само линије на граниту које спајају „наше народе и народности“. Да је то била само идеолошка парола која је замагљивала стварне намере открио је Милован Ђилас, некадашњи „идеолошки мач“ партије, Титов близак сарадник (иначе један од инспиратора формирања посебне црногорске нације), а затим славни дисидент. Ђилас је још 1971. у интервјуу париском „Монду“ признао да је подела српских земаља у пет од шест република имала циљ да ослаби „централизам и хегемонизам Срба“, који су сматрани најозбиљнијом „препреком комунизму“.[1]

Октроисање одмах нових нација после 1945, најпре Македонаца (по лингвистичком критеријуму) и Црногораца (по државној традицији), заснивало се на решавању националног питања формулисаног већ у међуратном раздобљу, разним одлукама Комунистичке партије Југославије, које су после уграђене у одговарајуће резолуције Коминтерне. Самостални пројект КПЈ (и потом СКЈ) био је октроисање босанских муслимана у нову нацију, сада по верском начелу (1971). Све ове одлуке имале су за циљ успостављање етничког баланса у новој федерацији. Требало је, по комунистичком тумачењу, исправити грешке у решавању националних односа настале захваљујући политичкој и војној доминацији Срба у Краљевини Југославији.

Национал-комунизам: обликовање модела

Федерални систем лењинистичког типа, с надмоћним овлашћењима федерације и формалним компетенцијама република, напуштен је дефинитивно после 1966, да би уставним амандманима 1968–1971. и коначно Уставом из 1974, постао реалност: по замисли словеначког идеолога Едварда Кардеља успостављен је модел национал-комунизма где су републичке и покрајинске партије постали носиоци и националног и државног суверенитета. Држављанство грађана Југославије изведено је тако из држављанства у појединим републикама. Сва права изводила су се из колективних, која су постала, сагласно арбитрарно успостављеним комунистичким мерилима, једини критеријум за остваривање појединачних права грађана. Колективна права су, поново, у једној новој интерпретацији, означена као виша форма права – јасно надређена темељним, људским и грађанским правима.

Национална хомогенизација на федералном нивоу (модел јединствене „југословенске нације“) одбачена је с образложењем да је реч о камуфлираним „великосрпским тежњама“. Међутим, оно што је одбацивано као мајоризација на федералном нивоу, постало је санкросанктно право на просторима оивиченим границама између комунистичких република унутар савезне државе. Модел национал-комунизма омогућавао је да се, унутар граница одређених републичким међама, приступи процесу националне хомогенизације: образовању националних држава. У питању је била погрешно схваћена варијанта јакобинске идеје о „држави-нацији“ (l’Etat-nation) којој је комунистичка идеологија дала нов, тоталитарни садржај. Ослонац таквој политици нађен је у документима АВНОЈ-а и одлукама аналогних партијских органа „револуционарне власти“ – ЗАВНОХ, ЗАВНОБиХ, АСНОМ, итд. – чији је легитимитет успостављен накнадно – тек по успостављању комунистичке диктатуре у Југославији. Експлозивна мешавина национализма и комунизма имала је за последицу да се национална хомогенизација (праћена најпре мајоризацијом у партијско-државним структурама, потом доследно примењиваном и на нижим нивоима власти) спроводи преко дискриминације припадника других нација које се нису, бројем или политичким наслеђем, уклапале у новоуспостављени модел национал-комунизма.

Процес државно-националне хомогенизације по моделу национал-комунизма у Хрватској је имао за последицу „масовни покрет“ који се од начелно либералног убрзо показао као уско национални и дискриминаторски према нехрватској популацији. У мултиетничкој Босни и Херцеговини процес је, нешто спорије, ишао у смеру стварања националне државе муслимана, који су после 1974. прећутно сматрани државним, односно државотворним народом у Босни, носиоцем суверенитета, заснованог на мешавини комунистичког легитимитета и из њега изведеног национализма.

Једини изузетак била је Србија, чије су покрајине Косово-Метохија и Војводина добиле широка овлашћења, које је од републичког статуса раздвајало само једно начелно право преузето из совјетског устава: право на самоопредељење до отцепљења. Централна Србија (без покрајина) по Уставу из 1974. није имала никаквих стварних ингеренција у покрајинама, док су покрајинске комунистичке олигархије имале право вета на одлуке које су се тицале јединства републике. Уставне одредбе о национал-комунизму из 1974. дале су покрајини Косово и Метохија могућност да, следећи пример других република, приступи образовању националне државе једне мањине („народности“) – етничких Албанаца који су већ били већина становништва унутар покрајинских граница.

Децентрализација изведена по моделу национал-комунизма, с јачањем овлашћења федералних јединица, произвела је уместо најављиваних политичких реформи обнову национализама. Тито је оживљеним национализмима вешто манипулисао: појављујући се као врховни арбитар између сукобљених национал-комунистичких номенклатура република, он је спречавао идеолошко одмрзавање и тако јачао своју неприкосновену власт. У[2] последњој фази владавине, обележеној (кон)федералним уставом из 1974, Тито је, као Брежњев у СССР-у, постао кочница било каквој еволуцији система. Као Титово једино наслеђе остали су заједничка, али идеолошка војска, и гломазан партијско-бирократски апарат, сада подељен по републичким и покрајинским границама: оне су, с изузетком централне Србије која није била ни република ни покрајина, од административних све више наликовале на границе самодовољних, притајено ривалских национал-комунистичких држава, повезаних изнутра ауторитетом харизматског вође, а споља, од 1946. заједничком опасношћу од совјетске инвазије.[3]

Косово и Метохија: промене статуса

У таквом идеолошко-државном систему, партијска политика вођена на Косову и Метохији имала је важну функцију: најпре је у септембру 1945. створена аутономна косовско-метохијска област (Космет) укључена с аутономном покрајином Војводином у састав федералне републике Србије. Према попису из 1948. етнички Албанци су у укупном становништву чинили 8,15% укупног становништва, од тога 498.242 на Косову и Метохији, а 532.011 у целој Србији. У исто време, етнички Албанци су у Македонији чинили 17,12%, а етнички Турци 3,32% укупне популације, али за њих тада није била предвиђена никаква аутономија. Асиметрија у приступу проблему националних мањина показивала је да је комунистичко вођство Југославије примењивало двоструке стандарде у њиховом решавању: јединствено начело није постојало.

Косово с Метохијом је 1946. добило статус аутономне покрајине у саставу Србије: даљом федерализацијом земље после 1966, Косово и Метохија је аутономна покрајина само формално повезана са Србијом (1974), с овлашћењима једва различитим од компетенција република: недостајало је само лењинско начело о праву на самоопредељење којим су располагале републике. Промену статуса унутар федерације Косово и Метохија није дуговало слободно израженој вољи народа у Србији него искључиво концепцијама уског круга комунистичких вођа око Тита, у склопу решавања националног питања унутар целокупне федерације.

Балканска федерација:
покушај идеолошког помирења

Косово и Метохија је, осим функције унутар југословенске федерације, било важно средство спољне политике Ј. Б. Тита, посебно њене балканске димензије. Покушај историјског помирења Срба и Албанаца у оквиру новог социјалног пројекта – комунизма совјетског типа – показао се немогућим јер су геополитичке реалности у суштини остале непромењене, а старо ривалство око територија добило је само нови идеолошки оквир. Тито је, из реалполитичких разлога, морао до краја рата да чува целину Југославије како би партија коју је предводио постала њен правни наследник. Истовремено, он је морао да рачуна с осећањима Срба, комуниста и партизана који су, током грађанског рата, чинили већину његових снага. Албанска побуна против нових власти почетком 1945. учврстила је потребу да Косово с Метохијом, као и у међународном раздобљу, остане у саставу Србије. Ипак, као уступак Албанији, нарочитим декретом забрањен је повратак Србима колонистима на Косово и Метохију. Већина колониста, а с њима и многи староседеоци, њих око 100.000, није се вратила кућама, док је око 75.000 Албанаца насељених током рата временом добило статус грађана Југославије.[4]

Југославија је, међутим, Титу, будућем вођи „несврстаног покрета“, била претесан оквир за задовољење политичких амбиција. У периоду блиске сарадње са Москвом (1945–1948), комунистички вођа је покушао да створи трочлану балканску федерацију у коју би уз Југославију ушле Бугарска и Албанија (којој би у том случају припало Косово с Метохијом), а остављена је могућност за улазак и Грчке, ако у њој победе комунистичке снаге у грађанском рату.

Пројект балканске федерације имао је двоструко значење. За југословенске комунисте био је то рефлекс старих тежњи Југославије да доминира Албанијом, а за Тита остварење личне амбиције да постане господар Балкана. За албанског комунистичког лидера Енвера Хоџу био је то покушај да у име виших, интернационалистичких циљева, издејствује припајање Косова с Метохијом Албанији. Премда непоуздан мемоарист, Енвер Хоџа је у једном позном спису тврдио да је Тито у начелу прихватио солуцију о припајању Косова Албанији, али да је напоменуо да за то још није погодан тренутак, јер „Срби нас не би разумели“. По њему питање анексије Косова Албанији тек у балканској федерацији било би повољно и безболно решено. Сличне изјаве давали су у Москви и други високи функционери КПЈ, образлажући Стаљину и његовим сарадницима потребу за образовањем такве федерације. Главни идеолошки саветник Тита, Едвард Кардељ, уверавао је Стаљина да ће, чим се ситуација у Југославији консолидује, у таквој, трочланој заједници, Косово припасти Албанији. Прекид односа с Албанијом 1948, изведен у склопу сукоба Југославије с Коминформом, прекинуо је други талас усељавања Албанаца у Југославију, који је фаворизовала југословенска влада с циљем да што јаче веже Албанију за себе и припреми њен улазак, као седме републике, у састав југословенске, а потом и балканске федерације. Прецизан број тих насељеника који, зависно од процене варира између 16.000 и 40.000 (Што су званичне цифре у које многи с разлогом сумњају) до неколико стотина хиљада (што је процена без сигурних демографских прорачуна), није ни до данас тачно утврђен.

