Право на завичај једно је од оних права која нису кодификована, а ипак она постоје јаче од многих прописаних. Ниједан устав га не именује, не уређује, ниједан законик га не предвиђа, али оно делује као природно право — зато што човек нема моћ да га сам себи додели нити да га се одрекне. Завичај није пуки резултат избора, него последица порекла. Човек га не бира; човек га затиче.
Са становишта правне науке, филозофије, завичај припада оној непомеривој категорији првобитних чињеница — оних које нису створене вољом, већ чије је постојање претходно у односу на сваки акт воље. Као што не можемо ничим променити време рођења, тако не можемо променити ни први простор у који смо ступили. То је чињеница која нас обавезује, држи, чак и када ми више не можемо да обавежемо њу.
Када завичај буде отет као територија, јавља се тешко питање: да ли отмица земље повлачи и укидање права које је у тој земљи рођено и заувек закопано? Одговор је једноставан: не. Територија може увек бити окупирана, али право на њу — као право на простор у којем смо настали — не може бити заузета – не подлеже експропријацији. Право на завичај није зависно од нечије државне власти, од политичке моћи, од историјског тренутка. То је право које се заснива на људском постојању, а не на некој правној регулацији.
Завичај се може одузети као географија, али не и као правни однос. Стање.
Јер право на завичај није ствар власништва, него ствар порекла. Хабитуса.
А порекло не застарева.
Управо зато, човек може бити прогањан са своје земље, али не може бити прогнан из свог завичаја. Он може физички бити прогнан, али правно и морално остаје титулар права на оно што га је створило. У томе смислу, завичај има структуру неотуђивог права — права које не престаје ни под којим околностима, јер је уписано у сам чин нашег постојања. Прогонство је кратко, повртатак сигуран.
Стога, када кажем да је мој завичај отет, мислим на то да је привремено отета земља, али никако и моје суверено право. Право постоји изнад чињеница, а завичај изнад свих оних промена које историја и испретуриа и произведе.
Завичај је, дакле, право чија се вредност не мери поседом, него памћењем.
И баш зато — оно је јасно ненаплативо, неукидиво и неуписиво у било који, чики катастар, сем у човекову свест. Чека, несаломив чека да физички додирне посед и потбрди укњижбу у књиге из којих је узалудно годинама искњижаван. То је божја природа завичаја.
У животу постоје разне врсте власништва и оне које се не могу продати, наследити, изгубити, нити комунализовати. То јесте власништво над њим, над сопственим сећањем. Оно није ствар у имовинском смислу, али се управо као власништво понаша: човек је једини титулар, једини корисник и једини могући заштитник тога права.
Ако је завичај простор у којем човек настане, онда је сећање механизам којим се тај простор заувек чува. Сећање не представља само реконструкцију прошлости већ вид отпора према нестанку. Када је физичко место уништено или пак тренутмо отето, сећање постаје последњи штит: титанијумска купола власништва над њиме.
Сећање, у правном смислу, функционише као врста идеалног власништва: не у омом идеолошком, већ у правном значењу — као власништво над стварју која нема материјалну форму, али има највиши степен личне вредности. То власништво не може бити опљачкано, попаљено, национализовано или издато, препродато. Оно је неуписиво у туђе књиге, оно је неприступачно туђим рукама, оно је незаменљиво било којом накнадном имовином.
Када су ми више пута рушили гробницу, нису знали да руше само камен. Сећање на људе у њој, на моју крв и моје претке, није било испод мермера, него у мени. Обновити гробницу значило је обновити ред, али ред није био у камену — ред је био у сећању. То је био чин оног власника који брани своју имовину, не зато што му до камена много значи, већ зато што тај камен има обожен ћуд и карактер. Свака обнова била је једна врста опште конвалидације — потврда да власништво над њим, сећањем, није прекинуто.
Сећање има још једну особину: оно је апсолутно право. У правној теорији, апсолутна права су она која делују према свима. Моје сећање обавезује мене, али ограничава и свет и ниткове: нико нема право ни моћ да га уништи, прекроји, фалсификује или присвоји. Сећање је једино власништво на које – НЕ важи механизам отимања.
Човеку се може све узети земља, кућа, улица, школа, корзо, састајалишта, град.
Али му се не може узети оно што је та земља у њему оставила. Завет повратка.
Завичај је место. Сећање је најјаче власништво над тим местом. А оно што је моје у сећању — моје је апсолутно (ergа omnes).
(Журнал/ИН4С, 09.12.2025)
