Пише: Драгутин Ненезић
Пре неколико дана, Влада Републике Србије је усвојила предлоге два закона којима се спроводе друга и четврта тачка „плана“ из септембра ове године: Закона о проглашењу КиМ за подручје посебне социјалне заштите и Закона о организацији и надлежности правосудних органа у процесуирању кривичних дела извршених на територији КиМ.
У овом тексту ћу се укратко осврнути на оба предлога, као и на неколико повезаних догађаја који су се десили између овог и претходног текста.
Како су оба предлога закона прилично кратка и једноставна, те лака за читање, у анализи ћу се фокусирати на кључне одредбе и њихов однос према „плану“.
Први предлог
У првом предлогу закона се територија КиМ проглашава подручјем посебне социјалне заштите, па се затим дефинишу кругови лица која могу остваривати права по том основу, као и самих тих права – социјалних новчаних давања за незапослена и старија лица, као и других које Влада може утврдити посебним програмом.
Посебно се дефинишу услови за остваривање тих права, као и поступак за њихово утврђивање и остваривање, уз друге уобичајене одредбе за законе који уређују област социјалне заштите и буџетског система.
Оно што је на први поглед уочљиво је да се чланом 3 дефинише када ће се сматрати да неко лице живи на КиМ:
„Сматра се да лице живи на подручју посебне социјалне заштите ако се трајно настанило на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија где поседује или закупљује стамбени простор у којем живи са породицом, друге непокретности које користи и одржава, проводи своје слободно време, учествује у друштвеном, културном и верском животу, односно ако је центар његових животних активности, професионалних, економских, породичних, социјалних и других веза које доказују његову трајну повезаност са местом у коме се настанило на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија.“
Чини се да ће испуњење овог услова контролисати Комисија за процену посебног социјалног статуса из члана 14, која ће се по свему судећи формирати за сваку општину, и коју чине представници месно надлежног центра за социјални рад, надлежне филијале Националне службе за запошљавање и саме општине.
С овим у вези, морам да приметим да је круг лица доста шири од првобитно обзнањеног „само они који заиста живе у АП КиМ“, што и не мора бити лоше – тако се могу обухватити и интерно расељена лица, или они који су се са КиМ одселили у последње две године.
С друге стране, у ситуацији када су органи у српском систему скоро па у потпуности растерани са територије КиМ у исте те две године, функционисање ових комисија ће бити доста изазовно, и вероватно ће и оне саме бити на неки начин измештене.
Поред овог услова, у члановима 8 и 9 се као услов јавља и то да лице мора да сматра Републику Србију својом државом, што је већ виђено крајем осамдесетих и почетком деведесетих.
Тада се то доказивало потписивањем одговарајућих докумената, а одбијање косовско-метохијских Албанаца да их потпишу је било формални изговор за њихово масовно напуштање институција.
У међувремену, Албанци су после 1999. године у великом броју примали пензије и друга новчана давања од стране Републике Србије, па нисам сигуран да ће овог пута овај услов заиста бити и препрека да се то и настави.
Мислим да је добро што круг давања није затворен, већ се може проширити посебним програмом Владе, али је свакако лоше што ће се и даље радити о социјалним давањима, јер су новчана давања неопходна и онима који нису социјално угрожени (за сада) – привредницима који трпе због блокаде увоза, свима који сносе трошкове због подизања динарских примања на бакоматима или у Рашки итд.
С тим у вези, у члану 13 се предвиђа да се:
„Захтев из става 1 овог члана подноси се електронским путем или на писарници за пријем захтева за остваривање јавних и административних услуга на подручју посебне социјалне заштите, коју одреди Влада“.
Како писарница скоро више да нема на територији КиМ, односно оне су недавно измештене на административне прелазе – што је уједно и остварење треће тачке „плана“ – ова одредба је прилично несрећно срочена.
Други предлог
У другом предлогу закона се дефинише круг кривичних дела ради чијег гоњења се успоставља надлежност посебног одељења Вишег јавног тужилаштва, као и посебног одељења Вишег суда у Београду, те се уређују питања од значаја за рад ова два органа.
У овом предлогу је посебно занимљиво што се кривична дела дефинишу широко, као:
„’Сва кривична дела прописана Кривичним закоником која су извршена после 17. фебруара 2008. године на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија’, што представља прилично проширење у односу на ‘план’, као и образложење самог предлога, где се спомињу као извршиоци искључиво ‘привремени органи самоуправе’“.
На основу овако широке одредбе, нови органи ће моћи да гоне и Србе и Албанце, и то за апсолутно сва кривична дела – па, екстензивно тумачено, и за одржавање косовских избора, успостављање и рад косовских органа, као и примену косовских прописа, будући да се све ово може подвести под неко од кривичних дела из српског Кривичног законика, а имајући у виду уставни статус КиМ.
Занимљиво је и да се чланом 10 предвиђа да:
„Кривични поступци за кривична дела из члана 2 овог закона покренути пре ступања на снагу овог закона окончаће се у складу са одредбама овог закона“.
Таквих поступака нема пуно, колико ми је познато, а неки од њих су врло проминентни, па ће бити занимљиво да се види како ће се ова одредба примењивати.
То се свакако може рећи и за цео овај закон – он је толико широк, да ефективност његове примене зависи само од оних који ће га примењивати. Ту треба имати у виду и тешкоће везане за прикупљање доказа на територији КиМ, будући да тамо скоро да више нема српских органа који то могу радити, као и за извршење пресуда које ће се доносити, будући да су претежно Срби унутар домашаја српских органа, док се не може очекивати да ће се нпр. за Куртијем расписати међународна потерница због извршења пресуде која би се против њега могла донети по овом закону.
Уместо закључка
Мислим да се овим предлозима наставља фасадна политика српских власти, која иза привида законитости сакрива потпуну кооперативност. За такву кооперативност, српске власти су од стране ЕУ награђене одобравањем реформске агенде која не спомиње и није условљена било чиме везаним за Косово, док су приштинске власти у одобреној реформској агенди веома благо опоменуте нпр. у погледу употребе језика или механизма учешћа заједница (али не и на нивоу општинских избора).
То значи да ће се наставити са актуелном политиком Београда, као актуелном политиком Приштине (будући да и даље нема чврстих санкција), која је притом све луђа и луђа. Уз то, настављају се, готово свакодневно, арбитрарна хапшења, пребијања, малтретирања и узнемиравања Срба на северном Косову, уз млаке и никакве реакције званичног Београда.
У таквом безнађу, ови предлози закона неће ништа променити на терену, и само ће додатно разоткрити противречност српске косовске политике, која тежи поништавању сопственог уставног поретка.
То се оваквим законима не може променити. Следствено томе, ни постепено признавање одређених елемената суверенитета Косова се њима не може зауставити, већ искључиво и само обуставом бриселског процеса, и, шире гледано, процеса приступања ЕУ са којим је он неодвојиво повезан.
То подразумева темељну промену званичне политике Београда, али спремност за то не постоји. Иако је перспектива чланства у ЕУ упитна, овакав међу-статус, заснован на разним реформским агендама, одговара свим странама, а цену ће, као и до сад, плаћати Срби са КиМ.