Косово и Метохија у
југословенско-албанским односима

Током прве две деценије бирократског централизма (1945–1966) нужног за консолидацију власти, Тито се на Косову ослањао на српске кадрове с којима је у грађанском рату изашао као победник. Спољни притисци на комунистички режим у Југославији јачали су улогу војске и тајне полиције у очувању режима. Из Албаније су на Косово и Метохију после Титовог прекида с Москвом 1948. стално убациване диверзантске групе, а разне групе балиста, заосталих из Другог светског рата, скривале су се по планинским венцима који су Југославију раздвајали од Албаније. Заједно с диверзантским групама убациваним из Албаније, оне су сматране идеолошким непријатељима Титове Југославије које делују у сарадњи с Енвер Хоџом и московском централом. Чести сукоби одметника и њихових помагача с властима, показали су да је на Косову заостало много оружја у приватном власништву, па је у зиму 1955/1956. спроведена акција претресања кућа и одузимања оружја. С истом нетрпељивошћу власти су при претресу терорисали и Албанце и Србе, пребијали их и хапсили. У акцији је утврђено да је највише оружја било сакривено код Албанаца. Међу Албанцима је створено уверење да је акција спроведена искључиво против њих, премда су прогони и терор обухватили и Србе, а нарочито су страдали свештеници и великодостојници Српске православне цркве у чију се лојалност, с правом, непрестано сумњало.

Прави однос власти према Србима на Косову и Метохији показало је рушење монументалне православне цркве у Ђаковици 1950, изграђене између два светска рата, да би се на њеном месту изградио трг са спомеником косовским партизанима. Да би се умањио утисак код Албанаца да их Срби прогоне, посебна пажња била је посвећена регрутовању већег броја Албанаца у редове Службе државне безбедности. На суђењу у Призрену 1956. откривено је, међутим, да су убачене шпијунске групе из Албаније биле у директној или посредној вези са албанским званичницима на Косову и Метохији, али је то откриће, из највиших државних разлога, заташкано: требало је сачувати кадрове албанске мањине од компромитације.

После помирења с Москвом (1955) и постепене нормализације односа са Албанијом (1971), Тито је на Косову, у склопу политике децентрализације, фаворизовао Албанце. Уставне амандмане 1968. и 1971, коначно озваничене Уставом из 1974, косовски Албанци су схватили не само као могућност за националну еманципацију него и као дуго очекивану прилику за историјски реванш Србима. Теоријске поставке Кардеља да Албанци на Косову треба да гарантују права Србима понављане су слепо као фраза којом је легитимизована политичка, а затим и етничка албанизација Косова и Метохије. Демонстрације Албанаца у Приштини и другим косовским градовима новембра 1968, сломљене интервенцијом армије, показале су да Албанци своју будућност не виде у Југославији, ма какве им она привилегије пружала, него да, под све присутнијим утицајем етно-комунистичке идеологије из Тиране, теже сједињењу Косова и Метохије с Албанијом.

Албански одговор: етничка хомогенизација
и национална дискриминација

Идеолошки и национални узор косовских Албанаца био је стаљинистички тип етно-комунизма Енвера Хоџе. Стари мото „Албанство је наша религија“, у етно-комунистичкој варијанти је добио нове набоје, да би на Косову и Метохији био саображен формалним начелима титоистичког национал-комунизма. Избацивање имена Метохија из назива покрајине (1968), као појма изразито српске и православне конотације, симболично је најавио правце националне политике албанских комуниста на Косову. Спој етно-комунизма, као националног начела и национал-комунизма, као државне идеологије Југославије, на Косову је произвео изузетно висок степен националне дискриминације неалбанског становништва.

Против Срба, као формалних носилаца српског суверенитета у покрајини, уследила је серија сукцесивних административних и физичких притисака. Уз прећутну подршку државних органа, партијских структура, судова и полиције, институција над којима су контролу временом преузели албански кадрови, резултирали су тихим али принудним исељавањем великог броја Срба са Косова. Само у раздобљу од 1971. до 1981, са Косова и Метохије иселило се 37.631 Срба и 5.280 Црногораца, тј. 16,5% и 10,7% укупне српске и црногорске популације у покрајини. Учешће Срба у структури становништва Косова и Метохије је, упркос високом наталитету, у периоду Титове владавине било готово преполовљено: са 23,6% (1948) спало на 13,2% (1981). Сличне бројке важиле су и за Црногорце: са 3,9% становништва 1948, они су 1981. тек 1,7% укупне популације.[5]

Резултати научне анкете о узроцима исељавања Срба показују да је метод истискивања био пажљиво разрађен и спровођен, у формално допуштеним оквирима владајуће идеологије. Застрашивања на личном плану имала су највише ефекта: безразложни напади на појединце, претње силовањима, затим стално угрожавање имовине: паљење усева и заузимање парцела, албанска номенклатура је прећутно толерисала а понегде и охрабривала. Искази анкетираних исељеника показују да је нагло погоршање међунационалних односа на штету Срба почело непосредно после демонстрација 1968 (то је и време уставних реформи), а да је од почетка 70-их година исељавање постало масовна појава. Искуства исељених су врло слична: осећање страха и несигурности, напади и претње силовањем женској деци, премлаћивање младића и дечака, угрожавање поседа, угрожавање имовине, безразложно отпуштање с посла, онемогућавање запошљавања. Жалбе властима нису давале резултата, па напади, силовања и угрожавање поседа више нису ни пријављивана. Многи Срби који су се залили албанским властима западали су у нове неприлике.[6]

