У повратничком селу Доњи Драгољевац, у општини Исток, Љиљана Миљковић свој живот гради уз цвеће, које је одувек било њен хоби. За њу, цвеће није само украс, већ и доказ да упркос свим тешкоћама, живот иде даље.
У разговору за емисију „Наше хероине“, Љиљана описује своју причу о животу у повратничком селу, напорима које улаже како би са породицом преживела, и веровању да ће у будућности бити боље.
„Цвеће волим од детињства, то је мој хоби и то је нешто у чему успевам. У Београду сам некада гајила цвеће, а сада, овде у Драгољевцу, то је постало мој извор прихода“, каже Љиљана, говорећи о томе како је цвеће постало симбол њеног живота.
Иако су се вратили у повратничко село Доњи Драгољевац 2018. године, живот ни на самом почетку ни данас није лак.
„Када смо се вратили, нисмо имали много. Градили смо кућу, а онда смо почели да радимо у пољопривреди. У почетку је било тешко, али сада имамо башту у којој сејемо паприку, парадајз, краставце, кромпир, лук…“, објашњава Љиљана.
Њено љубав према цвећу није само посао – то је њен начин живота.
„Раније сам цвеће садила само за себе, из задовољства, а сада, већ две године, покушавам да продајем вишак. Цвеће је постало мој начин да доприносим породици. Купци су углавном из Митровице, јер овде у Драгољевцу, то мало ко купује“, објашњава она.
Живот у повратничком селу, међутим, није онакав какав је био некада. Љиљана се присећа времена када је село било пуно живота и људи.
„Раније је овде било много више људи, била је заједница, пуно поштовања. Данас нас је само осам сталних житеља. Деца не могу да живе овде, јер нема школе, нема посла“, каже она, сумирајући разлике између прошлих времена и данашњег живота у Драгољевцу.
С обзиром на то да село увелико празни, Љиљана истиче да се већина људи повремено долази у село.
„Мој муж има брата и рођаке који долазе повремено, на 15-20 дана. Али већина људи, нажалост, не живи овде. Долазе само на кратко“, додаје Љиљана.
Питање помоћи и додатних примања је увек присутно, а Љиљана признаје да је стање неизвесно.
„Нисмо добијали никакву помоћ, осим што је председник Вучић обећао да ће сада нешто бити. Видећемо шта ће бити“, каже Љиљана.
Здравствена заштита у овом селу је ограничена, па Љиљана објашњава како се они сналазе.
„Ишла сам неколико пута у Осојане, али тамо нема много опреме ни помоћи. Пре три године сам имала херпес и морала сам да идем у Митровицу. Тамо су ме примили и лечили, боравила сам у болници три недеље“, каже Љиљана. Ипак, додаје, у случају хитних интервенција, медицинско особље у Осојанима је увек било ту да пружи прву помоћ.
Када је реч о дружењима и слободном времену, Љиљана каже да је углавном у контакту са комшијама.
„Са комшијама се повремено видимо, ту су рођаци, а кад одемо у Осојане или Пећ, то је углавном због обавеза“, објашњава Љиљана Миљковић за нашу емсију.
Њени најближи, њена деца, редовно је посећују.
„Моја деца долазе када имају времена, бар двапут или трипут годишње. Имам троје деце, два сина и ћерку. Сви су одрасли, удата сам, ожењени су, имам шестеро унучади, и презадовољна сам са својом децом“, истиче Љиљана.
Када говори о будућности, Љиљана је реалиста, али и оптимиста.
„Надам се да ће бити боље. Све зависи од политичара. Али што се тиче обичног народа, верујем да ниједна страна не жели зло. Наде има. Постоји нада, а колико ће да траје, то само Бог зна“, закључује Љиљана, говорећи о животу у повратничком крају.
