О Догађању поклоњења више стотина хиљада верника Часном појасу пресвете Богородице
Претходних недеља десио се један феномен духовног буђења Срба, са хиљадама, па стотинама хиљада поклоника који чекају прво по три-четири, а затим и по десет и више сати не би ли целивали Часни појас Пресвете Богородице. Заиста се може рећи да је ово тихи сведок да су српски род, али и православни у нашој околини, живи и живе, упркос свој медијској и дигитализованој мочвари и тмини, или духовној пустињи која нас окружује.
У Београд са надама, поштовањем и зебњама загледало се српство, ишчекујући из престонице мудрост, одговорност и трезвеност које најчешће недостају. Загледало се, а у последње време као да заклања поглед, не од Сунца, него од призора који види. Чинило се да осим оптужби и сплетки, те политичких, а све више и криминалних обрачуна, ништа друго и нема да се види, а да тек масовни протести повремено пробију гласну тишину над неправдама, на првом месту над предајом и сталним разапињањем Срба на Косову и Метохији. Услед те тишине и тмине појавио се и овај благослов да нас укрепи и да му се усрдно одговори.
ЧАСНИ ПОЈАС У БЕОГРАДУ Часни појас Пресвете Богородице, тј. овај део који је походио нашу престоницу, први пут у историји, у Београду је од 20. маја. Ову светињу, коју је носила Пресвета Дјева Марија, проткала је златним нитима царица Зоја, супруга ромејског цара Лава VI Мудрог (886-912). Цар се молио за излечење супруге. У сну је видео да ће му жена оздравити када се појас стави на њену главу. Он је захтевао да се светиња извади из златне кутије, што је и учињено. Тада су приметили да се тканина није распала услед протока векова. Пошто је излечена од болести и ђавоиманости полагањем појаса над њену главу, Зоја је проткала појас златним нитима и оставила сведочанство чудесног исцељења.
У Београд је појас приспео из светогорског манастира Ватопеда у којем су својевремено боравили и Свети Симеон и Свети Сава, а који су богато, све до данас, даривали бројни српски владари, великаши и поклоници. У литији је масовно пропраћен пренос ове светиње у Храм Светог Саве, на славу Београда — Спасовдан — славу и Бањалуке и других српских градова. Овај празник је као славу престонице установио свети деспот Стефан Лазаревић још 1403. године, када је Београд и постао место на коме је изградио двор и саборну цркву.
После битке код Велбужда и победе над бугарском војском, појас се са делом Часног крста, неко време налазио у Србији. Бугарски цар Јован Асен је задобио ове светиње у рату против Византије 1185. године. Чуване су у бугарској престоници Великом Трнову, у њиховој најзначајнијој цркви, храму Светих четрдесет мученика, у којој се налази и први гроб Светог Саве (у другом повратку из Свете земље он се ту упокојио 1236. године). Пре упокојења највећи српски светитељ је могао да се поклони овим светињама, што је, сва је прилика, и учинио. Више векова касније, ових дана, Храм Светог Саве, сусреће се са светињом којој се он поклонио.
Ове реликвије су Бугари носили у биткама те су их тако и изгубили 1330. године. Коначно, оне су преко Србије нашле коначно одредиште. Обе светиње је честити и свети кнез (а по црквено-народном предању цар) Лазар поклонио светогорском манастиру Ватопеду. Цар Лазар је тада успео да зацели раскол. Раскол, како год он био тада одређен, настао је услед проглашења Српске цркве за патријаршију и Пећког архиепископа, Св. Јоаникија за патријарха Срба и Грка на празник Цвети 1346, да би Душана миропомазао „на царство” на Ускрс. Како су за време краља, па цара Душана освојене многе ромејске (византинске) области, то је и српска црква преузела бројне епископије, а у њој се налазила и Охридска архиепископија. Против ранга и ширења јурисдикције српског црквеног поглавара, чије је црквено седиште постало царска престоница Скопље (мада је нajчешће боравио у Пећи) устаде Св. цариградски патријарх Калист (1350-1353, 1355-1363). Процес зацељења раскола се вршио у два наврата. Прво за Серску област (највероватније 1363. године) којом је управљала Душанова удовица, царица Јелена, па деспот Угљеша, а 1375. се после сабора у Крушевцу и мисије светогорских монаха окончао овај раскол саслуживањем над гробом цара Душана у манастиру Светих Архангела у Призрену.
