На самом почетку, Добрила се осврће на своју богату каријеру.
„Радим од 1987, тако да је већ 37 година у току мог радног стажа. Различите генерације, различити услови живота, различите потребе, али могу рећи да су нам деца супер. Одушевљена сам њима, мада бих, по мом савету, могла да коригују многе ствари, а да ли ћемо успети у томе или не, видећемо“, каже Добрила.
Говорећи о некадашњем Ораховцу, Добрила с топлином описује прошле дане.
„Раније је било лепо, данас је тужно. Слобода, песма, виногради, деца иду срећна у школу, без пратње родитеља, без икакве стрепње да ће се нешто некоме десити. Опуштено, смирено, релаксирано… Све је то било здраво, одмерено, лепо“, додаје Добрила Витошевић за нашу емисју.
Данас, како каже, ситуација је знатно другачија.
„Живе ограничено. Колико спољним светом и спољним невидљивим границама, тако и унутрашњим страхом који се повремено појављује. Иначе, деца су храбра и због тога сам поносна. Али не желим да буду храбра и луда, него храбра зато што су спутали лудо храбре у себи“, истиче Добрила.
Поред изазова с којима се суочавају млади, Добрила указује и на промене у свакодневном животу одраслих.
„Многе су породице раздвојене, многе су породице на пола пута одласка и доласка или останка. Многе породице крију у себи бол, који је огроман, због општег стања у читавом граду.“ Ипак, вера у боље сутра опстаје: „Наравно, Бог. Али Бог даје наду и осећај да ће се нешто превазићи, да долазе нова и боља времена“, рекла је Добрила.
Разговор смо наставили о здравственим услугама у Ораховцу. Упркос изазовима, Добрила наглашава преданост лекара.
„С обзиром на искуства моје породице и лечења у другим срединама, ван Косова и Метохије, кажем да је ово ефикасно и добро. Наравно, постоји недостатак лекова, недостатак одређених средстава, недостатак специјалистичких прегледа и осталог. Али то решавамо уз савете наших лекара, који су овде присутни и који нам заиста дају много наде и осећај да смо битни у животу и понашају се према нама као умни људи који осећају наш бол“, каже Добрила.
Долазак туриста и верника у Ораховац и Велику Хочу пружа нам додатну снагу.
Дуги низ година, од ’99. па, ја мислим, до 2008, били смо много усамљени, препуштени сами себи, потпуно. Небо, земља, и то је то. И ми у тој средини која нас и одозго и одоздо притиска, али и ослобађа. Али, с друге стране, долазак нових људи чини да се и ми променимо, да смо другачији, да осећамо, да их питамо да ли смо нормални.
Јер та комуникација чини да нас уверава да није узалуд и да нисмо сами.
Добрила с оптимизмом гледа на будућност, нада се отварању нових радних места и нових ђака у школи у Ораховцу.
„Ја сам увек оптимиста. И увек кажем да ће бити боље и да ћемо опстати, без обзира на притиске, на разна дешавања на светском нивоу, не само на нашем локалном. Без обзира колико изгледало безнадежно, увек се нађе начин да се превазиђе то безнађе у било ком моменту. И ја мислим да ће бити отварања нових радних места, да ћемо моћи да ширимо заједницу кроз нове брачне парове, новорођене бебе, кроз децу и смех, упис у гимназију, перспективу запослених, да је боља и темељнија за све нас. Не мислим само за нашу заједницу, Ораховац, Велику Хочу, Зочиште, него мислим комплетно на цео Балкан, али и на европску заједницу, јер ми припадамо, без обзира да ли нас прихватају или не, ми смо ипак европска заједница“, заклучила је Добрила Витошевић.
Будите уз нас у наредним епизодама „Наше хероине,“ где ћемо доносити још инспиративних прича о женама које покрећу промене и осветљавају наше друштво.
