Ово је филм о бомбардовању који не говори, кроз предвидив и баналан, политички омеђен подтекст, о узроцима овог чина. „Баук“ не озверава бомбардоване, већ их хуманизује.
У последњих четврт века српска уметност се изузев по команди суочавања ретко бавила траумама и историјским сећањима. Наравно да је суочавање важно, али настало је на платформи идеолошких формула из прошлог века које су нас училе да је један народ, ’одан традиционалним вредностима‘ (рецимо: породици) и опседнут жељом да ’доминира‘ (то нико никада није до краја разјаснио) заслужио све оно што му се десило. Шта му се дешавало, и колике су размере несреће, није баш било јасно.
Тако смо, рецимо, о трагедији која је српски народ задесила у Првом светском рату за пола века направили један филм који се памти. О потоњем грађанском рату снимљено је више стотина идеолошки једноумних урадака, али се мање филмова него што се може избројати на прсте једне руке бавило ранама које су искуствено обележиле читав српски народ током овог периода. Та чињеница најбоље сведочи о размерама страховладе која је обузела друштво када је промишљање српске прошлости у питању, пошасти која је водила идентитетском сатирању чије резултате видимо на почетку двадесет и првог века. Филмови из двадесетог века, част изузецима, нису добро остарили. Неки су негледљиви, други толико бедни у конформистичком приступу историји да се након десетак минута гледалац са данашњим знањима осећа компромитовано. Као да се од њега захтева да постане саучесник у трагедији сопственог народа. Да ’истине‘ које су дотрајале беспоговорно прихвата.
Баук Горана Радовановића је филм који је дуго настајао. Радовановића сам упознао 2016. у Мелбурну када је промовисао филм Енклава и већ тада је радио на осмој руци сценарија филма који се овог октобра премијерно приказао у српским биоскопима. Филм је настао уз много тешкоћа и застоја у финансирању, али је снимљен и реализован брзо – да би се у фестивалском кругу појавио у веома неповољном тренутку. У времену поларизација које су европску културну сцену учиниле неком врстом тврђаве где се сваки другачији глас, сваки тренутак несагласја – посматра као пресуда. Радовановић, који је у наслов претходног филма посвећеног Србима Велике Хоче ставио име Петера Хандкеа, писца Правде за Србију (Правде? За Србију?), већ је имао прилику да искуси критеријуме културне политике у настајању. Политике отказивања непожељних садржаја. Баук је прошао готово неприметно у западноевропском фестивалском кругу (ко ће написати докторат о кадровској и репертоарској политици европских фестивала када је у питању српски филм?). Али морао је бити снимљен.
Од бомбардовања Србије прошло је четврт века, али још увек немамо филм који би када се говори о овом трауматичном догађају постао референтна тачка српске кинематографије. Ситуација подсећа на ону са Првим светским ратом. Или са Јасеновцем. Или са богоборачким злочинима из Другог светског рата. Или са филмом – какве имају велике културе и кинематографије, мађарска, румунска, пољска – о времену тоталитаризма које је обележило другу половину двадесетог века какве српска култура – нема. И због тога је ово важан филм. Јер говори о тренутку о коме се мора говорити, али о коме се ретко и недовољно говори. Није дакле толико важно да ли су га видели странци. За њих би ово било непријатно подсећање. Важно je да га види домаћа публика.
Као и Енклава, и Баук се усредсређује на породичну причу, не говорећи о геополитичким превирањима, херојима или хохштаплерима. Не говори чак ни о идеализацијама либералног света које су превладавале у српском друштву пре бомбардовања (у ранијим верзијама сценарија те сцене су биле јаче изражене). Радовановићев филм је пре свега интимна прича о породици у којој је стамена, одлучна мајка највећи херој, где је отац одсутан, смушен и неукотвљен у реалностима своје земље и народа, док је син, Сава, дете које одраста окружен смрћу и хаосом приморан да раздваја битно од небитног, да повремено прихвата улогу одрасле особе и да у свету у коме се нашао брзо препознаје искреност, доброту и љубав.
За писца ових редова који режисера познаје, са којим сарађује и који је читао неколико руку сценарија, Баук је важан филм из три разлога. Ово је филм о бомбардовању који не говори, кроз предвидив и баналан, политички омеђен подтекст, о узроцима овог чина. Да говори, стапајући се са доминантним наративом, приказивао би се у фестивалском кругу. Друго, Баук говорећи породици, о детету, и жени као стубу породице, не озверава бомбардоване, већ их хуманизује. Жена у овом филму је нестабилна и рањива, али довољно јака да за гледаоца који не трпи афирмативне приче о бомбардованим представља опасност. На крају, филм није оптимистичан али се завршава поруком наде, која и оне који су сведоци тих трауматичних дана, и оне који мисле да су бомбардовани своју судбину заслужили – не оставља у недоумици. У тренуцима кризе породица је место где се ствари тумаче, вреднују и објашњавају, и те лекције са нама остају заувек. Место где постајемо бољи, покушавајући да трауматичне догађаје – неуралгичне тачке којих је препуна наша историја – разумемо. И место где се упркос свему што се догађа – а данас, у времену тоталног рата, то је јасније него икад – може замислити некаква будућност.
Баук има ликовне и поетске квалитете као мало других српских филмова, захваљујући визуелној композицији директора фотографије, Владислава Опељанца и продукционом дизајну Владислава Лашића. Прича напредује готово неприметно кроз бритке, драматичне али поетске секвенце које је укомпоновао Ненад Пирнат, који са режисером сарађује дуги низ година, а музички скор Ацета Ваптсарова је одмерен, пратећи причу и појачавајући интензитет драмске радње у дијалозима оскудном филму. Јакша Прпић и Анђелија Филиповић су одиграли захтевне улоге у ансамблу са искуснијим глумцима Саром Климовском, Војином Ћетковићем и Милошем Биковићем. Снимљен на минималном буџету, Баук продукционо делује као да је у њега улагано много више новца у некој транснационалној копродукцији. То наравно није случај. За тако нешто и за далеко лакши пут било је потребно направити много естетских и политичких компромиса. То овде није случај. Иако се ради о одмереном, интимном филму, већ и сам тај чин бављења једном маргинализованом темом коју ваља што пре заборавити, представља неку врсту побуне. Зато би било добро да домаћа публика погледа један филм који странци неће видети.