Прича Драгане Шавелић, мајке два дечака из Велике Хоче, подсећа на важност подршке деци са посебним потребама и њиховим породицама. На Међународни дан особа са инвалидитетом, Драгана дели своје искуство борбе за достојанствен живот.
Драгана се 1999. године из Ораховца са породицом преселила у Велику Хочу, суочавајући се са многим изазовима. Она свакодневно пружа љубав и подршку својој деци упркос свим потешкоћама.
„Кад смо избегли, било је стварно тешко. Завршила сам гимназију у Ораховцу и 2002. године удала се овде. Данас сам мајка два дечака и свакодневно се суочавам са проблемима који нас прате,“ започиње Драгана своју причу.
Посебно је нагласила проблеме у вези са здравственом негом и образовањем свог старијег сина Живана, који је дете са посебним потребама.
„Живан је рођен у седмом месецу и провео је више од два месеца у инкубатору. Од тада су кренули здравствени проблеми. Заосталост је церебрална, удружено са аутизмом, има и проблема са видом. Све прегледе и терапије обављамо у Београду, јер овде немамо услове. Физикална терапија је доступна само у Косовској Митровици, а то представља велико оптерећење за њега и за нас“, каже Драгана.
Живан ће ускоро напунити 18 година, а Драгана истиче да су проблеми постали већи како је одрастао.
„Све је било лакше док је био мањи. Како расте, тако су и проблеми већи. Најтеже ми је што не може да иде са својим друштвом, да изађе, што је стално у кући. Похађао је овде основну школу. Кад је завршио то, уписали смо га у Ораховац, гимназију сад похађа. Колико да није кући, да му не буде досадно толико. Он не може, није савладао ни бројеве, ни слова. Препознаје он, изговара бројеве, разликује боје, али није научио слова, није савладао ништа то. Према његовим могућностима се понашају и наставници, и професори сад“, каже Драгана Шавелић.
Упркос тешкоћама, Драгана и њена породица, уз помоћ хуманитарних организација и добрих људи, успели су да омогуће Живану операције и терапије које су му помогле да стане на ноге.
„Да није било помоћи Епархије Рашко-призренске, Канцеларије за Косово и Метохију и хуманитараца, попут професорке Оливере, Живан можда никада не би проходао. Прву операцију имао је са три, а другу са шест година. Проходао је тек са седам“, додаје Драгана Шавелић.
Драгана је истакла колико су јој синови Дамјан и Живан ослонац у свакодневном животу.
„Дамјан је био мали када ми је рекао: ‘Мама, кад порастем, ја ћу обувати баји патике.’ Он данас помаже и увек је уз нас,“ рекла је Драгана.
Иако живот у Великој Хочи није лак, Драгана верује у бољу будућност.
„Људи нас често питају зашто не одемо у Србију, где бисмо имали боље услове, али ми смо навикли овде. Тешко нам је да се одлучимо за одлазак. Верујем у боље сутра и надам се да ћемо овде остати.“
Прича Драгане Шавелић је пример истрајности и борбе, али и подсећање на солидарност која је неопходна како би сви имали шансу за достојанствен живот. Данас се обележава Дан деце са посебним потребама, што је прилика да се скрене пажња на важност подршке и укључивања ове деце у друштво.
