Када се Њемачка уједињавала седамдесетих година деветнаестог вијека, једно од главних питања било је који ће дијалект да добије статус службеног језика. Мору лингвистичких теоретичара супротставио се Фридрих Ниче који је написао да је укидање јужноњемачких дијалеката – варваризам.
Каснији истраживачи коријена нацизма, дошли су до закључка да су расне теорије популарисане у Њемачкој, између осталог и зато, да би се јединством у раси прикрило језичко и вјерско нејединство у масама народа.
У цијелој тој збрци нашла су се јужнословенски народи, са различитим вјерским традицијама („национализми Судњег дана“, како је ту појаву назвао проучавалац стварања Југославије Милорад Екмечић), са дијалектским разликама и унутар религиозних група, о различитим историјским околностима у којима су се ти народи развијали да не говоримо.
Држава, заједничка, дуго сањана, као да је додавала уље на ватру идеологијом, најпре „троименог народа“, па, под комунизмом, „југословенског социјалистичког патриотизма“, у којој су границе међу републикама тек, наводно, „линије у мермеру“.
Распад или разбијање Југославије, још немамо јединствени став у науци шта је од тог двога било претежније, десио се у историјском тренутку када је на званичном Западу национализам проглашен за атавизам, али су прорадили други идентитетски сврабежи, „родни“, регионални, што је праћено успостављањем политички коректног новоговора.
Међутим, и примјер бивше Југославије је показао, да „у најбољем од свих свјетова“, још има мјеста у којима национализам може корисно да послужи глобалним управљачима.
У Црној Гори, Бог зна чему тај идентитетски сврабеж и даље служи. Али да се чешемо због њега, чешемо се. Ево, прије неки дан прочитах један аподиктички текстић на једном од веље идентитетских портала. Вели у њему ауторка да је Бока у Црној Гори, те да се бокељски (бокешки?) фолклор има сматрати црногорским. О томе има да воде рачуна организатори фолклорних фестивала по Боки которској и да наглашавају да је то што се доље игра и пјева „вас црногорски“.
Не бих био калијежни Марковљанин, кад бих одћутао да су мени бокешки плесови више лацмански, зна се ваљда још шта је наше оро.
Ухватио и мене идентитетски сврабеж, па то ти је.
Шалим се мало са тим питањем чији је наш бокељски (бокешки?) фолклор?
Варварско је то питање. Нек играју и пјевају ђеца (дјеца), она и онако науче све фолклоре, док кажеш идентитет.