Дискриминација на националној основи која се свакодневно исказивала на улици, у јавном превозу, у радњама, у здравственим установама, где се императивно захтевао да се говори само албански ако се желело обезбеђивање услуга, створило је код Срба осећање да су грађани другог реда и да живе не само у отворено непријатељски настројеној средини, него и у страној држави.[7] Угрожена мањина, без правне заштите на покрајинском, републичком и федералном нивоу, ћутке се исељавала у унутрашњост Србије, где је, изгледа, на нивоу локалних власти, постојао интерни договор да српске избеглице имају одређен приоритет при запошљавању. Процене да су се Срби исељавали због повољних услова живота у највећем броју случајева биле су неосноване, поготово за аграрну популацију: због разлике у цени земље, за имања продата на Косову, у централној Србији могао се купити много скромнији посед.[8]

Највишим органима федерације на појачан притисак Албанаца, праћен разним облицима насиља и угрожавања, отворено су се залили само великодостојници Српске православне цркве. Стотине жалби с тачно наведеним примерима узурпирања имања, напада на калуђере и силовање монахиња, скрнављења гробова и уништавања гробаља, које су од своје пастве педантно сакупљали косовски свештеници, упућене Титу лично или федералним моћницима, остајале су, чак и када их је подносио патријарх Српске православне цркве г. Герман, без икаквог одјека.[9]

У крилу Комунистичке партије Србије само су се два висока функционера, писац Добрица Ћосић и историчар Јован Марјановић, 1968. усудила да укажу на прогоне Срба, неједнакост пред судовима и убрзано исељавање. Реакција партије била је строга: њихова становишта осуђена су као национализам и они су искључени из партије. Слична судбина задесила је, неколико година касније, током расправа о међунационалним односима на Косову и Метохији још низ српских функционера, а када је, подржавши ставове српских комуниста, на притиске Албанаца на Србе и дискриминацију према турској мањини на Косову и Метохији указао њихов водећи функционер (Кадри Реуфи) и он је био уклоњен из партије.

Упоредо с процесом исељавања, земља прогнаних Срба додељује се емигрантима из Албаније. Број Албанаца на Косову од свршетка Другог светског рата до Титове смрти се утростручио: од 498.242 на 1.226.736; у питању је пораст од 146%. Узроци таквом порасту становништва нису били само демографска експлозија (проценат раста албанског становништва у Македонији је био знатно мањи) и смањење смртности одојчади, него и висок број већ поменутих имиграната из Албаније, чији број није коначно утврђен. Упоређивање раста албанског становништва у Македонији и Косову показује да се број Албанаца на Косову увећавао знатно већом брзином, иако су социјални састав албанског становништва и сви други услови идентични: уз досељавање Албанаца на Косово, као ново албанско средиште у Југославији, број имиграната из Албаније је вероватно био пресудан за појачавање постојеће демографске експанзије Албанаца.

Земљу за албанске емигранте од Срба је, о чему постоје подаци, куповала локална албанска номенклатура на Косову. С обзиром на то да је комплетна управа била у њеним рукама, издавањем нових докумената емигрантима (да су рођени на Косову) онемогућено је утврђивање њиховог броја. Да овакво тврђење није без основа показују многи подаци о манипулацији косовских власти земљишним књигама: у једној од њих српски манастири Дечани и сама Пећка патријаршија уписани су као џамије. Језичка баријера је од почетка 70-их до средине 80-их била олакшавајућа околност у систематском прекрајању земљишних књига, статистичких података о националној структури становништва и „прилагођавању“ података о емигрантима чији број, од краја 60-их и током 70-их, по званичним федералним подацима, није прелазио неколико хиљада људи.[10]

Процес албанизације Косова ослањао се на два национално-идеолошка упоришта која су се допуњавала: на етно-комунизам Енвера Хоџе и на национал-комунизам Тита и Кардеља. Албанизација је стога била стимулисана и на административном нивоу. Албанска комунистичка номенклатура нарочито је инсистирала на повећању броја студената (30 студената на 1000 становника) да би произвела кадрове способне да замене Србе у свим органима управе, а затим и у школству и у науци. Подлога убрзаном образовању нађена је у средствима (око 70% укупних фондова) за развој неразвијених региона у Југославији,[11] где је највећи износ уплаћивала „ужа“ Србија. Огромна средства из федералне касе локална бирократија није улагала у економију, већ у изградњу националних институција и грађевина које су симболизовали државност Косова. Уведене су и нове дискриминаторске мере засноване на тзв. принципу етничке заступљености: запошљавање и уписивање на високе школе спровођено је на основу етничке пропорције становништва. Тако је на сваких пет слободних радних места само једно било предвиђено на Србе, без обзира на степен стручности, радне квалитете и искуство.[12]

Економско заостајање Косова и Метохије било је с друге стране и последица ниског образовног нивоа албанских кадрова: из политичких разлога критеријуми за стицање факултетских диплома били су знатно нижи него у другим крајевима Југославије. Школовање великог броја албанских кадрова у области друштвених наука најчешће је било засновано на поједностављеним идеолошким рецептима из Тиране у којима су се мешали комунистичка нетрпељивост и егзалтирани национални романтизам. Из те мешавине створен је посебан тип полуинтелектуалаца сужених хоризоната, способних да апсорбују само ограничен број идеја, склоних изразито некритичком приступу сопственој историји и из таквог приступа изведеним националним приоритетима. Тек ће озбиљна анализа школске литературе и научне продукције из друштвених наука, посебно из историје и књижевности, показати праве домете овог типа образовања лимитираног националном и идеолошком перспективом. Када је албански оријенталиста с Косова, научник светске репутације, Хасан Калеси указао на погубност таквог образовања и на свесно фалсификовање историје, убрзо се суочио с бојкотом целокупне албанске интелигенције у Југославији.[13]

