Када је након прошлих избора у Немачкој формирана тзв. семафор коалиција између социјалдемократа (СДП), Зелених и либерала (ФДП), медији главног тока нису скривали одушевљење. Говорило се да је реч о коалицији напретка и влади која треба да „модернизује“ земљу и уведе је у ново доба.
Са места министра спољних послова, Аналена Бербок из странке Зелених обећала је да ће водити „феминистичку политику“. Њен страначки колега, Роберт Хабек, добио је на управу суперминистарство за привреду и заштиту климе, док је министар пољопривреде постао још један лидер Зелених, Чем Ездемир.
По избору министара било је јасно да ће Зелени давати тон политици владе и да ће се земљу по сваку цену водити у правцу „зелене транзиције“. У медијском комплексу се овај развој посматрао благонаклоно, јер није непознато да Зелени уживају посебну наклоност међу новинарима.
Идеолошке илузије
Медијски картел није водио рачуна о упозорењима да трочлана коалиција до сада никада није виђена у Немачкој на савезном нивоу, да су чланице владајуће коалиције, барем номинално, по својим убеђењима миљама удаљене једне од других те да се следствено од њих не може очекивати да воде стабилну и конзистентну политику.
Мало се марило и за чињеницу да је персонални састав владе у најмању руку био упитан. Још пре избора се испоставило да Аналена Бербок ни сопствену биографију није успела самостално да напише. Оптужбе за плагијат брзо су нестале и преко свега се прошло као да се ништа није догодило.
Доцније су на светло дана изашле афере и других чланова владе укључујући и самог канцелара Олафа Шолца (СПД), као и његову страначку колегиницу Ненси Фезер. Левици наклоњени велики медији су поново спремно сарађивали са политичарима у елиминацији тих непријатности. Уместо да се баве аферама јавних службеника, медији су преко њих прелазили са изненађујућом наивношћу.
Међутим, убрзо је постало јасно шта бива када се политика једне државе води не према реалним интересима земље и народа, него у складу са сопственим идеолошким представама, жељама и илузијама. Медији можда могу да амортизују незадовољство, или да скрену пажњу грађана на неко време, али ни они нису у стању да у потпуности фалсификују стварност.
Зато су рад владе Олафа Шолца обележили протести незадовољних грађана који су на својој кожи морали да трпе последице његове политике. У различитим деловима земље грађани су излазили на улице и протестовали различитим поводима, да би се током протеста пољопривредника степен незадовољства показао јасно као на длану.
Незадовољни аграрном политиком владе, сељаци су почетком 2024. године сели у своје тракторе и блокирали путеве широм земље, а један број њих стигао је и до Бранденбуршке капије – чиме је центар главног града остао паралисан. Стизале су процене да је у блокадама учествовало око 100.000 трактора.
Истовремено је према анкетама чак 6 одсто Немаца у време протеста подржавало пољопривреднике и њихове захтеве. Штавише, око 45 одсто анкетираних казало је тада да би било спремно да се прикључи протестима против владе. Другим речима, још почетком године било је недвосмислено јасно да „прогресивна“ коалиција представља најнепопуларнију владу у историји СР Немачке.
Поразни резултати
Тврдоглави политичко-медијски картел је на протесте реаговао покушајем да се пажња скрене на тзв. десну опасност. Уместо да се позабави разлозима незадовољства политичко-медијска класа се посветила фабриковању афере Потсдам и организацији протеста владе против опозиције.
Истина, у Немачкој се на контрамитинге страначки симпатизери нису довозили аутобусима и нису добијали сендвич, али је принцип по коме та ствар функционише добро познат и ван граница ове државе. Телевизије су се трудиле да страначке људе представе као случајно одабране „забринуте грађане“ који су затим у камеру рецитовали унапред припремљене антифашистичке фразе.
Апстрактни баук деснице требало је да послужи за амортизовање реалног незадовољства конкретном политиком. Ипак, чињеница да је читав маневар изведен прилично трапаво пажљивом посматрачима је могао да потврди да картел не поседује ону снагу са којом је раније могао да рачуна.
