Старење становништва и емиграција представљају два кључна демографска изазова с којима се суочава Западни Балкан. Последњих деценија многе земље у региону погодиле су драстичне промене у структури становништва, јер се све више младих одлучује за одлазак у потрази за бољим животним приликама. Ова миграција доводи до старења становништва и депопулације, а стручњаци из читавог региона за Косово онлајн упозоравају да то урушава и економски развој јер су од свих ресурса на планети људски ресурси најбитнији.
Пише: Петар Росић
У редовном економском извештају Светске банке за Западни Балкан наводи се да свака четврта особа са Западног Балкана тренутно живи у иностранству.
Према извештају, имиграција може створити јасне могућности у вези с коришћењем имиграције за добијање економске користи.
„Дознаке могу побољшати финансијска средства за породице имиграната. Друго, повратак квалификованих миграната може довести до одлива мозгова у њихове земље порекла, док привлачност виших плата у иностранству може мотивисати образовање и усавршавање за оне који одлуче да остану”, наводи се у извештају.
Ипак, стручњаци из Београда, Тиране, Приштине и Скопља, за Косово онлајн кажу да емиграција засад доноси само изазове, од којих је највећи недостатак радне снаге.
На то упозорава и анализа Републичког завода за статистику (РЗС) који је прошле недеље објавио резултате пројекција становништва за период од 2022. до 2052. године. Према средњем, од укупно 32 сценарија, број становника 2052. године ће бити 5.224.762, што представља пад од око 1,5 милиона становника у односу на 2022. годину.
ИЗ РЗС су навели да се најмањи губитак становништва очекује у случају варијанте високог фертилитета без миграција, према којој би у 2052. години било 5.542.956 становника.
У случају константне варијанте, која подразумева демографске услове задржане као на почетку пројекционог периода, број становника би био испод пет милиона и износио 4.755.444.
Сличне пројекције већ погађају Албанију која је једна од земаља у свету чија се популација најбрже смањује.
Албанија је према попису 2011. године имала 2.800.138 становника, показују подаци статистичке агенције Владе Албаније, док је 2023. године тај број смањен на 2.402.113.
Пад броја становника од око 400.000 људи представља губитак више од 14 одсто свеукупне популације, што је један од најдрастичнијих података ове врсте у целом свету.
Шефица Катедре за педагогију и психологију на Факултету социјалних наука Универзитета у Тирани, професорка др Арјана Мучај упозорава за Косово онлајн да према подацима албанског Института за статистику (ИНСТАТ), албанско становништво стари веома великом брзином, а да је главни проблем емиграција.
“Имамо неколико главних фактора зашто се то дешава. Први фактор је пад наталитета, други фактор је број умрлих, а трећи фактор је емиграција становништва, односно одлазак из земље људи најпогодније старости за тржиште рада, од 24 до 39 година. То је главни проблем, који има веома велики утицај на старење становништва. Људи који одлазе из земље су у годинама када се стварају породице, али више не живе у Албанији. Њихов одлазак повећаће и проценат старијих људи у земљи, у односу на број становника, што говори да се старење становништва одвија великом брзином. То се не дешава само у Албанији, већ у целом нашем региону”, каже Мучај.
Наводи да стопа исељавања становништва у иностранство износи око 14-15 одсто у последњих 12 година и да је влада израдила стратегије за стварање повољних услова за младе људе, да их подстакне да не напуштају земљу.
Међутим, награде породицама за рођење деце, повољни услови за породице за куповину стана и мере за стручно оспособљавање младих саме по себи нису дале довољно добре резултате.
Као један од начина да се спречи одлазак младих људи је, како каже, давање послова заснованих на меритократији. То би им помогло да покажу пуни потенцијал који стичу образовањем.
“У Албанији морамо одустати од праксе да многи млади људи морају да постану део политичких организација, политичких партија, да би добили посао. Мислим да албанска држава треба да води рачуна о томе да млади људи треба да се осећају цењено и сигурно. Иако је неколико мера предузето, млади не осећају промену. Њима су потребне здравствене услуге, сигурност за будућност, значајна финансијска примања. Појединци са добрим професионалним вештинама треба да буду плаћени на основу онога што дају на послу. Тиме би се повећало задовољство младих да остану у земљи”, каже професорка из Тиране.
Еконимски стручњак из Приштине Сафет Грџаљиу каже да од овог проблема није изузето ни Косово. Указује да се на Балкану више прича о рату, него о просперитету, због чега млади на овим просторима не виде своју перспективу.
“Ако ви анализирате задњи попис становништва, видите да је ту једноставно мањи број људи, око 200.000, а ако погледате структуру становништва, онда видите да једноставно тај стуб развоја, када су у питању млади људи, није више оно што је био некада. Данас расте старост и данас има мање младих”, каже за Косово онлајн.
Указује да сама чињеница да се становништво исељава и да млади одлазе мора бити приоритет владе да уради нешто по том питању.
“Не можемо натерати младе да остану на Балкану ако немамо политичку стабилност, не можемо ми натерати младе да граде перспективу ако они немају подршку. Чињеница је да се на Балкану далеко више прича о рату, о сукобима, а не о просперитету и економском развоју и шта друго онда да се очекује”, каже Грџаљиу.
Како наводи, да би млади остали на Косову, мора се вратити “изгубљена нада да ће бити бољих дана”.
“Али, нажалост, ово што се догађа у задње време не мирише на нешто што може да буде мотивација за младе да остану овде”, оцењује он.