Језичком баријером ограничени на запошљавање на Косову млади Албанци (око 25% становништва млађе је од 20 година) лично незадовољство социјалним статусом лако су преносили на ниво националне фрустрације.[14] На то су их подстицали и професори из Албаније, међу којима је био велики број припадника тајне полиције „Сигурими“, који су у име међудржавне сарадње неометано ширили великоалбанску идеологију. Теорија о илирском пореклу Албанаца, по схватању албанске политичке елите, у потпуности је легитимизовала албанска права и националне претензије на Косово и Метохију. Она је служила као крунски доказ да су Албанци староседеоци, а Срби досељеници – заправо уљези на њиховој земљи. Такав идеолошки постулат складно се уклапао у социјално незадовољство: многочлане албанске породице с руралних подручја жуделе су, у одсуству посла у друштвеном сектору, за обрадивом земљом, а она се могла наћи само код косовских Срба, који су је, лишени правне сигурности и полицијске заштите, продавали често у бесцење.[15]

„Косово република“:
завршна фаза национал-комунизма

Уместо грађанских, у Југославији су важила колективна, национална права која су везивана за припадност владајућем народу у републици, односно покрајини. Национал-комунизам, успостављен Уставом из 1974.у свим републикама изузев Србије (чије су покрајине Војводина и Косово заправо држале под контролом „ужу“ Србију) био је, треба поновити, комунистичка, антилиберална и антидемократска верзија француског модела државе-нације (l’Etat-nation). Покушаји српских комуниста да ради ефикасне заштите Срба на Косову, споразумно с другим републичким вођствима, реше питање компетенција Србије над покрајинама одбијани су и на покрајинском и на федералном нивоу с нескривеном одбојношћу („Плава књига“ СКС о Косову 1977).[16]

Једнодушни захтеви албанске мањине за успостављањем републике Косово изнесени у пролеће 1981, непуну годину дана после Титове смрти, нарушили су осетљиву равнотежу снага у федералном државно-партијском вођству. Албанска комунистичка олигархија сматрала је да је дошао тренутак да се и на Косову национал-комунистички режим допуни важним атрибутом којим су располагале само републике: правом на самоопредељење до отцепљења. Тиме би се прекинула свака државно-правна веза са Србијом као матичном републиком и везивањем само за федерацију отворио би се пут ка статусу који би у неким новим међународним околностима потенцијално омогућавао и захтев за државном самосталношћу. Како су жељена самосталност, или у другој варијанти спајање с Албанијом, били у датим околностима политички нереалан захтев који су исповедале разне тајне организације марксистичко-
-лењинистичког типа, захтев за статусом републике наметао се као једини могућ и формално легитиман унутар југословенске федерације. Степен националне солидарности међу косовским Албанцима био је такав да се међу њеним интелектуалцима у читавом раздобљу после 1981. није могао наћи ниједан који би признао да је заиста било етничке дискриминације Срба и исељавања као последице тог процеса.[17]

Покушај федералног вођства Југославије да се албанско питање на Косову и Метохији заташка партијским чисткама и ванредним мерама (репресивне мере федералних снага, војних и полицијских против индоктриниране омладине а не самих покретача нетрпељивости) показао је до које мере су федералне, партијско-државне структуре биле неспремне за било какву промену постојећег statusa-quo у федерацији. Нарочито се настојало да се на политичком плану минимизују размере изгона Срба и тако прикрије неспремност да се политичким и економским реформама демократизује друштво и обезбеди минимална заштита људских права Срба на Косову и Метохији.

Непопустљивост национал-комунистичких номенклатура у федералном врху створили су опасну напетост која се тешко могла контролисати. Као одговор на албанску хомогенизацију, почело је широко самоорганизовање косовских Срба који су од 1985. у више наврата тражили заштиту од федералних власти, у великом броју долазили пред савезни парламент и претили колективним исељењем уколико им се не обезбеди заштита националних и људских права. У заштиту Срба стала је и Српска православна црква, заједно с националном елитом претежно демократских опредељења. Умирујуће изјаве федералних структура остале су само шупље фразе: на терену, тензије су расле, а исељавање Срба праћено продајом имања није било заустављено.

