Када су се почетком 2000. године у једној телевизијској емисији нашли тадашњи епископ захумско-херцеговачки Григорије и покојни муфтија Муамер Зукорлић, у дебати која је начелно била посвећена помирењу народа, остала је упечатљива једна реплика. Одговарајући ефендији, епископ Григорије је примјетио да „ефендија говори о Косову и Метохији као да је Занзибар“, указавши му да, када набраја уништавање муслиманских светиња, свјесно прећуткује хронологију и размјере страдања српске баштине. Подсјетио је тада владика на паљења српских цркава, манастира и гробаља на Косову и Метохији, које је ефендија Зукорлић покушао да „покрије једном џамијом у Београду“.
Мислило се, наравно, на Бајракли џамију која се нашла на удару безумне масе током Мартовског погрома 2004. године. Ипак, пропустио је тада ефендија да каже да је управо један православни великодостојник стао у одбрану те исте џамије. Пред разјарене навијаче и бијесну масу изишао је митрополит Амфилохије, молећи их и бранећи им да уништавају светињу – на шта и данас, као на истински херојски чин, редовно подсјећа часни београдски муфтија Мустафа Јусуфспахић. Такође, одговарајући на критике због рушења џамије у Требињу, епископ Григорије је узвратио контрааргументом: муфтија Зукорлић заборавља да спомене да је прије тога минирана и до темеља срушена Саборна црква у Мостару, те да је потпуно девастиран манастир Житомислић.
Поента ових подсјећања није у јаловом надметању чији је гријех већи и ко је у овој несрећи испао већа жртва. Суштина је у томе да зло никада не креће изненада, ни из чега. Постоји спирала, јасна хроника сваког злочина, дубоки узроци и контекст времена који су му претходили. Трагедија која је задесила народе на овим просторима није екслузивно власништво нити монопол само једне стране. И зло и патња имају своје коријене, а свођење комплетне историје на један изолован тренутак, један догађај или један ограничени период није само поједностављивање прошлости — то је банализовање зла и дубоко понижење за све стварне жртве.
Овај феномен нарочито долази до изражаја у данима око Видовдана. Свједоци смо покушаја да се овај завјетни, свети српски дан на силу угура у политички контекст деведесетих година и сведе на оквире једне кратке епохе или једне политичке фигуре. Није тешко погодити да је ријеч о Слободану Милошевићу – личности која, како вријеме пролази, постаје универзално уточиште свих хуља и згодан параван за србофобне наративе.
Историјска памет и хронологија тих кругова стаје у само два Видовдана: онај из 1989. и Милошевићев говор на Газиместану, и онај из 2001. године када је бивши предсједник изручен Хашком трибуналу. Према њиховом тумачењу, зло на Балкану је почело 1989. а побијеђено 2001. године. И ништа од тога није тачно. Нити су зла почела са Милошевићем, нити су се са његовим изручењем крајем завршила. То изручење било је највеће понижење новије српске историје.
Ту се изнова враћамо на онај феномен селективног сљепила који је својевремено демонстрирао муфтија Зукорлић. Они који Газиместан означују као исходиште и узрочник свих каснијих сукоба – иако тај говор суштински није био „великосрпски“, јер је Милошевић тада грчевито спашавао Југославију и партију, а не Србију или Косово и Метохији – свјесно прећуткују оно што је томе претходило. Пропуштају да кажу да су шиптарске сепаратистичке групе још 1981. године запалиле Пећку патријаршију, када су изгорјели и непроцјењиво вриједни љетописи.
С обзиром на то да су у том тренутку у конаку боравиле монахиње, епископ и туристи, намјера да се физички ликвидира српско монаштво била је више него очигледна. Са друге стране, спаљивање древних хроника имало је јасан циљ — затирање материјалних трагова вјековног српског идентитета на Косову и Метохији. Владика славонски Јован је у једној својој изјави управо паљење Пећке патријаршије означио као стварни почетак распада Југославије. Непостојање политичке воље тадашњег система да се тај случај расвијетли, да се пронађу и казне кривци, те прављење трулих компромиса зарад привидног „братства и јединства“, заправо је била она прва искра која је покренула кобну спиралу зла.
Игнорисање тако монструозног злочина осоколило је сецесионисте да наставе са подривањем државе, док су троми и идеолошки залуђени српски комунисти својим пасивним држањем сопствени народ и Цркву оставили без икакве институционалне заштите. Након тога, прогон и инциденти су само метастазирали из године у годину.
Да се ова анализа не би претворила у пуку историјску рекапитулацију, морамо се вратити на саму суштину: они који данас креирају и одржавају наратив о искључивој српској кривици, врло свјесно и плански изоловањем догађаја бришу контекст који би тај исти наратив у потпуности обесмислио. Паљење Пећке патријаршије је само један, али парадигматичан примјер. Много трагичнија чињеница је то што ни сами Срби данас не знају довољно о оваквим догађајима из сопствене прошлости, па због тога нису у стању да аргументовано објасне и одбране све оно што се дешавало касније.
Управо то непознавање сопствене историје, и то оне која се одиграла готово јуче, представља најјаче оружје у рукама антисрпских фактора. Они сваку конструкцију, лаж или полуистину могу без отпора да претворе у доминантну истину – само зато што на нашој страни често нема ко, нема чиме и нема на основу чега да им одговори.
Зато истинско суочавање са прошлошћу не смије бити пристајање на туђе, осакаћене хронологије које почињу и завршавају тамо гдје то другима одговара. Без потпуног контекста и памћења свјесно прећутаних узрока, српски народ ће остати заробљен у туђим кривицама, а Видовдан у туђим тумачењима. На крају, спирала зла се не прекида ћутањем и компромисима, већ цјеловитом истином.
