Сви јавни и тајни, стварни и умишљени планови о нестанку Републике Српске своде се на два сценаријa. Први још од 1992. године подразумијева примјену физичког насиља, оружану агресију којом би се, попут “Олује” и “Бљеска”, српски народ западно од Брчког протјерао преко Дрине, док би остатак Републике Српске, дио Семберије, Подриња и Херцеговине, био принуђен да репризира судбину источне Славоније, Барање и западног Срема. По другом сценарију, уништавање Републике Српске одвијало би се постепено, развлашћивањем институција, отимањем надлежности, сатанизацијом појединаца, притисцима и уцјенама, прогоном националне свијести и српске идеје.
Јасно је да се први сценарио није могао одиграти без директног страног утицаја, као што је то било уочи Дејтонског споразума. Слому Републике Српске Крајине и паду низа западнокрајишких општина, ако је ко заборавио, претходила је брутална НАТО агресија, као и 1999. године на Космету. Готовини је остало да се ушета у Книн, Дудаковићу у Сански Мост, а Тачију у Призрен и Приштину. За такав упад у Бањалуку, о чему још машта дио бошњачке јавности, страни завојевачи им нису дали подршку 1995. године, а немају је ни данас у знатно другачијем геополитичком амбијенту. Додуше, може се расправљати да ли су се Амери и Швабе више плашиле мијешања Србије и Русије или избјегличке катастрофе послије које би им остала етнички чиста муслиманска држава – у срцу или на периферији Европе! Како год, ни тај сценарио није искључен, поготово не у усијаним главама сарајевских екстремиста. У међувремену, мастило на Дејтонском споразуму није се осушило, а сценарио број два почео је да се практикује. За њега је Сарајево стално имало упаљено зелено свјетло. Већ пуних 30 година.
И сада је дошао у преломну фазу! Огољену до сржи!
Поткопавање темеља
Ипак, за крајњи успјех тог сценарија ипак није довољна само подршка споља. Поред директног западног мијешања, бошњачким национал-шовинистима потребни су савезници унутар српске политичке заједнице! И њих су често имали од 1995. године наовамо, тачно у оној мјери колико је Република Српска изгубила изворних и уставом загарантованих надлежности. Изнуђено или лакомислено, трговином или глупошћу, то је сада ионако мање важно. У поткопавању темеља Републике Српске њеним непријатељима сарадници су били и сви они који су на разне начине слабили националну свијест српског народа, јавни морал и културу, демократске капацитете и материјална богатства, уносили злу крв партијашењем и саможивошћу. Али и то сада остаје у другом плану.
Шта год да је Република Српска чинила и каква год да је била, ионако ништа не би одвратило њене непријатеље од плана о њеном нестанку! Уосталом, мијењали су се појединци и коалиције, позивали су и на међунационално помирење и пријетили референдумом о самосталности, показивали добру вољу за јачањем БиХ, некритички испуњавали европске прохтјеве и блокирали заједничких институција. Узалуд. Сарајево је имало само једну идеју водиљу. Било ко био на власти. Од Алије до Бакира. Од Силајџића и Лагумџије до Бећировића и Конаковића. Поред политичких елита, исту ту идеју свакодневно су распиривали бошњачка академска заједница, медији, невладине организације, борачка удружења итд. Сви до једнога! Али због тога не можемо да се љутимо на њих. Можемо само да им завидимо!
Колико је набујао бошњачки национализам понајбоље нам свједочи и о томе колико се одмакло у остваривању сценарија о нестанку Републике Српске. Таман толико да су престали просипати шупљу причу о некаквој грађанској и мултиетничкој држави и увелико прешли на отворено политичко насиље и самовољу, обилато се користећи узурпираним судовима и дипломатском мрежом. Медији су им послужили за наслађивање и вријеђање! Сада више нема ТВ лица које изговара име Републике Српске, нити више има новинара или новинарке који се не свађа са српским политичарима, а бошњачким дијели лекције на које све начине могу да још појачају офанзиву на “мањи ентитет”, “ер-ес”, “геноцидну творевину”… Фанатици са друштвених мрежа би одмах да кољу. Интелектуалци мржњу и отров просипају без рукавица. Судије озакоњују политичке памфлете. Сви осјећају да им је посао у завршној фази, нико не разматра алтернативне сценарије о будућности “сложне браће”. Увјерени су да је потребно још само мало…
Кога ће памтити историја
Потребно је да се наберу Срби који ће добровољно пристати на капитулацију! Свеједно да ли из лакомислености, из стања тешке фрустрације и растројства, из похлепе и властољубља, под уцјеном, из увјерења или чисте глупости! А кандидати стоје у реду. У том случају заиста јесте готово! Не одмах, али брзо! Не декретом, већ натенане! Коначни крај Републике Српске вреба са њених функција које ће да клече пред некаквим Шмитом, дрхте од сарајевских кадија, тресу од ботова са друштвених мрежа. Оних којима се радује Конаковић, призива их Хаџифејзовић, а самоубилачки благосиља озлојађена и дубоко подијељена свјетина.