Национал-комунизам у Србији:
од националних интереса до комунистичке обнове

Плиму националне фрустрације Срба добро илуструје тзв. Меморандум Српске академије наука и уметности (1986). Један недовршен документ, нацрт који је тек требало дорађивати и допуњавати, био је из политичких разлога, пре коначне редакције и икакве расправе или званичног усвајања, украден из Академије наука и затим политички злоупотребљен, за потребе тадашњих комунистичких власти у Србији. Премда се у Меморандуму осуђује пракса изгона Срба на Косову и преко питања Косова стидљиво отвара питање Устава 1974. и проблема успостављања националне равноправности Срба у Југославији, тадашње комунистичке власти у Србији га проглашавају библијом српског национализма.[18]

Растуће осећање међу Србима да су жртве националне дискриминације широм Југославије (што се као у призми преламало кроз њихов статус на Косову и Метохији), после једног партијског пуча (Осма седница СКС, септембар 1987), вешто је искористио С. Милошевић, нови вод српских комуниста. Преко популистичких метода, којима се једино у датим околностима могла разбити национал-комунистичка равнотежа успостављена Уставом из 1974, Милошевић је могао да крене у његово оспоравање како би, ограничавањем аутономије покрајина, национал-комунистички режим био успостављен и у Србији. Преко популистичких парола о угроженом српству и одбрани његовог достојанства, Милошевић је од Српске православне цркве и критичке интелигенције преузео барјак заштитника националних интереса. Истовремено, изазвана је подела унутар српске интелигенције, која се поделила на присталице и противнике Милошевићеве „антибирократске револуције“. Заштита угрожених права Срба на Косову постаје тако средство партијске манипулације у борби за власт. Борба за Косово коју предводи Комунистичка партија Србије повезана је, преко систематске медијске кампање, с вековним сукобима Срба и Албанаца и тако додатно легитимисала Милошевићеву политику као наставак борби за слободу и равноправност започетих битком на Косовом пољу 1389.

Милошевићева основна мотивација није, међутим, била тежња да се заштите колективна и преко њих људска права Срба, него да се обнови посустала комунистичка партија преко нових националних идеала, и то у тренутку када је у Источној Европи и СССР-у започињао неповратни процес рушења комунизма посредством национализма. Таква политика, супротна преовлађујућим токовима у Европи, значила је почетак дугорочне компромитације српских интереса на међународном плану. Национал-комунизам успостављен је у Србији скоро петнаест година после Устава из 1974, у новим међународном околностима где се комунизам на Истоку одлучно рушио преко национализма. Већини Срба, заокупљених питањем Косова, у том тренутку заштита колективних, националних интереса, преко којих су се у постојећим условима могла заштитити основна људска права, била је важнија од демократских промена које су се дешавале на Истоку. Неутралисање демократских снага у Србији Милошевићев режим је решио стварајући привид слободе у медијима где су после скоро пола века почеле слободно да се разматрају некадашње табу-теме, од историјских идеолошких, до националних и политичких питања.

Албанци су, остајући на екстремним позицијама, одговорили тврдокорном серијом штрајкова и демонстрација, свесни чињенице да укидање појединих одредби из аутономије по Уставу из 1974. значи укидање за њих суштински важних елемената државности из аутономног статуса. Поларизација унутар републичких вођстава према питању Косова постала је јавна и она се најпре почела исказивати преко неформалних канала власти – најпре кроз сукобе републичких и покрајинских удружења књижевника. Висок степен хомогенизације албанског становништва и апсолутна неспремност његове интелигенције да подржи српске захтеве који се тичу само домена заштите људских права, онемогућио је успостављање било каквог српско-албанског дијалога о решавању спорних питања и ублажавање постојећих затегнутости. Албанска интелигенција на Косову, заробљена идеологијом етно-комунизма, порицала је чињеницу да је уопште било прогона Срба.

Отворена подршка словеначке и потом хрватске јавности[19] албанским захтевима није се заснивала на захтевима за заштиту њихових права, него на потреби словеначких и хрватских номенклатура да се очува баланс снага унутар федерације. Подршка Словеније и Хрватске косовским Албанцима коначно је цементирала харизму Слободана Милошевића код Срба. Резултат популистичког покрета били су усвајање одредаба о ограничавању аутономије (28. марта 1989)[20] и скуп милион Срба на Косову поводом прославе 600-годишњице Косовског боја (28. јун 1989).

Као одговор албанске стране уследиле су серије демонстрација, штрајкова и немира, најпре камуфлиране паролама о очувању Југославије и клицања Титу. Референдум за нови устав Србије (јул 1990) за Косово и Метохију садржао је одредбе из амандмана на претходни Устав: Косово и Метохија је покрајина која има облик територијалне аутономије, али законодавна власт припада Скупштини Србије, а извршна власт Влади Србије, највиша судска власт Врховном суду Србије, а уместо устава, покрајина има Статут који се доноси уз претходну сагласност Скупштине Србије. По новом уставу Србије покрајина Косово и Метохија је имала, уз додатак о територијалној аутономији, положај сличан оном по југословенском уставу из 1963.

Косовски Албанци су на одлуке Републике Србије одговорили декларацијом о проглашавању републике Косово (2. јул 1990. у Приштини), и усвајањем њеног Устава (7. септембар 1990. у Качанику) што је, као покушај сецесије, изазвало оштру полицијску реакцију и репресију.[21] Одбацујући сваку везу са Србијом, Албанци Косова и Метохије јула 1990. проглашавају генерални штрајк и, у покушају да штрајком изнуде сецесију, на позив свога политичког вођства напуштају посао, школе и све друге институције, укључујући и здравствене да би, уверивши се у непопустљивост српских власти да преговара о компетенцијама српске државе на Косову, створили временом паралелну администрацију, школске и здравствене установе, спроводили сопствене изборе, одбијајући, званично, сваку везу са Србијом која је проглашена за окупаторску силу која је увела колонијални режим.[22]

Сецесионистички покрет Албанаца на Косову (око 17% укупне популације Србије и 16% СР Југославије), изведен из логике национал-комунизма, заснован на етничкој нетрпељивости и дискриминацији, изазвао је хомогенизацију Срба у Југославији, директно производећи популистички покрет у Србији. То је потом, као домино-ефекат, изазвало хомогенизацију осталих југословенских народа. Та хомогенизација је, у земљи с етнички изразито измешаним становништвом, због неспособности комунистичких и посткомунистичких вођстава да демократска начела организовања мултиетничке заједнице ставе изнад колективистичке визије националних интереса, директно водила у трагичну драму. Национал-комунизам као модел државног уређења, зацртан на авнојским начелима, постао је модел за распад Југославије.

 

 

I Становништво Косова и Метохије

Националност

1948

1953

1961

1971

1981

Албанци

498.242

524.559

646.168

916.168

1.226.736

Срби

171.911

189.869

227.016

228.263

209.497

Црногорци

28.050

31.343

37.588

31.555

27.028

Турци

1.315

34.343

25.764

12.244

12.513

Муслимани

9.679

6.241

8.026

26.357

58.562

Цигани

11.230

11.904

3.202

14.593

34.126

Остали

7.393

9.642

15.787

14.512

15.978

Укупно

727.820

808.141

963.988

1.243.693

1.584.440

 

 

 

II Исељавање Срба с Косова и Метохије

Округ

Број српских породица насељених у раздобљу 1918–1941

Стање у марту 1991.

Проценат

11

Витина

480

75

15,83%

22

Вучитрн

700

83

11,85%

33

Глоговац

407

0

0,00%

44

Гњилане

304

30

9,86%

55

Дечане

938

59

6,28%

66

Ђаковица

2079

94

4,52%

77

Исток

1000

119

11,9%

88

Качаник

86

4

4,65%

99

Клина

652

86

13,19%

110

Косово Поље

384

36

9,37%

111

Косов.

Каменица

212

39

18,39%

112

Липљан

555

121

21,80%

113

Малишево

380

1

0,26%

114

Обилић

319

70

21,94%

115

Ораховац

310

12

3,87%

116

Подујево

1566

163

10,40%

117

Пећ

1441

159

11,03%

118

Приштина

336

82

24,40%

119

Србица

531

0

0,00%

220

Сува Река

173

0

0,00%

221

Кос.

Митровица

171

26

15,20%

222

Урошевац

633

104

16,42%

223

Штимље

69

3

4,34%

224

Призрен

266

15

5,64%

 

Укупно

14.055

1371

9,75%

 

[1]Le Monde, 30 décembre 1971.

 

[3]  Опширније код: D. T. Bataković, Yougoslavie. Nations, religions, idéologies, Lausanee, L’Age d’Homme 1994.

 

[4]  Одлука Националног комитета ослобођења Југославије од 6. марта 1945. носила је наслов „Привремена забрана враћања колониста у њихова ранија места живљења“, обухватајући колонисте насељене у међуратном раздобљу у Македонији, на Косову и Метохији, Срему и Војводини. На снази су остала решења за Косово, Метохију и Македонију, док је за Војводину донета посебна уредба. Законом о ревизији додељивање земље колонистима за већину колониста било је предвиђено додељивање земље изван ових области. (Службени лист ДФЈ, бр. 13, 1945; Службени лист ФНРЈ, бр. 56, 1945; бр. 89, 1946.) Посебан закон о поступању с напуштеном земљом колониста у Аутономној косовско-метохијској области донео је Президијум Народне скупштине НР Србије, 22. фебруара 1947. Новом уредбом од 10. септембра 1947, дат је кратак рок за повратак оних колониста који се по комунистичким мерилима нису огрешили о услове прописане претходним одредбама. Већина поседа колониста ушла је у државно власништво и додељена потом етничким Албанцима као „аграрним интересентима“.

 

[5]  Једна анализа усељавања и исељавања у периоду 1971–1981, даје следеће податке: на Косово се у овом периоду населило 17.009 лица, од тога 6.874 Албанаца, 3.370 Срба, 890 Црногораца и 5.875 других. Број укупно исељених износио је 70.584, од тога 8.333 Албанаца, 42.407 Срба, Црногораца 7.095 и 12.794 осталих. Број национално мешовитих насеља у кратком раздобљу од 1961. до 1981. скоро се преполовио са 174 на 96, али је њихов преображај ишао различитим током: ниједно није постало преовлађујуће српско него су сва постала преовлађујуће или потпуно албанска. Горанци, становништво граничне области Гора живе у 15 хомогених насеља. Од око 50% насеља с хомогеним албанским становништвом, 1961. њихов број је 1981. досегао 75%. Вид. Р. Петровић, „Етнички састав становништва САП КОСОВА и његове промене у поратном раздобљу“, Косовско-Метохијски зборник, т. 1, САНУ, Београд 1990, стр. 355–365.

 

[6]  Р. Петровић – М. Благојевић, Сеобе Срба и Црногораца са Косова и Метохије. Резултати анкете спроведене 1985–1986. године. САНУ, Демографски зборник, књ. II, Београд 1989.

 

[7]  „Већим одсељавањем Срба човек се осећа као у другој држави, па се онај мањи део мора селити.“ Изјава једног од анкетираних Срба, исељених са Косова (Исто, стр. 185).

