Организовани повратак Срба у општину Исток започео је 2001. године у Осојану, а потом се проширио и на више од десет других повратничких места у овој општини. Две и по деценије касније, повратничка заједница и даље опстаје, али уз бројне изазове, од запошљавања и услова за живот до административних и имовинско правних препрека. Иако се процес обнове кућа и даље спроводи, а захтеви за повратак пристижу, саговорници указују да повратак није био масован и да је опстанак у великој мери заснован на личној одлуци и истрајности породица које су се вратиле.
О тренутној ситуацији, потребама и перспективи повратника, Весна Маликовић, службеница Канцеларије за повратак у општини Исток, истиче да су услови живота данас тежи него 2001. године.
„Чини ми се да је ситуација много гора него што је била 2001. године. Прошли смо разне транзиције што се тиче повратка, од пилот пројеката, концепт докумената, до људи који су били под шаторима, па и дан данас оних који долазе само иницијативно да се врате у своје место порекла. Сваки тај повратак, чини ми се, носи свој терет и своју наду уједно, када се тиче сваког повратника“, каже Весна Маликовић.
Она наглашава да се статус повратника не може мерити годинама, већ тренутком када породица трајно уђе у обновљени дом.
„Не могу да кажем да је неко сад повратник после 26 година, заправо, од оног тренутка када добијеш кључеве, ти већ постајеш грађанин тог насеља или те општине“, наводи Весна Маликовић.
Да живот у повратничком месту носи свакодневне изазове потврђује и Мира Ђурић из Осојана, мајка троје деце, која се после боравка у иностранству са породицом вратила и трајно настанила у овом селу.
„У Осојане сам дошла 2007. године, тада сам се удала. Четири године смо били у Норвешкој. 2011. смо дошли овде и то је то. Живот као живот, навикли смо се. Тежи су услови, али се годинама човек навикне“, каже Мира Ђурић.
По доласку нису имали решено стамбено питање, већ су привремено становали.
„Не, били смо у стану, нисмо имали папире за њега. Међутим, после смо добили ову кућу. Тежи су услови за живот, ту нема приче. За омладину је посебно тешко, али смо се навикли“, истиче Мира Ђурић.
Према речима Весне Маликовић, интересовање за повратак и даље постоји, а нови захтеви се подносе и током ове године. Планови за изградњу зависе од расположивих фондова, али локална канцеларија очекује наставак стамбене подршке.
„Прошле године смо доста кућа добили из Централне комисије и ево ових дана, баш у јануару месецу, имамо већ десетак захтева. Ја се надам, зависи од фондова, наравно, али мислим да ћемо све те куће направити. Ја се надам да су људи тек сада свесни шта значи вратити се на Косово. Нисмо ми само једна тачка на мапи, што се тиче, рецимо, Осојана, Србобрана или било ког другог места, него смо ми ти људи који треба да се ослонимо једни на друге, да помогнемо једни другима, јер не постоје они и ми, него постојимо само ми. И колико год ми будемо јаки, толико ћемо и остати“, поручује Весна Маликовић.
Обнова кућа и досељавање нових породица много значи локалној заједници, али без стабилних прихода тешко је планирати будућност, каже Мира Ђурић.
„То је од великог значаја за породице које желе да опстану овде, али без посла то није довољно. Међутим, нама као комшијама је веома драго да нас има што више у комшилуку“, наводи Мира Ђурић.
Када је реч о врстама помоћи које повратници најчешће траже, Маликовић каже да се највећи део подршке односи на инфраструктуру и материјал за домаћинства, уз конкурсе надлежних институција.
„Не могу тачно да набројим све потребе сваког повратника, али постоје разни конкурси Министарства за повратак и, наравно, постоји и Канцеларија за Косово и Метохију. Верујем да се доста тога испунило и да је за ових 26 година доста тога покривено“, каже Весна Маликовић службеница калнцеларије за повратак у Истоку..
У Осојану, додаје Ђурићева, образовне установе раде, али свакодневица породица са децом захтева додатни напор, нарочито када су у питању старији ђаци који путују.
„Овде имамо и вртић, и предшколско, и основна, и средња школа. Све функционише нормално. Моја деца су ту, једно је овде, а двоје су у Митровици у средњој школи, све функционише нормално“, каже Мира Ђурић.
Становништво се у највећој мери ослања на рад на земљи и сточарство.
„Претежно пољопривредом и сточарством и за сопствене потребе и за продају. Углавном им је то додатни приход“, објашњава Мира Ђурић.
И поред програма и пројеката, повратак, према оцени Весне Маликовић, није достигао обим који се очекивао.
„Не могу да будем задовољна повратком. Није то нешто масовно што се десило, па да сада можемо да кажемо да смо задовољни. Али задовољна сам оволико колико нас има и дај Боже да останемо бар оволико, јер се доста људи раселило и после повратка“, оцењује Весна Маликовић.
Као највеће препреке издваја административне и имовинске проблеме.
„Сваки човек овде је због своје личне одлуке и избора, како може да опстане, он то најбоље зна. Не може да те задржи ни једна машина, ни један бунар, нити било шта друго, него твоја воља да живиш ту где јеси. Међутим, има ту много проблема, од свих докумената до узурпације земље и нерешених оставинских поступака. Али ја то не могу уместо њих. Сваки човек мора то сам за себе да уради. Мислим да већ схватамо ситуацију онакву каква јесте и да су се људи сада дали у решавање оставинских поступака, као и решавање документације, нормално, ко ће овде да живи“, каже Весна Маликовић.
На сличне изазове указује и Мира Ђурић када говори о свакодневном животу породице.
„Запослена сам. Што се посла тиче, у односу на претходне године сада има више запошљавања, али су и даље тешки услови за децу, посебно за млађу. Немамо довољно услова за млађу децу, отежан је приступ институцијама и то нам доста отежава свакодневни живот“, закључује Мира Ђурић.