После протеста против опозиције почело је све отвореније да се говори и о забрани опозиционе Алтернативе за Немачку (АфД), односно дошло се до отворене злоупотребе државних установа у партије сврхе. Покушај забране часописа Компакт то речито потврђује.
Да владајућим странкама пада популарност показали су и прошлогодишњи избори у Хесену и Баварској. У Хесену је борбена министарка унутрашњих послова Ненси Фезер (СПД) у сопственој изборној јединици прошла горе од њене странке. Да ове две покрајне нису изузетак потврдило се и на овогодишњим изборима у три покрајине на истоку земље: Саксонији, Тирингији и Бранденбургу.
Странке владајуће коалиције бележиле су пораз за поразом. У Тирингији и Бранденбургу су Зелени остали испод прага, а тиме и без посланичких мандата, док су у Саксонији са пет одсто једва успели да уђу у покрајински парламент.
Такви резултати могу се тумачити једино као тежак пораз за странку која даје тон немачкој политици и која ужива огромну подршку у медијској сфери. Другим речима, грађани настављају да недвосмислено показују да им није до политике на којој својеглави Зелени и даље инсистирају.
Социјалдемократе могу да се похвале успехом једино у Бранденбургу, док су у остале две покрајне њихови резултати били поражавајући, посебно уколико се има у виду да су лошије прошли и од тек формираног Савеза Саре Вагенкнехт (БСВ).
Чак ни добар резултат у Бранденбургу не даје много разлога за славље уколико се имају у виду све околности, рачунајући ту и подршку политичара из других странака.
У посебно мучном положају нашла се и либерална ФДП. Наиме, мало је рећи да су њихови резултати на покрајинским изборима понижавајући. У све три источне земље либерали су остали далеко испод цензуса и на добром путу да потону у политичку безначајност.
Још почетком године су анкете показивале да либерали међу грађанима стоје лоше, да је њихово гласачко тело изразито незадовољно радом владе, те да би стога у случају савезних избора ФДП могла да остане испод прага од пет одсто, а тиме и ван Бундестага. Поједини страначки функционери ни сами нису крили незадовољство и предлагали су да раскид коалиције.
И док је популарност странака владајуће коалиције опадала, популарност опозиционе АфД је расла. Ова странка је у Тирингији појединачно најснажнија, а у Саксонији и Бранденбургу друга по снази.
Крах коалиције
Збрка у влади достигла је врхунац током разговора о буџету за 2025. годину када три коалициона партнера нису више могла да се договоре. Кристијан Линднер, министар финансија из редова либерала, није пристао на планове коалиционих партнера и њихову политику широке руке.
Када је постало јасно да се запало у ћорсокак, Олаф Шолц је петог новембра Линднера разрешио дужности. У изјави за медије канцелар је свом министру пребацио неозбиљност, неодговорност и недостатак спремности за компромис. Чак је казао и да је Линднер проиграо његово поверење.
Испало је да је шефу либерала више било стало до идеолошке правоверности и ускогрудих страначких интереса, него до општег добра – барем је канцелар Шолц покушао да тако представи ствар, истовремено градећи слику о себи као о одлучном канцелару који уме да каже кад је доста.
Са стране либерала чули су се сасвим другачија објашњења. Потпредседник Бундестага, Волфганг Кубики, казао је да је Шолц очекивао од коалиционих партнера да достојанство оставе у гардероби. Другим речима, од либерала се очекивало да само аминују захтеве који су долазили од стране социјалдемократа и Зелених, и било је крајње време да неко каже да тако више не иде.
Тиме је започета позната међустраначка игра у којој се бивши коалициони партнери међусобно оптужују за неповољне резултате свог рада. Да је канцелар можда ипак далеко од оне слике коју је покушао да створи излази из писања Билда.
Наиме, наводно је ФДП у четвртак планирао да објави своје повлачење из владе, па канцелару и није преостало ништа друго него да их у уторак увече предухитри и тиме покуша да некако умањи штету.
