Ђељош Краснићи (Гјелосх Красниqи), бивши припадник ОВК, осуђен је у одсуству на 15 година затвора због ратног злочина, односно за убиство три и рањавање једног цивила српске националности 19. јуна 1999. године у селу Бело Поље код Пећи.
Ово је данас саопштио Фонд за хуманитарно право.
Поступак је, истичу, вођен у одсуству окривљеног.
Оптужница против Краснићија подигнута је крајем октобра 2024. године, а суђење је почело у јуну 2025. године. Током поступка, наводи се, испитано је шест сведока и један вештак медицинске струке.
„Образлажући пресуду, председник већа је навео да су сведоци сагласно описали да је злочин починио мушкарац пуцајући из пиштоља са пригушивачем, те да су поједини сведоци окривљеног Краснићија препознали на предоченим фотографијама“.
Иако су у исказима, према речима Фонда, „постојале одређене непрецизности и несагласности у погледу појединих детаља“, суд је, наводи се, оценио да су оне „минорне“, имајући у виду, како се наводи – „проток времена и трауму коју су сведоци доживели као очевици догађаја“.
Председник већа је закључио да је „овом пресудом расветљен још један тежак ратни злочин на подручју Косова“.
„За процесуирање злочина почињених над Србима на Косову нужно омогућити сарадњу с правосудним институцијама Косова“
Из Фонда за хуманитарно право наводе да, иако је поступак окончан брзо и ефикасно, у свега пет дана, истичу да, према њиховим речима – постоје ограничења у погледу доказног поступка и укупне правичности суђења.
„Оптужница коју је ЈТРЗ подигло против Ђељоша Краснићија у већој мери је заснована на исказима сведока уз ограничене материјалне и форензичке доказе који би те наводе поткрепили, а бранилац по службеној дужности није био у контакту са окривљеним“.
Јавно тужилаштво за ратне злочине до сада је, наводе даље, подигло седам оптужница против лица која нису доступна правосуђу Србије, од тога је пет оптужница против грађана Косова за злочине почињене над неалбанским становништвом.
„Иако су суђења у одсуству предвиђена домаћим кривичним законодавством, она имају своја правна и фактичка ограничења будући да изостаје допринос оптуженог доказном поступку, а упитна је и оправданост трошења ресурса, имајући у виду право окривљеног да му се поново суди уколико се створе услови да се поступак спроведе у његовом присуству“.
И поред, како истичу, оправданости настојања да се утврди одговорност за убиство три и рањавање једног цивила, Фонд истиче да је за процесуирање злочина почињених над Србима на Косову нужно омогућити сарадњу с правосудним институцијама Косова.
„Тим пре што је Ђељош Краснићи и пред Окружним судом у Пећи 2009. године осуђен за ратни злочин над цивилима. Имајући у виду да су суђења у одсуству у предметима ратних злочина на Косову такође све учесталија пракса, стиче се утисак да мотиви за покретање оваквих поступака делимично произлазе из правног реваншизма, а не искључиво из тежње за остваривањем правде за жртве“.
„Таква пракса не доприноси успостављању правде ни из угла процесне правичности, ни са становишта потреба жртава, нити омогућава истинско суочавање са прошлошћу. Уместо институционализације суђења у одсуству, неопходно је уложити напор у изградњу и унапређење регионалне сарадње као јединог делотворног механизма за обезбеђивање присуства оптужених, вођење правичних поступака и остварење правде за жртве ратних злочина. Примена института суђења у одсуству има мале изгледе да доведе до привођења починилаца правди и стога представља корак уназад у процесуирању ратних злочина“.
Потом су навели да Тужилаштво за ратне злочине од 2014. године, према њиховим речима – није подигло ниједну нову оптужницу за злочине почињене на Косову против лица која су држављани Србије и тиме, како истичу, доступна домаћем правосуђу.
