Мој рођак Саво Живковић, био је Ковачевићев курир и на Сутјесци. Када сам дорастао био је замјеник команданта Титоградске војне области, и никада није казивао своје ратне успомјене, па ни о Сави Ковачевићу.
Но, ми смо имали другу и дугу породичну причу са Савом. У вријеме „лијевих скретања“ ликвидиран је у нашем крају неки официр Радуловић. Онда узеше да његово благо (стоку) дијеле народу. Мој ђед Живаљ се успротивио: „Неће моја ђеца пити тог млијека!“
Сава Ковачевић који је био присутан извади левор да ликвидира Живаља, али братственици скочише и одбранише га.
Касније сам од тетка Михаила Мића Булајића, сазнао за већи и луђи лош поступак команданта Саве.
У 13. јулском устанку заробљено је и смјештено у школу на Вилусима више од тридесет италијанских војника. Сава је наредио да им се не даје вода и храна, а узалуд је италијанска команда нудила размјену. Сви до једног умрли су у мукама.
Ове двије приче нијесу извађене из породичних успомјена да би се оспорило јунаштво Саве Ковачевића. О њему је остало много аутентичних записа, тако да све да ми је то циљ, био бих неуспјешан.
Имало је у нашој народној историји доста знатних јунака који нијесу досегли ону велику мисао Марка Миљанова.
Сава Ковачевић био је један од њих.
