У манастирској порти Високих Дечана, на камену који памти векове, седи Доминик де Франс. Мирно, као да је ту одувек. Има осамдесет и једну годину и чита књигу на француском језику — Стара српска уметност, издање из 1919. године, дело Габријела Мијеа, француског археолога и историчара који је пре једног века записивао о манастирима Србије и Македоније. Књига је стара колико и сећање Европе на Велики рат, а Доминик је чита као да проверава да ли је оно записано тада преживело до данас.
Она зна да су везе између Француза и Срба старе и дубље од политике. Француски народ се за Србију посебно заинтересовао после Великог рата — не само због савезништва, већ и због епских прича о страдању и јунаштву. Код куће, у Француској, Доминик чува више таквих књига: старе речнике из ратног времена, поезију, нарочито епску. Чита о Србима на језику који је њен матерњи, али причу доживљава као да је њена унутрашња.
„Постоји више веза међу нама јер су наши народи слични“, каже. „Разумемо да нас је историја поделила. Желела бих да француски народ — народ, не влада — поново сретне српски народ.“
Богомдана
Рођена је у малом месту Дилифи (Диеулефит), на југоистоку Француске. „Богомдан“ је име њеног града на српском. У средњем веку тамо је био манастир. Пензионисана је наставница старих језика — грчког, латинског и француског. Мајка је две ћерке, Марије, психијатрице, и Естер, филмске монтажерке, бака двојици унука – четрнаестогодишњем Исаију и деветогодишњем Авељу.
„Али то није све. Постала сам православка много, много касније од овог дела мог живота, али сам и дуго на овом путу“, опоменула је писца ових редова.
Крстила се 6. новембра 2022. године у Високим Дечанима. Крстио ју је тадашњи игуман Драганца, данашњи владика Иларион и то на њеном матерњем, француском језику.
У Југославију је први пут дошла 1966. године. Десет година касније, 1976, како је сама казала „мало је погурала“ свог тадашњег супруга, фотографа, да заједно обиђу манастире Српске православне цркве. Са собом су повели и ћерку Мари, стару тринаест месеци. Прве кораке направила је у Пећкој Патријаршији.
Имали су дозволу тадашњег министра културе Милета Жегарца, који ће постати њен пријатељ, али их у Студеницу нису пустили. „То је комунистички папир“, рекао им је игуман. Вратили су се у Конарево, село крај Краљева. Падала је слаба киша, седели су поред пута и јели кобасицу, када им се обратио човек на француском и позвао их на кафу. Био је хришћанин, пријатељ студеничког игумана, испоставиће се од тада постати и њен.
Попили су кафу и ракију, и са њим заједно отишли у манастир. После су наставили ка Пећи.
„Седели смо у лепој просторији, мој муж удаљен од мене и Мари између нас. Мора да је та мала девојчица била импресионирана – одједном је устала и дошетала до мене.“
За Дечане из тог времена нема јасно сећање. „Чудно“, каже. „Знам да смо били, али се не сећам.“
После тог путовања пише текст, чита о рашкој и моравској школи, а текст и фотографије, Доминик и њен супруг тих годиа продају у Швајцарској и Немачкој.
Себе описује као верног пријатеља – када некога стекне, то је заувек. Тако су јој доживотни пријатељи постали породица Жегарац и Краљевчанин који је их је свратио на кафу видевши их у Конареву.
Са пријатељима је имала многе лепе тренутке, путујући тадашњом Југославијом, али су време заједно проводили и у Француској. Када су дошле санкције, није могла да остане по страни, ни она, ни њена млађа ћерка. Њена ћерка Естер, тада четрнаестогодишњакиња, рекла јој је: „Не можемо да их оставимо саме.“ У ноћи су уносили торбе са храном у аутобус — месо, намирнице, двадесет, четрдесет килограма. Било је довољно да некоме значи.
За време рата, Естер долази у Београд и остаје до краја рата, када ће јој се придружити и Доминик. Студирала је филм у Паризу. „Казала је да жели да уради филм и прикаже шта се дешава.“ Не носи камеру, из страха, али носи мали фото-апарат. Живи са породицом Жегарац, а после рата долази и Доминик. Стоје у редовима са боновима. „Један бон, један литар млека“, присећа се Доминик помоћи својим од санкција и рата измореним пријатељима.