Један део појаса, тврде у сиро-јаковитској цркви, налази се још од 476. године у Сирији. Неверни и Свети Тома, који је једини од апостола, по Божијој промисли, закаснио на сахрану Пресвете Богородице, добио је на поклон појас Пресвете Богородице сачињен од камиље длаке, после отварања њеног празног гроба у близини Гетсиманског врта у Јерусалиму. Сиријска црква тврди да је део који они чувају. откривен 1953. године, па се данас та реликвија и даље чува у овој напаћеној земљи. Честице (делићи) појаса налазе се у бројним православним и римокатоличким црквама од Француске и Италије до Русије, Грузије и Кипра. Бројна чуда Божија, а посебно исцељења везана су за ову светињу, као одговор на молитве верног народа. Она је са Свете Горе изношена у посебним приликама и на молитве за спас од заразних болести и других пошасти. У Русији је архимандрит Ватопеда Јефрем, који је дошао са светињом у Србију, боравио 2011. године, 39 дана и том приликом се светињи поклонило између три и четири милиона људи. Тада је авионом и боравком у 14 руских градова и у манастиру Дивјејево описан руски осмокраки крст преко Русије. Било је то први пут од СССР да је број живорођених руских беба превазишао број мртворођених етничких Руса. Било је то још једно сведочанство победе живота.
Према још непотпуним вестима, процењује се да ће укупан број поклоника који су целивали, дакле оних који су до краја издржали стајање у реду, превазићи пола милиона људи. Има и оних који су чекали и по два и три пута, али је огромна већина оних који су чекали један пут. Ово је нарочито важна прилика за жене и девојке, које због чињенице да се ова светиња налази на Светој Гори, немају другу прилику да јој се поклоне и да је целивају.
СВЕТИЊЕ НА СВЕТОСАВСКОМ ПЛАТОУ Није ово једини пут да се поворке верних тихо и молитвено пружају по светосавском платоу и даље од њега. У јуну 1997. у малену цркву Св. Саве, изграђену 1935. приспела је из српске царске лавре Хиландара, верна копија иконе Пресвете Богородице тројеручице. Тада су се редови протезали ка Славији. Ова икона је касније, по завршетку изградње Храма пренета у Храм. У малој цркви су изношени и делови моштију Светог кнеза Лазара и Светог краља Милутина.
У скорије време, 22. новембра 2016., у Србију је на исто место пристигао кивот са делићем моштију Св. Нектарија Егинског. Две недеље је народ долазио да целива икону Св. Матроне московске до 2. маја 2018. године у цркви Светог Саве.
Дар манастира Ватопеда српској цркви био је новембра 2022. израда верне копије Иконе Богородице Цариградске („Богородица Свецарица“ – „Пантанаса“) чији је изворник у овом светогорском манастиру.
Посебни редови су били за целивање честице моштију Светог Јована (Максимовича) Шангајског (новембар 2023), руског светитеља српског порекла, чудотворца и својевремено предавача у Битољској богословији (од 1929).
У неколико наврата, а последњи пут дан пред Спасовдан, 28. маја 2025. рука Светога Саве је донета из манастира Милешеве у Београд. У литији је пренета у Храм Св. Саве и тамо била изложена до 8. јуна те године.
ПРОЦВЕТАЛА ПУСТИЊА Догађај коме је присуствовало највише људи у историји Београда збио се у новембру 2009. године. Било је то упокојење Светог патријарха српског Павла. Изложено је било његово тело, потом је била литија и сахрана 19. новембра. Процењује се да је тада изашло више људи него 5. октобра 2000. и више него 15. марта 2025. године. Говори се о од шест стотина до осамстотина хиљада људи. Тада је у току била велика епидемија грипа, упркос којој се оволики број људи окупио да испрати патријарха кога су већ сматрали светим. Тај, као и овај величанствени догађај стрпљивог чекања, несвојственог нашем народу, упркос Сунцу, кафићима са музиком и дугој колони која не стаје, сведоче о нечему важном, о чему ће бити још говора и промишљања.
Као што пустиња после краткотрајне сезоне киша прелепо процвета и буја животом, тако су се од 20. маја тихо умножиле породице и људи, сваки са својом молитвом, питањем и жељом да се поклоне, утеше, одају почаст и захвалност оној која се за нас усрдно и стално моли, која верни народ под Покров свој ставља и која ублажава страдања. Да би Србија постала цветна башта, потребно је да је неко наводњава, да земљу обрађује и плеви коров. Онда ће она дати добар плод. А да би се то десило потребно је да Србија има доброг пастира. Добри пастир је онај који народ, или у црквеној терминологији, изгубљене овце, сабира, а не расипа. Онај који их брани од вукова, а не повлачи се пред њима.
Сувишни човек, као човек будућности, био је тема нашег недавног осврта (Печат број 880) на један мотив из књижевности и њеног оваплоћења у стварности. Чини се да се управо тај човек пројављује у поворкама које чекају да се поклоне светињи, а не дигитализованом, комформистичком и медијски слављеном „телету“ друштва, и које би да Србе свали у блато, представљајући то као коначан обрачун са Небом. Поворке у Београду сведоче друго, и подсећају нас : Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека.
