Како са корупцијом на коруцију и да ли је национални уговор пут из политичке кризе?
Националним уговором, опозиција би, уколико заиста постане национална и заиста демократска, први пут дефинисала основне националне интересе, а тиме и прихватљив политички хоризонт садашњих студентских протеста према ком би грађани јасно могли да се одреде, уместо што се од њих очекује да попут оваца верују компромитованим политичарима на реч.
Када планирамо летовање, не кажемо себи и својој породици да је једино важно кренути некуд, већ то путовање пажљиво испланирамо. Уколико већ свакодневни одлазак у продавницу или на летовање смислено планирамо, због чега политички пут државе по сваку цену треба да буде изузетак и мачка у џаку?
Формула „само да ови оду“ аналогна је идеји да је за одлазак на летовање довољно кренути било куда, па где се стигне – стигло се.
Пре него што неко на овом месту пожели да прекине читање овог текста, замолио бих га да уважи чињеницу да смо моја породица и ја од ране јесени 2018. до лета 2020. године били свакодневна мета ботова бившег градоначелника Суботице Богдана Лабана, бившег члана СПС-а, ДСС-а и СНС-а, који је у иностранству изградио туристички комплекс вредан више милиона евра, а да га овде нико није питао одакле бившем полицајцу, царинику, директору зоолошког врта и Електровојводине толики капитал, не рачунајући иметак у самој Србији који је такође баснословно вредан.
Та беспризорна кампања свакодневних најприземнијих увреда, шиканирања и отворених претњи (на пример, да се припазите јер знају када и куда возите дете у вртић), које су ми упућиване искључиво због новинарског рада који је Суботичанима добро познат, окончана је правоснажним осуђујућим судским пресудама, после кривичног поступка које је било повело тужилаштво и грађанских парница које сам био повео ја.
На концу, пре само неколико дана, без имало сумње због писања о корупцији у Суботици, разбијено ми је, ваљда као опомена, ветробранско стакло на аутомобилу.
Никакав топао сентимент према онима који су огрезли у корупцију и насиље немам, нити због свега што нам се догодило могу да имам. Али, јесам забринут због политичке кризе у којој се Србија нашла, јер је Србија моја једина земља.
За разлику од оних који би на судбоносно политичко путовање кренули из ових стопа и то у „јапанкама“, ја не верујем да би ад хок удруживање са некадашњим ноторним протагонистима корупције и депеша објављених на „Викиликсу“, управо са компромитованим члановима некадашње Демократске странке и њеним данашњим политичким дериватима, у постојећим условима довело до тријумфа над корупцијом.
Пишем ово свестан да се такозвани „жути олош“ прилично равномерно распоредио, не само по „опозиционим“, већ и широко по владајућим странкама.
Када сам се 2017. године вратио из иностранства, где сам живео и радио пет година, упозорење да у Суботици „немам шта да тражим“ и „да будем миран“ у име локалне напредњачке екипе пренео ми је, у својству неке врсте гласника, истакнути члан Демократске странке, такође бивши градоначелник, који данас, премда у „опозицији“, милошћу локалних напредњака, међу којима је такође пуно бивших демократа, мирно ужива на де факто фиктивном радном месту у локалној привредној зони.
Политичко искуство, дуго четврт века, опомиње нас да је корупција наставила да буја сваки пут када бисмо се „против“ ње борили наслепо, примењујући популистичку формулу „само да ови оду“.
Пре четврт века, режим Слободана Милошевића смењен је под истоветном паролом, чији је друштвени ехо био садржан у максими „зачепи нос и гласај за ДОС“, а 2012. године напредњаци су на валаст дошли такође по формули „само да ови оду“.
Нека се нико не заварава идејом о смењивости власти на такозваним слободним изборима 2012. године, нарочито након што су највиши представници Европске уније Томиславу Николићу победу честитали неколико сати пре затварања биралишта и након што се у Београду, месецима пре тога, добро знало да Европска унија у Србији има своје нове фаворите.
Сваки пут након хитне ад хок смене влсти, корупција је наставила да буја геометријском прогресијом. Стопа њеног ширења као да је до била једнака стопи формалног медијског залагања против ње.
Шта, дакле, треба учинити да би српска политичка сцена била стабилизована, макар са опозиционе стране?
Потребно је да се оно што називамо другом Србијом одрекне својих радикалиних антиуставних елемената, баш као што традиционалисти (националисти, конзервативци…) треба да се ослободе својих екстрема. То би омогућило да на тај начин дефинисана и обједињена национална демократска опозиција националног уговором, који не би требало да има више од шест или седам кристално јасних начела, артикулише своје планове, управо да покаже ону недостајућу долазну станицу државног путовања са почетка овог текста.
У тај оквир први пут дефинисаних националних интереса свакако би требало да уђе одлучан обрачун са корупцијом на свим нивоима, затим борба за очување дејтонске Републике Српске коју више нико из националног демократског табора не би називао геноцидном творевином, борба за очување територијалног интегритета и суверенитета Србије, те професионализација, управо етичко упристојавање медија (не и њихово претварање у сервисе страног утицаја какви су већ Н1 и Нова С).
Не држим себе за позваног да дефинишем укупан оквир националног уговора, али сматрам да четири предочене теме јесу његов подразмевајућу део, уз неизоставну и коначну забрану рударења литијума у Јадру.
Националним уговором, опозиција би, уколико заиста јесте национална и заиста демократска, први пут дефинисала основне националне интересе, а тиме и прихватљив политички хоризонт садашњих студентских протеста према ком би грађани јасно могли да се одреде, уместо што се од њих очекује да попут оваца верују компромитованим политичарима на реч.
Не држим себе ни за особу кадру да самостално дефинише механизме контроле поштовања националног уговора, али сматрам да би тако нешто, уколико је уопште могуће, а верујем да јесте, било веома пожељно.
Јавност је са правом забринута, када постојећа формална понуда политичких опција као једини залог за смену режима нуди властито „поштење“ и учешће у октроисаној „прелазној влади“ без демократског легитимитета, а ужива подршку међу грађанима која је минорна, чему контрола већине медија свакако није једини узрок.
Сабрано око јасних принципа и први пут јасно дефинисаних националних интереса, чему је Српски пут дао добар и конструктиван тон, српско друштво би неком врстом доброг (конструктивног) компромиса унутар себе самог као импулсом, а енергијом своје младости, први пут можда могло да се покрене ка смисленој будућности којој стреми још од 1804. године.
