Листа је субјективна као и свако такво поређење у оквиру „медијске љетње шеме“. Ипак, њом се указује да већ постоји релативна временска дистанца у односу на другу половину двадесетог вијека која омогућава овакво процјењивање, увијек незахвално.
Критеријум је био културно-историјски и политички утицај наведених личности у том времену. Због тога је сигурно нанета „штета“ бројним научницима, техничарима, љекарима из епохе. Можда буде исправљена неком другом приликом.
Некако је испало да на листи нема Црногорки. Био је то мушки вијек и у другој својој половини.
Редосљед је намјеран и врло значајан аутору ове листе.
Циљ листе је, не кријем, да се изазове полемика која би помогла, вјерујем, стварању прецизније, шире, и свакако објективније слике утицаја појединих личности на културно-политичке прилике у новијој историји Црне Горе.
1. Петар II Петровић Његош – у другој половини двадесетог вијека свака црногорска кућа имала је његову слику. Ону у црногорској роби коју је он и осмислио. И поред замјерки појединих стручњака на тадашњу продукцију, друга половина двадесетог вијека била је златно доба његошологије. И судбина праха оца поезије обиљежила је историју Црне Горе овог периода.
2. Милован Ђилас – најзначајнији и у свијету најпризнатији политичко-социолошки ум тог периода. Врстан књижевник.
3. Живко Николић – најбоље осликао друштво и менталитет свог времена. Сад више не смију да му се не смију, али би мало да га поправе. Као аутор великих документарних филмова и даље непознат широј публици.
4. Патријарх Гаврило Дожић – повратком из ропства у комунистичку Југославију сачувао Цркву у Црној Гори, земљи која је присилно била најатеизованија послије Албаније. Њему уз раме стоји митрополит Данило Дајковић.
5. Радован Бећировић – сачувао гусле.
6. Владо Дапчевић – највећи политички затвореник.
7. Јово Капичић – политички и финансијски господар Црне Горе. По свједочењу Влада Дапчевића, побјегао из Битке на Пљевљима. Послије постао „Ловћенски витез“. Основао Црногорску православну цркву.
8. Михаило Лалић – најзначајнији прозни писац.
9. Матија Бећковић – најзначајнији епски пјесник и хумориста.
10. Ранко Јововић – најзначајни лиричар уз Стевана Раичковића. Жао ми је што овим избором правим извјесну неправду, популарнијем Виту Николићу.
11. Дадо Ђурић – најзначајнији сликар.
12. 13. Академици Михаило Стевановић и Митар Пешикан – најзначајнији лингвисти.
14. 15. Нико С. Мартиновић и Глигор Станојевић – најзначајни историчари. Уз њих као свестран културни радник свакако стоји Ристо Ј. Драгићевић. У историографији „новијег доба“ незаобилазан је Новица Ракочевић.
16. Митрополит Амфилохије Радовић – ваљда највећи хришћански мисионар 20. вијека.
17. Боро Кривокапић – најталентованији новинар. Остао му је дуг, види 18.
18. Дејо Савићевић – Бог фудбала.
19. Вељко Мићуновић – најзначајнији дипломата. Смио Брозу у брк да скреше када би овај интересе личне промоције супротстављао југословенским интересима.
20. Ћано Копривица – најзначајнији привредник.
21. Вељко Милатовић – убио Крста Зрновог Поповића, да би касније постао најзначајнији црногорски политичар у доба „федерирања федерације“. Завршио као мудрац чувајући козе.
22. Киро Радовић – трибун и Сократ у исти мах. Претпостављам га најзнатнијем филозофском уму, Слободану Томовићу.
23. Миодраг Булатовић – Шехерезада.
24. Мило Ђукановић – дошао на „српском таласу“, извршио социјалну „транзицију“ земље. Ослободио цркву. Касније хтио да је подјарми.
25. Др Тодор Бакоч – теоријски и практично најбољи црногорски психијатар тог доба.
Огроман је, јасно, био утицај Јосипа Броза Тита, кога су Црногорци „усвојили“, и, касније, Слободана Милошевића, али, чини ми се, разматрање њихових утицаја превазилази оквире „љетње медијске шеме“.