Јеванђеља и новине, душа са истока
Љубав према Југославији Доминик је открила као девојчица. Била је идеалиста. Веровала је у трећи пут, у несврстаност, у идеју слободног друштва. Дивила се Титу, па касније схватила да је то била грешка. Очух јој је био комуниста, нетолерантан. Старе језике учила је рано — латински са једанаест, грчки са четрнаест. Српски је почела да учи на студијама, а учитељ јој је био управо Жегарац.
Љубав према Србији је додатно утврдила путујући кроз њу да би стигла у Грчку, где је ишла за студентске ферије, а љубав према хришћанству додатно јачала боравећи у обе земље.
Потиче од хугенота, првих француских протестаната. То значи: бити мањина, супротставити се систему. Подигла ју је бака, дубоко религиозна. „Учила сам од баке да можемо бити сами. Ако си са својом савешћу миран – све је у реду“.
Увече су се читала Јеванђеља и новине. Она је као дете спавала на столу да не иде у хладну собу и слушала обе баке док читају на глас. „Бака је читала Свето писмо, а њена сестра новине, па би то размењивале и коментарисале“. Можда су се баш тада, у детету које је после родитељског напуштања љубав и топлину пронашло код бака, први пут спојиле вести света и реч Божја.
Са седам година одлази код мајке у Париз, код жене која је у том тренутку за њу потпуни незнанац. Тамо религија није била добродошла. Свето писмо јој је одузето, па је Јеванђеље по Јовану научила напамет. Са тринаест чита Злочин и казну. Не разуме све, али осећа нешто, што је њој битно – Душу. Реч која у њеној париској породици није постојала.
Но, млада Доминик је и даље свако лето проводила на селу код баке, где су је грлиле топле руке и Божја реч. Када би их посетио свештеник, окупљали би се у бакиној кући. „Било би нас десетак заједно са суседима. Били смо попут првих хришћана. Били смо стварна мањина“.
Косово и крштење
Другог, и јединог, како каже, правог супруга, срела је такође захваљујући Србији, после бомбардовања ’99 – 2000. године. Упознали су се око Васкрса, у православној цркви у Авињону. Иако из старе француске, грофовске породице, и он је био православни свештеник. Заљубили су се разговарајући о Југославији. Погинуо је 2010. године.
После мартовског погрома свако лето проводи на Косову и путује са својим супругом. Пише, сведочи, организује догађаје.
„Писала сам истину о томе како српски народ живи у енклавама и о свему што се дешавало 2004, али то није помогло.“
Борави у Великој Хочи, Ораховцу, одлази у Драганац. Тамо, у разговору са оцем Лазаром, долази тренутак одлуке.
„Желиш да будеш православка?“ – три пута је питао.
Тада је осетила јасноћу. Отац Лазар је позвао оца Илариона. Све је било договорено за десет минута. „Одједном је све било јасно.“
Највећи страх био је како ће то примити породица.
„Нећеш више да будеш протестанткиња?“ пита је ћерка. „Не, увек ћу бити протестанткиња, али сада има један слој више, а то је православље.“
После крштења, нешто се променило. Ћерка то види. Има поверења.
У Дечане је за Васкрс довела унуке. Бринула се због реда, због хране, због литургије. Деца су сама устајала пре седам и одлазила у цркву. Осетила су нешто. Исаија је питао шта значи бити светац. Отац Иларион му је рекао: слобода, љубав и радост.
„Слобода је прва“, објаснила му је Доминик. „Не можеш бити хришћанин ако ниси слободан.“ „Љубав је ипак прва“, рећи ће после отац Петар.
Данас каже да је суштина вере — срећа. Да духовност силази у човека и подиже га. Да је важно радити помало и али не одустајати. Да треба тражити опроштај. Да се вера чува.
Круна живота
Сећа се речи уклесаних на породичној гробници у Француској, из Апокалипсе: Буди веран до смрти, и даћу ти круну живота. Круна, каже, јесу истина, правда и Христ. Нико не сме да је скине.
За Доминик, та круна су истина, правда и Христ. И верност – људима, историји и ономе што се не напушта када постане тешко.
У Дечанима учи и жели да узврати писањем о везама. Верује да је проблем савременог света губитак наде, распад породица, живот без смисла. Млади не могу живети само од новца.
У православљу је пронашла целовитост, поштовање предака, братство. Оно што јој је било познато још као девојчици код баке — да смо једни другима потребни.
У порти манастира, Доминик де Франс затвара књигу стару један век. Везе о којима је читала нису нестале. Само су, тихо, чекале да их неко препозна.
