Територија првог система логора у НДХ Госпић–Јадовно–Паг обухватила је и Смиљан. У овом систему логора од априла до августа 1941. новоформирана хрватска усташка власт је на најбруталнији начин, по непотпуним подацима, побила 40.123 лица, од новорођенчади до оних у дубокој старости. Од тога је 90% било Срба, а 10% Јевреја. Сабирни центар био је Госпић, у који су у сточним вагонима допремани Срби са свих страна НДХ.
Усташка постаја у Смиљану формирана је одмах по оснивању НДХ. На њеном челу је био Ивица Шарић. На челу госпићких усташа био је Ивица Фрковић.
Како би обезглавили српски народ, прво су хапшени, мучени и убијани најугледнији људи: лекари, правници, свештеници, трговци…
Међу првима је, 12. aприла, два дана по оснивању НДХ, ухапшен смиљански прота Матеја Стијачић, блиски пријатељ Николе Тесле. Најпре је одведен у Госпић, где је свакодневно мучен и пребијан. После извесног времена пребачен је у логор Јадовно на Велебиту где је бачен у Шаранову јаму. Под усташким ножем свој живот је окончао и Матејин син Славо, њега су усташе заклале наочиглед сестре Надежде испред парохијског дома у Смиљану.
Отац Матеје Стијачића, Видак, обешен је 18. децембра 1916. године у Требињу недалеко од римокатоличке цркве где су вешани сви српски родољуби од 12. августа 1914. до краја децембра 1916. године, њих осамдесет пет. У размаку од 26 година, у разним приликама са истом намером затирања Српства, убијени су представници три генерације Стијачића из Клобука: Видак, Матеја и Славо.
Главни погром у Теслином Смиљану одиграо се на Светог Илију 2. августа 1941. године. Непосредно пре тога у Госпићу је основан неформални одбор за затирање Српства на тим просторима. На челу одбора био је Миле Будак, родом из Светог Рока, министар просвете и богоштовља у Павелићевој влади. Поред њега у одбору су били Јурица Фрковић, велики жупан; Руде Риц, управник логора Јадовно и Јуре Рукавина, командант усташке бојне. Рођени брат Јура Рукавине, Иво Рукавина, био је командант партизанских јединица у Хрватској.
Миле Будак одредио је да то буде на велики православни празник када су углавном сви чланови породице били на окупу. Такође, по његовој идеји покрет је омасовљен локалним хрватским становништвом, мештанима Смиљана и околних села, како би било довољно људства за тако велику акцију.
Одзив локалног становништва и њихово масовно учешће у злочину био је последица вишедеценијске правашке антисрпске пропаганде и политике Анте Старчевића и Јосифа Франка, који су за тај део свог програма све време имали подршку римокатоличке цркве. Њихова политика свој врхунац и реализацију дожевела је у усташком покрету током НДХ. Хрватима, који су узели учешће у злочину, а који су били дојучерашње комшије, пријатељи и кумови жртава обећано је да им као награда припада сва имовина побијених Срба.
Скуп усташких формација одржан је 1. августа у Госпићу. На њему је Миле Будак дефинисао детаљан план деловања током акције. Командант усташких снага Рукавина издао је наређење да се приликом акције муниција штеди, па је ликвидација Срба у Смиљану углавном извршена масовним покољем.
У јесен 1942. године усташе су спалиле и порушиле цркву у Смиљану. Храм је обновљен средствима Срба из Чикага тек средином осамдесетих година прошлог века, да би поново почетком деведесетих година од неоусташа био девастиран и покраден.
Покољ Срба у Смиљану, који је започет на Светог Илију 1941. и трајао неколико дана, залио је српском крвљу смиље и босиље родног места Николе Тесле. Општина Смиљан, која је обухватала Богданиће, Љутачу, Смиљан, Смиљанско Поље, Селиште и Заблату током Другог светског рата изгубила је 572 мештана. Њих 560 убиле су усташе. Начини ликвидације били су различити – клање, бацање у ватру, вешање… Највећи број њих је поклан. Страдало је 146 деце, од њих 27 беба без имена, 178 жена и 236 мушкараца.
Један део оних који су избегли страдање 1941. године, њих око тридесет, усташе су повешале на бандере, дрвеће и путоказе 5. марта 1945. године. Сви су побијени само зато што су били Срби.
По попису пре Другог светског рата у Општини Смиљан је живео 621 Србин, преживело их је 49.
У Теслином родном Смиљану данас Срба више нема.
Пар година након рата кроз Смиљан је прошао прота Пејиновић, и о томе оставио запис: „Парохија смиљанска данас је празна. У том лепом романтичном месту данас је човек срећан да нађе некога живог кад кроз село пролази. Свуда влада нема тишна, тако рећи ни птице у гајевима не певају. На човека ова пустош, развалине и паљевине, ова тишина, оно гробље, порушена црква и парохијски стан делују неисказано тешко и мучно, тако да би човек најволео да почива у оној раци у којој су заједно сахрањена 462 Србина-православца.“
Да се Тесла тих дана затекао у Смиљану прошао би исто као и остали Срби.
Из књиге Бранислава Станковића “Тесла: Србин сам”