Читав кратки животопис коалиције, њен успон и њен пад, говоре о хроничном недостатку одговорности и неспремности да се за свој рад положи рачун. Влада се стропоштала тек пошто је све учињено да се вештачки одржи у животу.
Чак и када је крај постао неминован, Олаф Шолц је учинио све што је у његовој моћи да добије на времену и одгоди изјашњавање о поверењу влади у Бундестагу, односно да што је могуће више помери рок нових избора, који ће се по договору одржати 23. фебруара.
„Желели смо да наставимо“ је све што су Хабек и Бербок имали да кажу. Са друге стране, сасвим је разумљиво да се опозицији жури. У крајњој линији у демократији су избори начин за решавање оваквих криза. Занимљиво је да Зелени не само да желе да одгоде изборе, већ и да упорно раде на томе да ограниче слободу говора на друштвеним мрежама.
Управо странка која се највише издаје за бранитеља демократије изгледа да гаји идеју о демократији без грађана, односно баш онаквој „демократији“ каква је некада постојала у комунистичким земљама. Каква је демократија у којој не постоји слободна реч знају они који су имали привилегију да уживају у благодетима „народне демократије“.
Куда иде Немачка?
Недавни полицијски упад у стан шездесетчетворогодишњег пензионера зато што је преко друштвених мрежа министра Хабека назвао „мороном“ показује да стање постаје све озбиљније. Тужилаштво у том делу види позив на побуну. Не треба сметнути са ума да ово није први пут да баварска полиција рацијама реагује на критике упућене на рачун власти.
А критика није мало и не долазе само од стране пензионера. Др Теодор Вајмер, бивши шеф Немачке берзе је са ауторитетом стручњака говорио о погрешној привредној политици земље. „Наш углед у свету никада није био овако лош“, казао је Вајмер у свом говору.
Према његовим речима озбиљни инвеститори избегавају његову земљу и то због огромне бирократије, прескупе енергије и заостајања у дигитализацији.
Када су у питању цене енергената прст се мора уперити ка Зеленима, јер су они захтевали затварање нуклеарних електрана, одустајање од коришћења угља и прелазак на зелену енергију, да би на крају својом спољном политиком земљу оставили без руског гаса.
Вајмер није први, а вероватно ни последњи који у последњих петнаест година упозорава на чудну политику Немачке. Још 2010. је Тило Сарацин, тада још увек члан СПД, писао да Немачка укида саму себе.
Његова књига је доживела огроман успех, али политичка класа ништа није учинила. На лошу привредну политику, одлив мозгова и масован прилив неквалификованих миграната упозоравао је и Ханс-Олаф Хенкел, али ни њега није имао ко да чује.
Према анкетама када би се сада одржали нови избори најбоље би прошла демохришћанска ЦДУ. Истина, странка је можда хришћанска још само по имену, али би упркос својој нејасној линији могла рачунати са око 32 одсто подршке.
На другом месту била би АфД са нешто преко 19 одсто и тенденцијом раста. СПД би освојила нешто преко 15 одсто, Зелени 11, а ФДП пет одсто. Савез Саре Вагенкнехт дошао би до седам одсто и тиме ушао у Бундестаг, док би Левица остала далеко испод цензуса.
Успех који би АфД могла остварити изгледа још значајнији ако су у обзир узме незамислива кампања која се води против ове странке, насиље над њеним функционерима и бирачима, те сада већ очита злоупотребу институција против ове опозиционе организације.
Када се ствар погледа из шире перспективе није питање зашто се семафор коалиција распала, него како је и оволико опстала? У овом тренутку сигурно је барем то да већина грађана Немачке неће жалити за њом.
У медијској касти ствар ипак стоји нешто другачије, јер је тамо много оних који су заједно са Хабеком и Бербок желели да наставе да спроводе своје усрећитељске планове, чак и против воље оних које желе да усреће.
Др Душан Достанић је сарадник Института за политичке студије. Ексклузивно за Нови Стандард.
(Нови Стандард, 24.11.2024)
