Заостале бомбе од Нато бомбардовања СРЈ 1999. године и мине из сукоба из тог периода и даље представљају опасност по безбедност људи. Амбасада Јапана у Приштини недавно је саопштила да ће уложити близу 200.000 евра у пројекат елиминисања остатака експлозивних направа у општинама Грачаница и Јужна Митровица, а како се процењује, на целој територији Косова касетна муниција се и даље налази на површини од око 9 квадратних километара.
Пише: Душица Радека Ђорђевић
Стратегија противминског деловања Косова 2025-2030. покренута је прошлог лета и у њој се наводи да је територија Косова и даље контаминирана експлозивним средствима распрострањеним у 17 општина.
У деминирање на Косову укључени су КБС, Кфор, као и организације „Хало Труст“ и Норвешка народна помоћ. Према информацијама са сајта „Хало Труста“, та организација, која је на Косову присутна од 1999. године уклонила је касетне бомбе и нагазне мине са подручја површине веће од 1.500 фудбалских терена.
Норвешка народна помоћ, такође је почела са радом на Косову 1999. године, а од 2014. њихови тимови фокусирани су на истраживање и чишћење локација у општинама на северу Косова за које се сумња да су контаминиране остацима касетне муниције.
Новац који сада донира Јапан намењен је уклањању остатака касетне муниције и нагазних мина са 22,13 хектара у селу Бајгоре у Јужној Митровици и 4,35 хектара у селу Ливађе у општини Грачаница, а партнер пројекта је Норвешка народна помоћ.
Председница Локалног одбора за безбедност у Општини Грачаница Снежана Јовановић, међутим, није упозната са пројектом који ће се спровести у Ливађу. Она за Косово онлајн каже да се власти у Грачаници, али и грађани, генерално не контактирају на адекватан начин да би се територија ове општине очистила од експлозивних направа заосталих после Нато бомбардовања 1999. године.
„Можда мештани у Ливађу знају, али требало би да буде информисана и општина и безбедносне структуре које су овде присутне“, каже Јовановић.
Она наводи да се као члан одбора за безбедност у име насеља Кишнице, у ком живи, претходних година обраћала Кфору и полицији поводом бомби које су бачене у Кишници, а које нису експлодирале.
„Неке су у близини кућа у којима људи живе, на пример, сто метара од моје куће. Тиме се никада нико није позабавио. Јесу обилазили, али ништа по том питању нису учинили. То је подручје од јаловине, руднички део насеља, и можда је то разлог због чега не желе да се баве тиме, али да не нагађам… Њима није довољно стало до безбедности људи и да се тиме позабаве темељније. Део брда Зеленика, где су, како се говори, били војни магацини, испитивано је пре неколико година од стране неке организације, али није познато шта је учињено. Власти у Грачаници се по овом питању не контактирају на адекватан начин, као и сама заједница, да би се све до краја испитало“, наводи Јовановић.
Према подацима Центра за разминирање који је у Србији основан 2002. године, у току бомбардовања 1999. године Нато је касетним бомбама засуо више стотина локација у 16 општина у Србији: Медијану и Црвени Крст у Нишу, Краљево, Брус, Прешево, Бујановац, Куршумлију, Рашку, Гаџин Хан, Тутин, Сјеницу, Чачак, Владимирце, Кнић, Стару Пазову и Сопот.
Бојан Гламочлија, директор овог центра каже за Косово онлајн да је Србија у великом делу очишћена од касетних бомби и да је преостало да се спроведу пројекти деминирања у Бујановцу и на аеродрому Поникве код Ужица где има касетних бомби, али и да на 150 локација и даље постоје велике авио-бомбе.
„До сада је очишћена површина од 66 милиона квадратних метара и уништено је скоро 50.000 комада експлозивних остатака рата – мина, касетних бомби, великих авиобомби. До сада смо имали више од 300 успешно реализованих пројеката“, наводи Гламочлија.
У складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности, како истиче, територија Косова је под ингеренцијом Унмика, због чега овај Центар нема податке о ситуацији са заосталим експлозивним средствима на том подручју.
Како истиче, постоји евиденција површина на којима постоје заостала експлозивна средства, али и да увек може да се појави информација за неку нову локацију и да никада не може да се каже да је посао завршен у потпуности јер се дешава да се на терену пронађу експлозивна средства чак и из Балканских ратова.
„Великих авио-бомби из 1999. године има на више од 150 локација. Такође, имамо проблем са магацинима цивилне заштите или војске који су бомбардовани или који су се самозапалили након бомбардовања. Огромне површине су и даље загађене након тих експлозија. У Параћину се десила експлозија пре скоро 20 година, а тај проблем још нисмо решили“, каже Гламочлија.
Центар је, истиче његов директор, покренуо пројекат нетехничког извиђања Бујановца који ће трајати годину дана, после чега ће бити јаснији увид у то где на подручују ове општине и даље постоје противпешадијске мине.
„То су групе мина које су постављали терористи и не могу лако да се пронађу јер не постоје записници о њиховом постављању. Због тога смо ангажовали једног стручњака из Велике Британије“, наводи он.
Да негде постоје мине, у протекле две, три године, како каже, откривало се када су избијали шумски пожари, јер се дешавало да на једној локацији буде и до 50 детонација.
„Нисмо једини који имају ове проблеме, са њима се сусреће доста земаља у којима је било ратова. Радимо по међународним стандардима и надам се да ћемо након годину дана ситуацију Бујановца имати на мапи и да ћемо кренути у чишћење противпешадијских мина“, прича Гламочлија.
