У тренутку када се након овогодишњег Видовдана на Газиместану воде поступци против приведених учесника, а више институција истражује наводе о полицијском злостављању, редовни професор Природно-математичког факултета Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици Бранка Петковић у личном сведочењу описује полицијску пратњу, претресе и забрану симбола, издвајање и привођење учесника након парастоса, али и поручује да се „ни сећање, ни реч, ни песму не могу ухапсити“. Њено обраћање објављујемо у целости.
Сведочанство са видовданског окупљања у Грачаници и на Газиместану о контроли, сећању, вери и достојанству људи на Косову и Метохији
Пише: Др Бранка Петровић
На Видовдан 2026. године, као учесница окупљања у Грачаници и на Газиместану делим искуство које превазилази један дан и један догађај. Кроз лично сведочанство о полицијској контроли, забранама симбола и мирном парастосу, говорим о начину на који се на Косову и Метохији преплићу политика, сећање и вера. Пишем о питању достојанства људи и права на идентитет, као и трајној потреби да се сећање и живот сачувају упркос свим облицима притиска.
Имам потребу да напишем и поделим оно чему сам, као једна од учесница видовданског окупљања у Грачаници и на Газиместану, сведочила.
Можда неко мисли да се о Косову и Метохији више нема шта рећи. Институционална државност Републике Косово се практично заокружује, док власт у Србији, након свих споразума и анекса са косовским представницима и међународним званичницима – оних за које знамо и оних за које не знамо – ову тему, по свему судећи, користи пре свега за политичке поруке и предизборне кампање. У међувремену, мало је тога остало што већ није предато или препуштено тихим процесима који се одвијају далеко од очију јавности.
О стварним животима људи на Косову и Метохији говори се ретко и углавном онда када је политички корисно. Њихови свакодневни проблеми, финансије, па и најосновнија животна питања, попут пријаве рођења или смрти, везани су за „контејнере“ на административним прелазима, а упоредо морају имати и иста документа, али у косовском систему. Председник Србије својевремено је обећао да ће их обићи. И то је остало једно од многих неиспуњених обећања.
Већ трећи дан нема званичне реакције државе Србије, осим реакције омбудсмана, на привођења и малтретирање Срба на Газиместану. Треба ли да чекамо саопштења Канцеларије за Косово и Метохију и Српске листе, која је, чини се, Видовдан ове године обележавала на другом месту?
Видовдан је ове године обележен политичким скупом присталица власти. Газиместан се, изгледа, преселио у ограђени простор између Скупштине и Председништва и добио дневнополитичку димензију, док су Срби на Косову и Метохији остали, као и много пута до сада, препуштени себи – да се сналазе док им се суди, док се прогоне и док им се угрожавају основна људска права, егзистенција и достојанство.
На њихов положај покушали су да скрену пажњу и студенти скупом у Краљеву на Видовдан, где се говорило о универзитету, школству и здравству – последњим институцијама српског система које, по свему судећи, тихо клизе ка интеграцији у косовски систем, на основу нетранспарентних споразума које је власт у Србији прихватила и спроводи. Због тога се и тишина надлежних органа Републике Србије, као и руководства Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, уклапа у шири образац ћутања којим се дочекује, и партиципира, готово све што се дешава на овим просторима.
Пре поласка на Газиместан чула сам да је ове године у Грачаници забрањена чак и реч „завет“ на великом транспаренту поводом Видовдана. Запитала сам се где престаје административно уређивање јавног простора, а где почиње сужавање права једног народа да јавно искаже свој идентитет, традицију и сећање.
На Газиместан сам пошла са мишљу да нас Косово поље и сви страдалници који на њему почивају опомињу да пронађемо начин да на овом простору живимо у миру. Ако већ не можемо заједно, онда макар једни поред других. Да се, упркос свему, сачува могућност нормалног живота и међусобног уважавања.
Већ на поласку демантовала ме је стварност. До Газиместана смо кренули уз полицијску пратњу коју смо чекали готово сат времена. Организовано кретање и присуство полиције оставили су утисак да је контрола ове године била израженија него раније. Подсетило ме је то на послератни период, када смо у конвојима КФОР-а путовали до Штрпца и назад. Тада је пратња значила безбедност. Овога пута – више надзор него заштита.
На улазу у ограђени спомен-простор на Газиместану сви смо претресани како неко не би унео српску заставу или други национални симбол који се сматра непожељним од стране косовског Министарства унутрашњих послова.
Осећај је био да смо већ криви самим тим што смо дошли. Чак је и фотографија манастира са називом на мајици једног човека била разлог за проверу и консултације. Не могу да замислим да би српска полиција у Прешеву или Бујановцу скинула заставу Албаније, било ког дана, а камоли за празник. Не видим да се то на Косову дешава ни са другим заставама. Српска застава је, међутим, забрањена, упркос законима и међународним актима који би требало да гарантују другачије.
Парастос и обележавање Видовдана протекли су мирно и достојанствено, у атмосфери која је истовремено носила тугу и бригу, али и тиху наду, понос и веру. Ипак, велики број полицајаца у цивилу који су снимали и фотографисали окупљене био је неизбежан део атмосфере. Лако сам их препознавала, навикнута на сличне сцене са студентских протеста у централној Србији.
Након програма, по великој врућини, људи су кренули ка излазу. Тамо су нас сачекали полиција и интервентне јединице. На основу фотографија издвајали су људе које су сматрали одговорним за прекршаје. Дуго смо стајали на сунцу док су нас пропуштали и проверавали једног по једног.
Како смо сви радили исто, молили се и певали исте песме, мишљења сам да би било доследно да нас све приведу. Ипак, издвајали су појединце, без обзира на породице са децом. Потом смо пролазили кроз узак шпалир униформисаних полицајаца. Били смо обични људи који су дошли да одају пошту, сачувају идентитет и пронађу снагу да, упркос свему, остану на овим просторима.
Док сам пролазила кроз тај шпалир, постало ми је јасно да се не ради о изолованом догађају, већ о обрасцу у којем се присуство, сећање и идентитет различито третирају у зависности од политичког контекста и моћи институција.
На Газиместану се историја не учи из уџбеника – она се осећа. Управо зато то место и даље привлачи људе: не да би славили сукоб, већ да би сачували сећање и потврдили да нису одустали од живота на простору који доживљавају као свој.
У том смислу, третман окупљених на Газиместану говори и о ширем политичком простору у којем се питање Косова и Метохије одвија – простору у којем се људска права и слобода окупљања често своде на административна и безбедносна тумачења.
Зато оно што се догодило не може остати само белешка једног дана. То је део шире слике у којој су одговорни и институције у Београду и у Приштини, као и међународни актери, јер сви учествују у одржавању или ерозији тог простора права и живота српског народа на овим просторима.
Управо зато људи и даље долазе на Газиместан. Не да би славили сукоб, већ да би сачували право на сећање, идентитет и достојанствен живот.
И зато верујем да се ни сећање, ни реч, ни песма не могу ухапсити. Људи могу бити приведени, симболи уклоњени, поруке забрањене. Али оно због чега људи долазе на Газиместан не може се укинути.
Док постоји потреба да се ода пошта, да се сачува сећање, вера и да се живи достојанствено и у миру, постојаће и Видовдан.
И ја ћу, као и многи други, и следеће године поново бити тамо.
Редовни професор ПМФ-а Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици
