Нова књига „Религија у друштву, култури и политици“ професора Дарка Танасковића, филолога оријенталиста, књижевника, дипломата и амбасадора Србије при УНЕСЦО-у, изазвала је у Србији, али и на ширем простору, видну пажњу и у академској и у широј јавности. Књига се на свеобухватан начин бави, како крупним религијским и духовним питањима, тако и пресудним дилемама данашњег времена и сувремене цивилизације. Какав је однос између вјерског и свјетовног, метафизичког и материјалног, традиционалног и модерног, разговарамо усусрет православном Божићу с професором Танасковићем.
У вашој књизи говорите о српском православљу као „споју универзалног, српског и стваралачког“. Која је веза између националног и универзалног?
Спој православног, српског и стваралачког одлика је светосавског обрасца духовног подвига и друштвеног понашања, узорно остварена у животу и делу Светог Саве. Свети Сава је у своме времену делотворно потврдио врлине монашки Богу преданог, искреног православног хришћанина, светског човека, у тадашњем свету свуда приманог са поштовањем и поверењем, те српског родољуба свесног потреба свога народа, цркве и државе – способног да стваралачки осмисли и предузме конкретне кораке зарад њихове добробити. Такав пример би морао бити подстицајан у свим временима, па и у нашем, чак и за оне Србе који, како обично кажу, „не верују у Бога“, јер је задивљујући овосветски учинак тог замонашеног изданка краљевског рода неоспорив. Светосавље није никаква ретроградна црквена и националистичка идеологемска опсена, или мимикријско лукавство политичког или клерикалног ума, већ потенцијално непресушан зденац надахнућа самопрегорном и корисном деловању за опште добро, на ползу васколиког отачаства.
Срби у жрвњу
Како би тај духовни подвиг изгледао на примјеру земље као што је Србија?
Одавно сматрам да је кључни проблем савремене секуларизоване политике и, у ширем смислу, друштвеног деловања, у томе што актерима у јавним пословима трагично недостаје способност схватања значаја духовне димензије живота за појединце, људске скупине и народе. И онда када би, рецимо, да се повежу са црквама и верским заједницама, односно њиховим поглаварима, како би за постизање својих циљева придобиле и употребиле њихов морални ауторитет, световне власти/држава махом то чине инструментално, не уважавајући искрено духовне вредности и улогу која им припада у структури индивидуалне и колективне личности. Због тога су, сем на нивоу манифестационог, формалног и привидног, односно евентуално само ефемерно делотворног, још увек затворене капије подвига који у питању помињете. И то не само у Србији, наравно. Ова констатација никако не значи да се капије предела духовности не могу отворити. „Удар нађе искру у камену“, записао је Његош.
Али данашњем свијету као да кронично недостаје, најшире речено, та креативна искра…
Да. Слутим да смо се приближили једном апсурдном стању програмираног и прогресивног обездуховљавања света, тј. крајње опасној тачки грубог и фанатизованог профанисања свега светог и традиционалног, после које следи или потонуће у ништавило или буђење, покретање механизма отпора, својеврсних антитела које глобализацијска неман лучи као веснике сопствене смрти, како је предвиђао Бодријар. А против њих она у својим тајним лабораторијама није кадра створити вакцину. Само, пут до оздрављења је неизвестан и свакако дуг, и много ће штете у међувремену бити почињено и зла посејано. Али, рекао бих да је почело…
Које су темељне духовне специфичности важне за културни и народни идентитет Срба и колико су оне остале живе данас? Или, „како бити свој“, како гласи један од одломака ваше књиге?
