Божић је искуство заједнице ограниченог створеног света са надвременим и бескрајним Богом који се из љубави стеснио, унизио, осиромашио нас ради да би нам даровао своје богатство. Божић је најчудесније крхко, мило, наизглед немоћно, дете које се рађа у страдалном свету да би за њега страдало. Овај призор, недосежном тајном сједињења божанске и људске природе у једној личности, будући из дубине обасјан вечном божанском светлошћу, открива да је детенце положено у јасле Онај који Јесте, Први и Последњи, Бог Живи. Божић је Бог у детету.
То у божићном интервјуу за НИН каже његово преосвештенство епископ новобрдски Иларион и додаје да овај празник има много симболике.
Шта из ње треба да научимо?
У свом изворном значењу, сам појам симбол упућује на повезивање, јединство. Он је видљиви део нечега што је недосежно, несхватљиво. Симбол није различит од онога што симболише, већ га чини реално присутним и повезује нас са њим. Сва божићна симболика извире дубоко из реалног историјског догађаја да је Бог постао човек, један од нас и да је са нама. Божићни обичаји, црквени и народни, одишу топлином породичног огњишта и упућују нас ка детињству кроз безазлену игру и заједничку песму. Сви ови обичаји симболишу присуство међу нама малог детета које је предвечни Бог.
Када погледамо икону која представља догађај Рођења Христовог у Витлејему, видимо тек рођеног Богомладенца, Спаситеља људског рода свих поколења, спаситеља читавог космоса, Његову Пресвету Мајку, Обручника Јосифа, неуке пастире, учене мудраце са Истока, животиње, ангеле на небесима, звезде на небу. Та икона је заправо права слика Цркве. Јер, Црква је заједница, Црква је Сабор, што и јес[1]те друго име Цркве. Људи различитих социјалних група, раса, сва творевина појањем слави Бога и клања се малом Христу, Сину Божјем. И шта њима, непосредним сведоцима првог Божића, а и нама који посматрамо ту икону, даје То малено, по људским мерилима потпуно немоћно дете?
Шта дарује?
То малено дете свима дарује мир свој, мир Божји, мир који надахњује; мир у коме нестају све разлике међу људима. Божић нам открива да у Цркви “нема више ни Јудејаца ни Јелина; нема више ни роба ни слободнога; нема више ни мушког ни женског; јер сте сви ви један у Христу Исусу“ (Гал 3,27). У тајни Божића спознајемо да смо Црква у којој смо сви једно и једни дру[1]гима потребни. Мислим да је то, посебно у овом часу, права порука Божића.
Разумемо ли и данас дубоко значење Божићног поздрава “Мир Божји, Христос се роди” и знамо ли као хришћани да га следимо, односно да једни другима опростимо сва огрешења, како би потом и сам Бог то урадио?
Јеванђеље нам преноси небоземну песму која нас уводи у тајну спасења цвета: ,,Слава на висини Богу и на земљи мир а међу људима благо[1]вољење (добра воља)!” Да би на земљи владао истински мир, треба да се претходно узнесе слава Богу Вишњем. Неопходно је да са вером уђемо у драму односа са Богом. Ако тај однос, у неком тренутку, постаје и рвање са Богом, погледу на праоца Јакова, не пуштајмо се, до свитања, из тог загрљаја да бисмо примили благослов са висине. Из драме односа са Богом коме узносимо славу рађа се мир који треба да влада на земљи. Тек када се људи измире са Богом, међу њима се настањује добра воља. Онда се мире међу собом и васцелом творевином Божјом
Колико се Срби мире међу собом? То вас питам јер понашање многих од нас указује да нисмо савладали основне црквене норме, попут 10 божјих заповести, које, с обзиром на дешавања у друштву, бар када је реч о корупцији, убиствима, као да су заборављене?
Злочин, отимачина и крвопролиће су сапутници људске заједнице, изгледа, од када она постоји. По Светом писму већ прва два брата на свету су се поделила на жртву и убицу. Неки теоретичари сматрају да је формирање првобитне људске заједнице било немогуће без крвопролића, без жртвовања неког члана заједнице који је бивао проглашен одговорним за зло које је и све остале притискало. И данашња људска заједница пати од различитих облика суровог неопаганизма, од у историји незапамћеног броја нерођене деце коју родитељи убијају, преко различитих облика физичког насиља међу људима, до широко распрострањене и норматизоване вербалне или невербалне агресије, кроз толико присутан презир, ароганцију, вређање и ниподаштавање свакога ко другачије мисли и осећа.