Је ли касно да такав сценарио буде избјегнут?
Подвуцимо још једном тврдњу да се од сценарија о рушењу Републике Српске не би одустало шта год да чини српска страна и ма ко да је на власти. Уосталом, питајте Караџића, Плавшићку, Поплашена, Чавића, Шаровића – ако смије да призна, питајте Додика – оног из 1998. или овог данашњег, свеједно! Питајте било кога ко је на било који начин био актер или хроничар политичких процеса током ове три деценије! Питајте гробове својих предака, спомен костурнице, јаме! Питајте забрањене странице историје, избрисане истине и фалсификате, питајте гусле, хероје, питајте тешко извојевану и са свих страна нападнуту слободу и државотворност српског народа! Они ће вам све рећи!
Наравно, ако нисмо могли мијењати друге, могли смо себе. Ако из историјских трагедија ништа нисмо научили о другима, могли смо о себи. Била би Република Српска много јача да смо сложни, а сложни бисмо били да нам се политика није сводила на пуко и простачко партијашење. Због њега смо посљедично имали катастрофалну селекцију кадрова, подаништво, сплеткарење и општу пљачку. Умјесто да јачамо институције и националну свијест, ми смо толерисали каријеризам, подстицали алаве авантуристе и незналице да се уплићу у политику и од ње праве бизнис. Да смо током ове три деценије стварали демократски снажну Републику Српску, здрав парламентарни живот, политички компетентну јавност, слободоумну интелектуалну елиту, да смо награђивали знање и врлину, а не савитљиву кичму и љепљиве прсте, поштовали борце и сељаке, чували и његовали младост, данас не бисмо имали због чега да се бринемо. Не би некакав Шмит могао да таргетира појединце преко којих ће се острвити на националну цјелину. Сви бисмо били као један, баш онако како нас је опомињао наш Кочић прије 100 и кусур година. Не би разни Конаковићи и Хаџифејзовићи имали кога да проберу за саучеснике! Не би било мјеста дилеми постоји ли какав виши циљ због којег би иједан Србин отишао у Сарајево и са малих екрана пљувао по Републици Српској, Народној скупштини, Српској православној цркви, Универзитету… По свему што сваки нормалан народ брани свим средствима. Овако, шта је ту је! Ми избора више немамо! Само један сценарио је пред нама. Сценарио опстанка Републике Српске. И ако је влада националног јединства некоме спорна, српско јединство не смије да буде! Оно је једина сламка спаса и једина мјера издајства. Како ће се помирити са другима народ који није способан да се помири са собом?
Ако бисмо и пристали на пријевремене изборе, ваљда је потпуно јасно да опозиција тек сада не би могла да побиједи вољом народа. Не би могла ни јединствена опозиција, са добрим политичким програмом и најбољим кандидатима а камоли оваква, растројена, спојива јединим заједничким циљем – скидањем Додикове главе. А када би се и дочепала власти на шта би личила њена владавина, колико би потрајала и шта би све морала да испоручи онима који су их ту довели. Како би их запамтила историја?
Не треба трошити ријечи набрајањем колико је СНСД забрљао и зашто сада његов позив на јединство, упоредно са оволиким свађама у Бањалуци, дјелује неискрено. И колико уступака би требало да понуди онима који би због вишег циља и општег интереса били спремни да им накратко забораве све гријехе. Нема сумње да Додик и Станивуковић држе кључеве опстанка Републике Српске! За било који други сценарио опстанка Републике Српске, који би укључивао озбиљну парламентарну дебату, јавно резоновање интелектуалаца, добрих политичких и медијских аналитичара, патриотских снага без личних калкулације и рачунице, времена више нема. Ако има и њих…