Иако су уопштавања и апсолутизовања на трагу хердеровског и романтичарског концепта „духа народа“ (Волксгеист) свакако непрепоручљива, нема сумње да се народи одликују одређеним језичким, културним, менталитетним и колективнопсихолошким особинама, понајвише засновним на традицији, по којима су препознатљиви. То важи и за Србе. Данас се у вези са том личношћу народа највише, до значењског обесмишљавања, за све и свашта употребљава термин идентитет. Тешко ми је прецизније одредити фундаменталне одреднице нечега што би у органској спрези могао бити српски идентитет. У сваком случају, поред осталог, битне саставнице су донекле конзервативна и патријархална православна духовност и морал, чак и код оних који се изјашњавају као атеисти или агностици. Истовремено, што може деловати парадоксално, Срби су у већини отворени према другима, лако прихватају странце, толерантни су, испољавају знатижељу или индиферентност према разликама које у контакту са њима уочавају. Ретко начелну нетрпељивост. О себи махом имају добро, неретко и сувише добро мишљење, што може ићи до гордости без правог покрића, али сразмерно лако признају истинске вредности, ако се осведоче да их други истински поседују. Срби воле да их сматрају препреденим, али су заправо поприлично наивни…
Лукавост и наивност некако не иду заједно?
У српском карактеру (што није само њихово својство) има многих противречности: лако се одушеве, али и разочарају, склони су крајностима… Србе су кроз историју красили државотворност и слободарство, што им, поред признања, па и дивљења, није доносило само симпатије суседних народа, али ни моћних империјалних држава. У наше време глобализацијског насртаја на све традиционалне вредности и настојања да се изнивелишу верски, национални и културни идентитети народа, до стварања униформног и безличног грађанина света који би се управљао према правилима што би их диктирали његови стварни господари – и Срби су у жрвњу. Дух времена се у много чему мора прихватити, јер тако је одувек било. Међутим, идентитетско самоубиство није допуштено починити и верујем да ће оно и на планетарном и на националном нивоу, и порад застрашујућих примера грубог социјалног инжењеринга (рецимо у скандинавским земљама) и перфидних притисака, ипак бити избегнуто. Човечанство располаже неслућеном самоодбрамбеном енергијом, што је више пута у прошлости показало. Надам се да ће у некој новој Нојевој барци бити места и за Србе, ако остану Срби и успеју да у довољној мери очувају она стожерна идентитетска упоришта која их чине Србима.
Живот као саживот
Што је то Косовски завјет?
Пре свега, сматрам да ваља стално подсећати на то да Косовски завет никако није, како подругљиво и сажаљиво веле српски непријатељи и опадачи, перверзно слављење пораза. Историчар цивилизације и уметности Жарко Видовић је почетком деведестих година такво тумачење јасно назвао наказним. Премда је битка на Косову пољу несумњиво имала сасвим одређено историјско значење у време османског надирања на Балкан, Видовић разложно истиче да „једина последица тога боја, достојна да се о њој мисли и после шест стотина година, јесте Косовски завет“. Завет је, закључује он, „једини одговор на историјски изазов који нам баца подељеност вишеструког расцепа српског народа: једини историјски одговор на изазов невоље и Зла“. Косовски завет је, како га ја разумем, сублимација етичке вертикале српског колективног идентитета, а њена окосница је превасходност слободе као моралног избора, што подразумева одлучно неприхватање стања физичке, али још више духовне поробљености. Књигу Слободана Владушића „Завет и Мегалополис“ препоручујем пажљивом читању. Његов закључак је да је „завет увек присутан, зато што се увек налазимо пред заветном ситуацијом“. У том смислу заветни бој на Косову вечно траје и отвара нам капије подвига пред сваким злом. Избор је наш.
Косовски завет није перверзно слављење пораза већ је вертикала српског идентитета, а њена окосница је слобода као морални избор
Данашњем секуларном свијету који, уз доминацију профита, трансхумане технологије и отуђених елита, изгледа све несретније, посветили сте у вашој књизи доста простора.