Национални координатор за демографију, младе и људске ресурсе у Влади Северне Македоније Влатко Гјорчев упозорава да је депопулација погодила све аспекте друштва и у овој земљи и наводи за Косово онлајн да смањење радне снаге изазива “каскаду негативних последица”.
“Чињеница је да све земље на Балкану имају процес депопулације, да велики број људи, углавном из социо-економских разлога, емигрира и одлази у Немачку, Скандинавију, Бенелукс, а неки од њих одлазе и у удаљеније земље као што су Канада, САД и Аустралија. Дакле, последица свега тога је смањена радна снага, смањен број ученика у школама, смањен број људи доступних на тржишту рада, мање деце у вртиц́има… Дакле, не постоји област коју ти процеси депопулације не дотичу, јер је чињеница да без људи нема ништа”, каже Гјорчев.
Објашњава да смањење радне снаге утиче и на број потрошача, односно мању потрошњу и да је због тога демографија међу кључним питањима.
“Настаје спирала или каскада негативних последица, смањује се привреда, смањује се продуктивни део људи и то се једноставно одражава на порезе, на стабилност пензионог система и на све остало. Мислим да је демографија апсолутно међу кључним и најважнијим питањима и да ц́е тако бити у годинама и деценијама које су пред нама. Јер сви ресурси су важни, али људски ресурси су најважнији. Без људи нема ништа”, упозорава он.
С њим се слаже и професорка на Географском факултету Универзитета у Београду Даница Шантић. Она за Косово онлајн указује да повећању старости становништва у региону доприносе и емиграције младог и радно способног становништва и да је процес старења сада постао толико брз да државе просто нису припремљене на то.
Нагласила је да је просечна старост у ЕУ, као и у Србији око 43 године и да је у односу на прошли попис који је у Србији реализован 2011. године број старосних година повећан за два.
Оцењује да то не изгледа много, али да када се узме удео тих лица, он сада износи 23 одсто укупне популације централне Србије и Војводине на којој је извршен попис.
Са друге стране, додаје, удео лица од 0 до 14 година износи свега 14 одсто, што значи да Србија постаје земља старих.
„То, понављам, јесте европски тренд. Европу смо увек звали ’стара дама’ она сада заиста и постаје ’стара дама’ и некако ми идемо у правцу развоја тих земаља које су већ достигле одређене нивое старости. Сада оно што је требало урадити и раније, а није касно ни сада, јесте креирати неке документе који би адресирали тај повећани број старих људи у Србији“, рекла је Шантић.
Запажа да последице старења становништва пре свега утичу на економску перспективу, односно стварају притисак на пензиони систем.
„С обзиром на то да је пензиони систем какав ми познајемо креиран 60-их година у Америци, тада је очекивано време трајања живота људи било доста краће него данас. На основу тог очекиваног трајања живота одређује се број година када се иде у пензију. Међутим, како се укупно трајање живота људи у појединим земљама продужило до 80 или чак 90 година, као што је то случај у Јапану, схватило се да у савременом периоду ни најбогатија економија света не може да издржи толики притисак на пензиони сyстем”, указала је она.
У том смислу, како каже, Србија се нашла пред једним великим изазовом, а то је да се године на послу, односно радни век, не завршава када закон каже.
Упозорила је да одлазак становништва у иностранство доста утиче на старење ако се узму у обзир године у којима људи највише емигрирају.
Људи најчешће, указује, напуштају земљу у својим тридесетим годинама – када су радно и фертилно способни.
„Када се једне територије исељава младо, репродуктивно становништво, јасно је да у том самом збиру остаје старије становништво које није толико мобилно и остају деца која су на школовању. Ако погледамо ниво рађања он је најнижи у односу на 20. век и није довољан да попуни празнине на тржишту рада нити ће бити довољан у наредних 15 година и онда се поставља питање како ће функционисати наш и пензиони систем и тржиште рада и економија ако не изнађемо неке хитне мере које ће дати резултате“, упозорава она.
Говорећи о мерама које би евентуално спречиле последице старења становништва, професорка истиче да би Србија требало да се угледа на примере добре праксе, као на пример Велике Британије.
Велика Британија је, појашњава, пре 20 година почела да ради на креирању здравог и активног старења.
„Просто, када људи оду у пензију да на неки начин на њих не заборавимо. Да им пружимо неке могућности да и даље активно доприносе друштву у складу са својим могућностима. Велика Британија је то прва прихватила, онда и друге земље Западне Европе, а то некако полако долази код нас у овај део света“, рекла је Шантић.
Наводи да је у Европи врло чест случај да стари људи раде у музејима, културним установама или по четири сата, те се, како оцењује, осећају боље са једне стране, док и даље, са друге, доприносе друштву и буџету.
Међутим, Шантић оцењује да и поред примера добре праксе, земље региона, Албанија и Србија, не примењују у свом систему конкретно мере које су заживеле и дају резултате у Европи.
„Ниво исељавања младог становништва уз Албаније заиста је велики. Када вам се исељава младо становништво, без обзира што ће попис рећи да их има пуно, стварна ситуација јесте да је процес старења тамо изузетно интензиван“, објашњава она.
Изразила је уверење да ће земље региона покушати да одговоре на те изазове на сличан начин.
„Стари су нам потребни, они нам не сметају у аутобусима како често мислимо и у редовима. Они заиста могу да буду јако корисни чланови овог друштва и треба да рачунамо на њих“, закључила је Шантић.