Има ли лека за то?
Свако од нас има, Богу хвала, могућност да се од тражења кривца, да би га принео на жртву, окрене ка борби против зла у себи која ће, ако буде искрена и доследна, да нас доведе пред Богомладенца Христа ,,Који дође у свет да спаси грешнике од којих сам први ја!” по речима светог апостола Павла. Када почнемо да постајемо свесни колико доприносимо универзалном злу, остаје нам да се из крвавог вртлога и увек нових облика паганизма окренемо вери наших отаца. Вери која почива на савршеном закону љубави према Богу и према ближњем. Небројени су примери и данас, у нашем народу, истинских покајника и бораца за Царство небеско. За многе међу њима не бисте, гледајући споља, ни помислили да су истински верујући, али Бог гледа не на лице него на срце. Није захвално процењивати ко је истински верујући због неухватљиве тајне људске личности која у трену може да се из основа промени.
Божић је породични празник, али у нашем друштву чини се да је породица у кризи. Да ли је то само утисак и која је Ваша порука младим родитељима?
Ко жели да гради заједницу, треба за њу да се жртвује. Када умине почетни ентузијазам између мужа и жене, обасјане њиховом узајамном љубављу, на видело излазе њихове слабости, страсти, страхови, себичност… Борби против наведеног, њих двоје треба да се предају са вером и радошћу и да буду захвални што је њихова узајамна љубав успоставила дијагнозу болести код обоје. Предстоји процес лечења, а лек је опет љубав према Богу и ближњем која се кроз различита искушења продубљује и усавршава.
Којим леком зауставити младе да напуштају земљу, шта би држава, а шта Црква могле да учине ?
На свима нама је да, лечећи међусобне личне односе, као логичну последицу тога стварамо праведније и мирније друштво у коме ће људи желети да живе.
Ви нисте сведок тешких времена када је држава спутавала Цркву. У јавности се, међутим, сада стиче утисак да се СПЦ много приближила држави, тачније власти. Има ли истине у томе?
Од свог настанка па до данас Црква се развијала у различитим друштвима и државним администрацијама са којима је нужно била у некаквом односу. Историја бележи различите динамичне односе Цркве и државе. Времена се мењају тако да, поред периода међусобног поштовања и сарадње на опште добро, држава некада Цркву гони, а некада жели да је инструментализује ради овоземаљских циљева. Израз православље је на своме значају посебно добио у епохи борбе Цркве некад и против државе која је неретко хтела да мења веру прилагођавајући је својим циљевима. Најважнија тачка додира Цркве и државе је, по мом скромном мишљењу, жива личност. Када је неки носилац власти у државној администрацији искрен и посвећен Хришћанин и када, утешен заједницом са Богом и људима на светој Литургији, наставља своје служење ближњима кроз оно за шта је надлежан. Таквих људи је, хвала Богу, увек било, чак и у временима прогона, када их је било свакако мање, а има их и данас.
То Вас питам јер се последњих дана различито тумачи изјашњавање СПЦ о блокадама и протестима на факултетима, на којима се тражи одговорност за смрт људи у Новом Саду. Један део јавности критикује и Његову светост патријарха Порфирија због уопштене изјаве везане за ове догађаје. Да ли има основа за критике?
Христос је једном човеку, који га је молио да каже његовом брату да подели са њим наслеђе, одговорио: ,,Човјече, ко мене постави судијом или дјелитељем над вама?” (Лк. 12,14) Због тога што није прихватио да га учине овоземаљским царем и вођом у борби једне групе људи против других, Христос је и био разапет на крст. Друштвени проблеми су манифестација, симптом поремећених личних односа међу људима. Црква, односно Живи Бог који је у њој присутан, лечи те односе, а праведније друштво је само последица суштински бољих личних односа међу нама.
Христос, говорећи о томе како не можемо да служимо Богу и мамону (божанству земаљског благостања), додаје: ,,Иштите најприје Царство Божје и правду његову, и ово ће вам се све додати.” Потврда оваквог опредељења се види у одсуству друштвене активности првобитне Цркве око свргавања најсуровијег и најнеправеднијег облика људског друштва – робовласништва. Апостол Павле упућује на суштинску промену односа између господара и робова који су постали Хришћани, што ће и довести временом до промена у друштву. Свако од нас ко себе сматра Православним Хришћанином треба да, у складу са местом које у друштву заузима, а по својој савести, гради заједницу са Богом и ближњим, а потом и да допринесе бољитку у друштву борећи се против неправде, простаклука, насиља и отимачине.