Да би се злоупотреба невероватних узлета технолошко-комуникацијских моћи и вештачке интелигенције, као и отуђеност владајућих елита „довели к познанију права“, предуслов је афирмисање свести о дубинском значају духовне димензије живота у свим људским стварима. Свестан ограничених могућности класичног катихизиса да успостави контакт са савременим, претежно секуларним човеком и да му ефикасно посредује темељне вредности хришћанства, које су уједно и искуствена мудрост природног морала, почивши папа Бенедикт XВИ, још као кардинал Рацингер, у огледу „Европа у кризи култура“ (2005), изнео је занимљиву идеју да се атеистима приступи с предлогом да, ако се већ не желе или не могу утећи Богу, прихвате да се понашају као да Бога има (велути си Деус даретур), а не као да га нема (етси Деус нон даретур). За почетак, па да видимо шта би било… Горе не може.
Поједини одломци у вашој књизи посвећени су односима између католицизма, православља и ислама у нашим крајевима. Чини се да у тим односима, осим пружених руку, има и сувише подозрења, зле крви, па и отвореног анимозитета. Како се на овим просторима доприноси повјерењу, а не мржњи?
Ваша невесела констатација из питања је, нажалост, тачна. Неповерење, одбојност, па и мржња, упркос похвалним примерима, битно обележавају односе међу следбеницима двеју доминантних хришћанских конфесија и ислама на бившем југословенском простору. Како кренути другим, позитивним смером? Ограничићу се, стога, на једно опште запажање. Ваљало би да се пажња свештенства и верских службеника, али и лаика, међу којима има искрених верника, са терена политичког, па и теолошког (контрастивног) сучељавања и одмеравања пренесе на живот који је у нас посвуда задат као саживот. У реалном животу припадници свих религија и конфесија свакодневно се суочавају са готово идентичним проблемима и тешкоћама за које треба тражити решења и савладавати их. Истовремено, упоредном анализом је утврђено да су социјална учења католицизма и православља до 70 посто подударна, а у многим битним поставкама то важи и за ислам. На том делатном и плодном пољу треба конкретно указивати на могуће практично људско заједништво које неће довести у питање достојанство и самосвојност ниједног верског учења. И доказивати да је тако. То је, рекао бих, једина изгледна формула међуодноса за садашњост, а поготово за будућност.
Упоредном анализом је утврђено да су социјална учења католицизма и православља до 70 посто подударна, а у многим битним поставкама то важи и за ислам
Што бисте предложили као конкретнији пут када су у будућности у питању српско-хрватски односи и када се ради о малој српској заједници у Хрватској?
Ако српско-хрватске односе сагледавамо на разини и у државним оквирима Хрватске, онда, као што је то логично у свим сличним ситуацијама, квалитет тих односа пресудно зависи од држања већине, тј. да ли се мањина осећа равноправном и слободном у држави чији је носилац суверенитета и власти већински народ. У државама у којима већина, односно власт која ју демократски представља, истински жели да се мањина у њима растерећено осећа (као) у својој кући, примењује се и тзв. „позитивна дискриминација“, а никако негативна. Укупно узевши, иако постоје одређена позитивна законска решења у вези са статусом српске мањинске заједнице, у Хрватској објективно још увек нема довољно друштвеног расположења, институционалне ревности и политичке воље да се створе услови за потпуну грађанску и људску равноправност народа који је у њој био конститутиван и неупоредиво бројнији него данас, а чија је малобројност углавном последица насилних поступака и систематског притиска. Тешко је бити оптимиста у погледу очекивања да се положај Срба у Хрватској у блиској будућности промени набоље. Мислим, стога, да до пожељне и потенцијално несумњиво благотворне релаксације српско-хрватских односа може доћи, с једне стране, кроз већу одговорност и рационалност у билатералним односима између Србије и Хрватске, за шта, поред честих неспоразума, има и несумњивих позитивних назнака у неким важним областима које се медијски скромније експлоатишу, као и у надидеологијским налозима (са)живота, поготово у свима и за све тегобним временима, у којима је потврђено „кошуља ближа од капута“.