 

[8]  Од 740 испитаника, 259 жалило се на индиректан притисак, на директан 154, на вербални 62, материјални 55, физички 37, на мотиве повезане с претњама деци 154, на незапосленост и немогућност запошљавања 135. Њих 36% није никада пријавило властима да су етнички дискриминисани. Један сељак од 78 година резигнирано је изјавио у анкети: „Њихова деца су викала на улици: ’Отераћемо вас кад тад’ и то је управо оно сто су урадили.“ (Исто).

 

[9]  Документација у: Задужбине Косова, Београд–Призрен 1987.

 

[10]  Вид. анализу у: D. T. Batakovic, The Kosovo Chronicles, Plato, Belgrade 1992, прво поглавље.

 

[11]  M. Dogo, Kosovo. Albanesi e Serbi: le radici del conflitto. C. Marco Editore, Lungro 1992, стр. 339.

 

[12]  У друштвеном сектору (администрација, образовање, економија, судство) до 1974, етнички Албанци су чинили 58,2% запослених, Срби 31%, Црногорци 5,7%. Већ 1978, Албанци са 83,6%, а Срби само 9%. До 1980, Албанци су већ чинили 92% запослених у друштвеном сектору, а Срби једва 5%. Исто начело примењивано је и на универзитету: тек сваки пети студент могао је бити српске националности. Универзитет у Приштини самосталан од 1969 (основан 1960. био је огранак Београдског универзитета) 1981. већ је имао 37.000 студената, преко 90% Албанаца. Нарастање броја универзитетски образованих Албанаца којих је у условима демографског бума (највећи природни прираштај у Европи, просечна величина породице 6,9 чланова) било много више него што је привреда могла да апсорбује, створило је нове напетости. Наведено код: P. Ramet, Nationalism and Federalism in Yugoslavia 1963–1983, Bloomington, Indiana University Press, 1984, стр. 160–161.

 

[13]  М. Мишовић, Ко је тражио републику Косово, Београд 1987.

 

[14]  Стопа незапослености била је највиша на Косову. Према званичним подацима, односу на „ужу“ Србију и 30% већи у односу на Југославију. Пренасељеност Косова запослености у Словенији, преко 23% незапослених у Босни и „унутрашњој“ Србији, до 27% у Македонији и нешто преко 50% на Косову. Вид. Ј. Менцингер, „Привредна реформа и незапосленост“, Привредна кретања Југославије, т. 3 (1989), стр. 27, табела I.

 

[15]  Коефицијент опште насељености на Косову и Метохији био је за 28% већи у односу на „ужу“ Србију и 30% већи у односу на Југославију. Пренасељеност Косова и Метохије, претежно аграрног подручја, посебно се изражавало у порасту руралне популације: 55% у раздобљу између 1953. и 1981, док је у Југославији, у истом периоду, рурална популација опала за 10%. Вид. анализу у: Д. Аврамов и др., Демографски развој и популациона политика САП Косова, Институт за друштвене науке, Центар за демографска истраживања, Београд 1988, стр. 124–131.

 

[16]  D. T. Bataković, Kosovo. La spirale de la haine. Lausanne, L’Age d’Homme 1993, стр. 54–55.

 

[17]  За разлику од албанске елите српски интелектуалци су, тражећи у низу петиција заштиту Срба на Косову и Метохији, осуђивали масовна суђења ухапшеним демонстрантима, тражећи да се казне прави кривци за настало стање, водећи албански комунисти у покрајини.

 

[18]Меморандум САНУ, група академика САНУ о актуелним друштвеним питањима, Дуга, ванредно издање, Београд, јун 1989, стр. 19–47.

 

[19]  Ту подршку добро илуструју за Хрватску: B. Horvat, Kosovsko pitanje, Globus, Zagreb, drugo dopunjeno izdanje 1989; а за Словенију, зборник Kosovo–Srbija–Jugoslavija, Ljubljana 1990.

 

[20]  Амандманима на Устав Србије 1989. укинуте су одредбе о посебном законодавству покрајина и усклађена законодавна решења за територију целе републике, укинуто је право вета покрајинских над скупштином Србије, међународна сарадња поверена је само републици и промена устава везана за Скупштину Србије, док је покрајинама остављено право консултовања до шест месеци после којег се расписује референдум на територији целе републике.

 

[21]  Документација из албанских извора на Косову саопштена је у: Amnesty International, Yugoslavia: Ethnie Albanians victims of torture and ill-treatment by police in Kosovo province, London 1992.

 

[22]  Због одбијања да учествују у попису априла 1990, тачан број Албанаца у Србији ни је могуће утврдити. По процени Центра за демографска истраживања њихов број је 1.956.196 (81,6%), док је Срба 214.555 (11%), за око 22.000 мање него 1981. После распада Југославије у лето 1991, упорно инсистирају на чињеници да нису део Србије, мале Југославије коју чине Србија и Црна Гора (од маја 1992), стално тражећи подршку међународних организација за успостављање „независне и неутралне републике Косово“.

 

 

 

у: Д. Т. Батаковић, Златна нит постојања (студије, интервјуи, беседе), Катена мунди, Београд 2018, 249-270;

Balkan posle Drugog svetskog rata,
Institut za savremenu istoriju, Beograd, 1996, стр. 254–268.