Шта то значи?
Црква је ,,на страни” сваког човека који тако чини. Ако је основни захтев студената тражење одговорних за смрт 15 особа у новосадској трагедији, а Патријарх Порфирије то потврди беседом у Саборној Цркви, не видим шта је ту „не баш јасно”, а свагдашњи опрез, да се не би десило ”нешто неупутно” по речима блажене успомене Патријарха Павла, спречава служитеље олтара Христовог да не срљају у област за коју немају мандат, дајући помпезне изјаве које суштински не доносе бољитак, а могу да допринесу продубљивању подела и додатној дестабилизацији у друштву или чак још трагичнијем исходу.
Када смо код подела, има ли их у СПЦ ? Питам Вас јер се у последње време чују такви тонови и од неких великодостојника, који збуњују верни народ?
Не само у последње време, него одувек је било појединаца, клирика и лаика који су својим иступима изазивали збуњеност или смутњу код верника. Поделе нису у природи Цркве.
Неко може од Цркве да се одвоји, а она увек остаје заједница једна и неподељива. Могу се, додуше, чути и међу архијерејима разноврсна мишљења у вези са разним актуелним питањима, што не мора да буде проблематично ако она не задиру у само биће Цркве. У Цркви одувек негујемо традицију конструктивног, братског дијалога којим се учвршћује наше јединство.
Колико је јединство СПЦ око Косова и Метохије? Упокојени патријарх Иринеј био је доследан заговорник да КИМ мора да остане у саставу Србије. Колико су тачне приче да је врх СПЦ саучесник у наводним договорима Београда и светских сила о признању независности?
Да ли та доследност постоји и данас? То што добро познајем прилике у јужној српској покрајини заиста ми даје за право да могу одлучно да одбијем те приче које се, чак и овде, репродукују. Патријарх, Митрополит Теодосије, Синод, Сабор, друге владике безброј пута су говорили о Косову и Метохији на исти начин на који су говорили и почивши наши велики поглавари Иринеј и Павле. Црква је у последње три деценије десетинама и десетинама пута објављивала свој став, али нема глувљег од оног који неће да чује и слепљег од онога који неће да види. Да не кваримо узвишеност данашњег великог празника анализирајући пориве који креирају такве приче.
Ти пориви немају основ?
Довољно је рећи да су њихове намере потпуно супротне ономе што за КиМ чини патријарх Порфирије, изражавајући читаву нашу Цркву, читав наш православни народ. А верници на КиМ веома добро знају и осећају шта Црква чини за њих. Уосталом, Црква је непрестано присутна кроз свога епископа,свештенике, монахе и монахиње и верни народ. Историјско искуство их учи да су се различите администрације и управе кроз векове смењивале на КиМ, а Црква је остајала и опстајала на нашој Светој земљи, у оној мери у којој је успевала да остане ван различитих борби за ,,царство земаљско”, а прилагођавајући се околностима које су се мењале. Данас као и некада Црква потврђује своје опредељење за ,,Небеско Царство” које се пројављује кроз Свету Литургију, која се у Цркви догађа.
Црквена управа је, на свим нивоима, позвана и обавезна да, пре свега, брине о свом верном народу – живој Цркви, о духовној и културној баштини, односно имовини која је у власништву СПЦ, а некада и о имовини наших верника, те поред свега тога треба да се бори за очување нашег идентитета. Све горе побројано је политичким пројектом независног Косова директно угрожено, те је и став Светог архијерејског сабора потом питању јасан и непромењен, а најбоље га осликавају речи блаженопочившег Патријарха Иринеја да се оно што је на силу отето кад-тад може повратити, а да је оно што је предато изгубљено у неповрат.
Тим политичким пројектом и СПЦ је постала мета Приштине. НИН је писао да је, после Бањске, на сцени нови вид притиска, и то кроз неаргументоване оптужбе да се у српским црквама и манастирима и оружје крије. Колико овакве ствари узнемиравају свештенство, али и српски народ на КиМ?
Јасно је да са свих страна и разли[1]читим поводима Цркву покушавају да увуку у политику, о чему је већ било говора, а они који Црквом управљају то треба да избегну. Захваљујући превентивном, а у случају потребе брзом и ефикасном, деловању Епархије рашко -призренске, на челу са митрополитом Теодосијем, већина представника међународних организација, као и представника најутицајнијих држава света, ако не и сви, свесни су да СПЦ нема никакве везе са трагичним инцидентом у селу Бањска, у близини истоименог Манастира, а који је допринео драстичном погоршању безбедности нашег живља пре свега на северу Косова и Метохије.
