Као почасном грађанину Суботице, шта за Вас представља град Суботица и какве Вас успомене вежу за овај град?
– То је мој родни крај и недалеко од Суботице сам се родио. У Суботици, у Кањижи и Сенти су гробови мојих предака. Ја сам споменуо и вечерас да су моји најбољи пријатељи били Душан Радовић и Стеван Раичковић, али ја њих нисам познавао у детињству, упознао сам их много касније и сазнао да је, кад сам се ја родио, Стеван Раичковић ишао у основну школу у Сенти, где су његови родитељи били учитељи, а Душан Радовић је исто био дечко, његов отац је био машиновођа и он се са службом премештао, тако да је тада био у Суботици. Ја сам их упознао много година касније па смо овде и долазили, са Стеваном Раичковићем сам ишао у Сенту, на прославу тадашње Гимназије, где смо били позвани. А после сам имао такву привилегију да од једне своје књижевне вечери у Звездара театру дам средства да се биста Стевана Раичковића постави у Сенти, поред бисте Стевана Сремца.
Значај фигуре мајке, која је у Вашем случају имала улогу и оца и мајке, емотивно сте приказали кроз Вашу нову књигу, Ваше прво прозно дело, „Мајка Зорка“. Можете ли нам рећи нешто више о улози мајке у животу једног песника и како сада, из ретроспективе, гледате на ваше одрастање и на мајчин утицај на Ваш животни пут и на формирање Ваше личности?
– “Мајка Зорка” би требало да буде неко збирно име за све мајке, али, кад сам већ у Суботици, ја сам написао у тој књизи нешто што сам чуо у Кливленду од другарице моје мајке која се звала Јела Ђуровић. Она је тамо отишла за својим братом Милошем, а кад сам ја дошао у Кливленд, она ми је рекла – Знаш, ’37. и ’38. године, кад је био неки велики сабор који је држао Милан Стојадиновић, најелегантнија девојка била је Зорка Таушан. То је моја мајка, а даље каже – Она је имала тегет костим, тегет ташну, тегет ципеле, тегет рукавице. Ја сам то написао у књизи. Моја мајка је из Кањиже, и она је, на моју молбу, исписала свој животопис не верујући да ћу ја то да објавим. И боље што то није знала, јер да је знала да ћу да објавим, не би тако лепо, искрено и једноставно испричала свој животопис. Ко зна шта би за јавност, за не знам коју публику, мислила да треба да напише, али ето, тако се десило, она је описала и тај живот овде у Кањижи, у Новом Саду, у Војводини до почетка Другога рата, а касније оно што се догађало у Црној Гори.
Да ли је ова књига, како сте и сами рекли у једном интервјуу, ваше „Рече ми једна жена“ тј. да ли је ова књига Ваш начин да учините да се чује глас жена, оних које су живеле у нека тешка времена, жена и мајки које су, често саме, носиле терет живота?
– Да, да… Нашу историју пишу мушкарци и слушамо њих и њихову верзију. А та верзија је прилично изанђала, то смо већ сто пута чули. Али нисмо чули женску верзију. Жене као да нису ни имале право да говоре о тим важним, општим, историјским питањима, а њихова прича је, не само неиспричана, него је животнија, дубља, истинитија, потреснија и ја се надам да ћемо и ту верзију чути како бисмо имали неку целину, јер без тог дела, женског, она није цела. Мада, те исте жене су те мушкарце и створиле и они су неки ликови из њихових прича, оне су их тако обукле, тако су их васпитале. Такве су те приче, они су само јунаци у женској причи, тако да би било лепо кад би жене проговориле. То би значило да се наш наратив помирио, јер наше жене нису завађене, него су завађени мушкарци. То би било нешто насушно.
Ето, Милош Црњански је написао “Итака и коментари”, а ја не морам да пишем, она је то написала, моја мајка. То су били све сами доживљаји, све сами мотиви којих се, у ствари, и наша књижевност, поезија зажелела, а то су мотиви живота и истине. Много је свет отишао далеко у фантазијама и удаљио се од живота. Човек је нешто измислио што га је надмудрило, тако да можда сад имамо не само вештачку интелигенцију него и вештачке интелектуалце.
Ова књига је, на неки начин, и Ваша аутобиографија, Ви сте ту проговорили о свом животу, дјетињству у ком је мајка имала улогу и оца и мајке. У једном свом ранијем стиху кажете “Најлепше пева онај коме је најтеже”, па када је Вама било најтеже и како такви моменти утичу на креативност и како су се у пресликали у, конкретно, Ваше стваралаштво?
– Ја сам писао песме на те исте мотиве и доживљаје о којима моја мајка пише, тако да су њени текстови дошли као неки накнадни коментари тих песама. Ја нисам ставио у ту књигу све песме које су на те теме писане, него сам изабрао известан број, а има их много више које говоре о томе о чему и она пише.
Да ли можемо да очекујемо промоцију Ваше нове књиге и у Суботици?
– Па није искључено, имамо целу следећу годину пред нама па ћемо видети.
Ваш пријатељ и наш познати песник, писац, афористичар и новинар, Душан Радовић је казао да се “без хумора не може мислити”. Да ли бисте се сложили са њим, које место хумор има у Вашој поезији?
– Без хумора нема модерне уметности, нема ни филозофије, ничега, па тако ни моје поезије. Све што се говори сувише озбиљно је превазиђено.