Ремете ли јединство СПЦ и оптужбе политичара, па и великодостојника других вера, региона да шири идеју о српском свету?
Не. Зато што те оптужбе нису тачне. Нисам чуо да неко од представника наше Цркве промовише такозвани српски свет. Потребно је, сматрам, да се наглашава да је СПЦ, где год да се налази, део јединственог српског духовног и културног простора.
СПЦ је и у Хрватској. Какав је њен однос са Католичком црквом, колико је побољшан доласком на чело СПЦ Патријарха Порфирија и може ли канонизација Алојза Степинца да поремети тај добар правац?
Избор, по први пут у историји, за кардинала надбискупа београдског, који је притом рођен у Србији и одлично говори наш језик, свакако је показатељ добрих односа Римокатоличке и СПЦ. Надамо се да ће преузвишени кардинал Ладислав Немет, кроз поверену му службу, додатно допринети унапређивању међусобних односа наших цркава. Његова светост Патријарх Порфирије свакако има дугогодишње искуство везано за односе са Римокатоличком Црквом, а као Митрополит загребачко-љубљански стекао је репутацију човека који гради мостове међу људима без обзира на то што је био предстојатељ Цркве Божје на простору обремењеном тешким траумама из блиске и даље прошлости. Посебно је значајно, у контексту вашег питања, да се нагласи поштовање које Папа Франциско гаји према нашој Цркви и Патријарху Порфирију, што је изузетно важно, посебно у вези са ставом Свете Столице о Косову и Метохији, као и о разумевању наше позиције у вези са кардиналом Степинцем.
Шта је био повод да Ви свој мир нађете у манастирским и црквеним одајама, а не на позоришним даскама? Шта је пресудило да аплаузе због блиставе глумачке и музичке каријере замените тишином православне вере?
Предиван и инспиративан живот има смисла напустити само ако се доживи нешто још лепше, дубље, јаче, истинитије, постојаније. Сусрет са Богом у Манастиру Високи Дечани је учинио да мој живот занеми пред Оним који је за себе рекао да је Живот.
Како је некадашњи млади рок музичар Растко Лупуловић схватио да рокерска слобода није права и колико је присуство некадашњих колега, Воје Брајовића, Тање Бошковић, Ненада Јездића, Милице Михајловић, Бранислава Зеремског, чину ваше хиротоније подсетило на неке ваше ”друге” дане?
Богу сам благодаран на чудесном животном путу који ми је даровао. Посебно су ми битна пријатељства И трудим се да их негујем. Сваки човек је драгоценост. У сваком човеку, а посебно у пријатељу, можеш да сретнеш Бога. Одласком у манастир живот ми се из основа променио. Временом сам ипак почео да увиђам да ћу у Цркви моћи још више да умножавам дарове које ми је Бог дао, посебно онда када нисам вођен сопственим плановима и амбицијама него када нешто чиним из послушања на које сам се као монах заветовао. Данас, осећам још присније заједништво са многим људима које познајем од ране младости. Настављамо заједно ово путовање које зовемо живот.
На том путовању, коју музику данас слушате и за кога навијате?
Не стижем да често слушам музику, премда се деси да нешто ,,за своју душу” отпевам или одсвирам са пријатељима. Од када сам чуо да у Подгорици постоји Фудбалски клуб Иларион, постао сам навијач. Добио сам и дрес на поклон.
Има ли тог клуба на друштвеним мрежама и какав је ваш однос као младог човека према дигиталним технологијама?
Загазио сам у позну, ако не и ду[1]боку, младост. У октобру сам напунио педесет година.Друштвене мреже користим за комуникацију и информисање, али се трудим да, колико могу, избегавам комфор који пружа виртуелни свет. Хришћани треба да живе двомиленијумским искуством саживота са Оваплоћеним Логосом Божијим, кога наши преци, од апостолских времена до данас, видеше, сагледаше и рукама опипаше.
Искуства, попут вештачке интелигенције су нова. Плашите ли се њених мана и имате ли утисак да је Исус нестао у веку ове новотарије и шта би могла да га пита?
Користим апликацију за такозвану вештачку интелигенцију и налазим да може да буде врло корисна за учење и професионално усавршавање. Она је производ оне природне, Богом створене људске разумности, која од искони трага за смислом, пуноћом, целином, слободом, љубављу, Богом, а у сусрету са Исусом Христом, у мом случају, она је чула: ,,Ја сам пут, истина и живот”.
